Почетна / Колумне / Светионик – Анатема као медицина

Светионик – Анатема као медицина

Наранче и црква, хералдички симбол Божића на Приморју, фото Н.М.

Својим сам очима видио печат на Богојављенској грамати 2019. на којој пише: Православна митрополија црногорско-приморска – архијерејски протопрезвитеријат херцегновски. Зашто је са Грамате испарио српски присвојни придјев?

Сви желимо само да финалменте ставимо тачку на стару годину, не бисмо ли почели изнова, иако сваки читалац зна да је нова година напросто наставак старе и да никаквог ресетовања неће бити, без обзира да ли љета рачунамо по Јулијанском или пак по Грегоријанском календару.
Не бих стога да мрачим пред Нову, ако ни због чега, а оно зато што ћу у 2020. напунити пола вијека, током ког времена човјек схвати да са мање страсти посматра помијерање фигура на великој геополитичкој шаховској табли. Срби су приде и фаталисти (тако нас је видио Љермонтов), па завађени међусобно, помирљиво плаћају сваком дахији: општинском, републичком, бриселском и вашингтонском.
Када се 1984. године појавио „Хазарски речник“ Милорада Павића, сазнали смо двије ствари: да је у западној цивилизацији највећи проблем – проблем идентитета, и да је могуће оно што смо држали за немогуће, да један народ – изумре.
Па су критичари казивали како су Павићеви Хазари на симболичкој равни заправо Срби. Године 1984. не бих дао пет пара за ту теорију, а данас видим да спонзорисаним трудом или пак антологијском глупошћу државног врха одумирање Срба у некој од нових година у будућности није немогуће.
Сада да станемо да се вадимо из чабра, да ушниравамо што је лоше завезано, да крпимо што је поцијепано, да едукујемо што је слабописмено, да лијечимо што је запуштено, да творимо нове законе по којима бисмо праведно судили, да сељака пољубимо у дупе а професора у руку … мало би нам било неколико деценија. Нико око нас, кажите по души, не види да је било коме стало да се Србин уопште вади из чабра. Па самим тим назадујемо, јер не напредујемо.
Умјесто да „Милош Велики“ повезује Београд са Србијом и Републиком Српском – све до бококоторског излаза на море, да буде српска саобраћајна жила куцавица, ауто-путеви нам хитају не ка солунима него ка приштинама. Тако ваљда мора да буде. Неко је уложио велика обећања да за своје паре искрваримо у мору непотребних инвестиција, оно баш.
С друге пак стране, наш је Приморац први пут заозбиљно забринут.
Забринутији него 2006, након покраденог ЦГ референдума.
Официјелни Монтенегро не би кренуо у офанзивни напад на Српску православну цркву да није обезбиједио подршку Запада. Недавно је самопроглашену самосталну и суверену Црну Гору (посестриму официјелне Србије, која прегласно и предуго ћути о статусу MNE Срба) обишао Сем Браунбек, амерички амбасадор за вјерске слободе, исти онај који је васељенском патријарху Вартоломеју дао зелено свијетло за признавање аутокефалности украјинске расколничке цркве.
Док Србија ћути као онај Бећковићев Бог из песме, нико ко заиста подржава митрополита Амфилохија у настојањима да окупи и сачува не може да зна да ли постоје изакулисни преговори о некој врсти лагане транзиције од Српске православне цркве до Православне цркве у Црној Гори. Својим сам очима видио печат на Богојављенској грамати 2019. на којој пише: Православна митрополија црногорско-приморска – архијерејски протопрезвитеријат херцегновски. Зашто је са Грамате испарио српски присвојни придјев?
Немојмо с таквим неравнинама да дочекујемо ни јулијанске ни грегоријанске Нове године. Шта би са мати Евгенијом, игуманијом манастира Раковица? Какав скандал! Хоће да „је замијене“ свештеници мирјанског чина (!?) јер су – кажите да нису – са знањем Патријаршије намирисали паре које мироточе од тамо покопаног Светог патријарха Павла, најскромнијег од свих нама знаних црквених поглавара.
Може ли анатема да буде медицина?
Ако може, што се не примјењује? Србија и Црна Гора постале су, миц по миц, ближе Тирани него једна другој.
Што се чека са теолошки легитимним облицима борбе? Да Павић, можда, буде двапут у праву, те да и наш највећи проблем постане проблем идентитета – националног, полног, расног – и да нас нестане као светосавском гранчицом окалемљених хришћана?
Прије 30 љета престао сам да славим Нове године. Оне увијек падају у божићни пост.
Стога се више радујем Божићу.
Читаоци „Горског вијенца“ знају шта бива на крају нашег најчувенијег спјева… Ко је побједу заслужио, добиће награду на Божић. Ко није побједу заслужио, биће поробљен од браће, или заједно са дојучерашњом браћом – од трећих пак каквих.
И то је, право говорећи, готова формула.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *