За шта је крив Петер Хандке?

Хајка на великог писца се наставља

Понека скорашња реаговања на доделу Нобела Хандкеу заслужују јавну пажњу – ако ни због чега другог, онда због своје неприличности, или због своје бизарности. Да бисте напали писца Хандкеа, више уопште није неопходно да га читате, још мање да га разумете. Довољно је да га прогласите за чудовиште и моралну наказу, или за психијатријски случај, користећи већ готов арсенал припремљен против писца

 

Није ли, најзад, наступило време за једну „другачију дебату“? Односно за дебате уопште (пошто су управо дебате до сада изостајале), а које ће допустити изношење другачијих мишљења, не реагујући на њих увек моралним дисквалификацијама, хистеричним осудама, позивима на прогон и линч? Не за оркестриране, дириговане, добро увежбане и плаћене хорске наступе, за кампање режиране из потаје; за плитки и једнообразни „журнализам“ и за јефтину политичку пропаганду. А то је оно чему смо, мање или више, уз само ретке изузетке, били сведоци током протеклих тридесетак година, не само поводом рата у Југославији. Велики западни медији нудили су своју, крајње упрошћену, црно-белу слику, у којој су улоге и кривица биле унапред подељене. Ова подела на „добре“ и „лоше момке“ – „на праве жртве и на чисте ниткове“ – омогућила је медијима да заобиђу и прећуте стварне узроке трагедија, попут оних које су се догодиле, а догађају се и данас, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, Украјини, или у сада већ бившој Југославији. Таква, очигледно лажна слика, уздигнута је у „непобитну“ и обавезујућу „историјску истину“; истину коју више није било дозвољено испитивати ни доводити у сумњу.
Када су, на дан објављивања имена добитника Нобелове награде, културни критичари шведског дневног листа Дагенс нихетер и јавна телевизија приметили да је у време дезинформација „срамотно“ доделити Нобелову награду једном Петеру Хандкеу, члан Нобеловог комитета за књижевност Хенрик Петерсен изнео је другачије мишљење: „Према мом мишљењу, супротно од тога; у време обележено дезинформацијама, Нобелова награда Петеру Хандкеу показала се као изузетно благовремени избор. Једног дана реакције на Хандкеову Нобелову награду постаће тема историјске расправе.“
Биће то, без сумње, прилично суморно штиво, које ће бацити сасвим ново и другачије светло на наше време и на његове кључне актере, укључујући и многа велика имена и многе „привремено славне“: награђиване и признате писце, прослављене журналисте, угледне мислиоце нашег доба…

[restrict]

„Морбидна етапа историје“

Да ли се сада, после свега, нешто ипак променило? „У међувремену, (утицајни) Зидојче цајтунг поставио је (19. октобра 2019) оригинални текст Зимског путовања (једног од ’спорних балканских дела Петера Хандкеа’) на своју веб-страницу“, примећује Герд Шуман, у тексту који је објавио левичарски, прокомунистички лист Јунге велт. „Ово би могло бити од помоћи да се дискусија коначно окрене правом садржају – питањима кривице за ратове у Југославији (посебно у Хрватској и Босни), као и за НАТО рат против Југославије – а не да се остане на пропагандном нивоу. Као што је то било протекле три деценије.“
Све до тог тренутка – док не започне ова, иначе лековита, неопходна и неизбежна дебата – хајка на Хандкеа се наставља; сезона лова на песника је поново отворена. За сада је ноторни Франкфуртер алгемајне цајтунг – „осим неколико међутонова, посебно у првој процени додељивања награде за Хандкеа – тврдоглаво остао на већ депласираној, застарелој верзији о песнику (Хандкеу), који ’искоришћава своју професију објављујући своје срамотне, а понекад чак и кукавичке текстове о Босни’“. Тако, на пример, закључује новинар Јирген Каубе, у (редакцијском) коментару од 19. октобра 2019.
Понека реаговања на доделу награде Хандкеу ипак заслужују да буду поменута – ако ни због чега другог, онда због своје неприличности, или због своје бизарности. Да бисте напали писца Хандкеа, више уопште није неопходно да га читате, још мање да га разумете. Довољно је да га прогласите за чудовиште и моралну наказу, или за психијатријски случај, користећи већ готов арсенал припремљен против писца.
У галами која заглушује, нарочито се издвајају поједини гласови; они који дословце вриште, гласови у фалсету, у високим октавама. Један овдашњи писац отишао је у томе корак даље: у „предмету Хандке“ – према његовом мишљењу, „јуридичком колико и медицинском“ – потписао је за Хандкеа, „субјекта чије је понашање пуно нелогичности“, „отпусну листу“; онакву каква се уручује пацијенту на отпусту из (психијатријске) болнице. Хандкеово понашање је стварно „нелогично“ уколико га процењујемо према критеријуму личне користи или штете по „субјекта“. Додуше, овај „несуђени Крлежа“, склон да медицинским аргументима пресуђује у књижевним и интелектуалним споровима, не разликује отпусну листу од анамнезе; грешка коју себи не би смео да допусти неки приправник, па чак ни студент, а камоли искусни клинички књижевни психијатар. Заиста: „Нико не може порећи да се налазимо у неком болесном периоду“, у једној „морбидној етапи историје.“ Постоји ли убедљивија потврда о морбидности једне епохе од ове врсте аргументације у нападима на једног писца?

 

Ране су поново отворене

Свеједно, „хтели ми то или не“, сада се, захваљујући одлуци Комитета за књижевност Шведске академије наука, примећује Јунге велт, „тема југословенског рата вратила“, и то на велика врата. „Данас су ране“, констатује и немачки Цајт, „отворене као што су биле првог дана, као што су биле и у првом спору око Хандкеа.“ Оно што некако стидљиво и „не претерано одважно“ примећује Цајт, прокомунистички и „антиамерички“ Јунге велт саопштава много непосредније. Овде више није реч само о Југославији, Србији и Косову:
„Хандкеовим делима о Балкану морало би се коначно почети са давно закаснелом дебатом о укупној проблематици нових колонијалних ратова, који се воде под изговором одбране људских права – од ратова западних империја у Авганистану, Ираку и Сирији, до по целу Африку катастрофалног разбијања Либије – да не помињемо француске пљачкашке походе по том континенту.“
У тексту под насловом Још једном Хандке, Герд Шуман подсећа: „Хандке, човек од дела и речи, није у отпору само у погледу Југославије.“ „Још једном“, с наизглед мртве тачке, Хандке „покреће ствари“. И то је више него довољно да се моћна пропагандна машинерија изнова усмери против писца. Међутим, разлози за осуду писца, поновимо то, нису морални, како се то лажно представља у либералним медијима на Западу; овде се уопште не ради о Хандкеу, о његовој личности, о његовим моралним, а још мање литерарним квалитетима његовог дела; критерији за остракизам су искључиво и једино политички.
Ко, уосталом, данас напада Хандкеа? У питању су дежурни „чувари печата новог светског поретка“ (Мухарем Баздуљ), заговорници „мрачног западног хуманитарног интервенционизма“; сви они који и данас величају и правдају (нео)колонијалне ратове Запада, вођене у последње три деценије. Поседују ли они, попут Салмана Руждија или Гинтера Граса, који је, на пример, поздравио бомбардовање Југославије, још неки „морални кредибилитет“?

„Не постављајте питања“

Хандкеа је постао мета напада само зато што је упорно постављао непријатна питања, доводио у сумњу, преиспитивао и одбацивао наратив који је постао обавезан на Западу. „Ви на Западу уопште нисте тако добри као што тврдите.“ „Његова основна теза“, додаје Петерсен, „била је да у немачком и аустријском извештавању о југословенским ратовима српска страна није могла да дође до речи.“ Да ли то значи да је правдао ратне злочине и славио злочинце? Овакав став очигледно је у вези са чињеницом да је Хандке рођен у Аустрији, и с његовим упорним проблематизовањем националсоцијалистичког наслеђа. „Да ли се овај рат могао спречити?“, то је једно од питања које он поставља. „Ако јесте, зашто се уместо тога догодило супротно?“ И има ли то неке везе са исхитреним признањем хрватске и словеначке независности и са конкретним геополитичким интересима; с идеологијом и са историjским памћењем? Не долазе ли отуда увреде и вербална злостављања Хандкеа, каква, на пример, доноси Њујорк тајмс, где је писац прозван „Бобом Диланом међу апологетима геноцида“? Чак и према Франкфуртер алгемајне цајтунгу (број од 17. октобра), сада, када је хајка поново започела, „невероватно је ко све мисли да може поништити Хандкеове комплетне радове уз заштитничке коментаре – или чак поносно обзнанити како га није читао, али да ипак има своје мишљење о томе“.
И није ли то, уосталом, општи манир, већ устаљена навика његових интелектуално лењих или немоћних критичара, који а приори одбацују сваки дијалог и сваку расправу? Њихова порука данас савршено је јасна: не читајте Хандкеа и не постављајте сувишна питања; „истина“ је већ одавно установљена, чврсто запечаћена судским пресудама и оверена моралним ауторитетом новинарке Си-Ен-Ена Кристијан Аманпур, њеним непогрешивим „моралним компасом“.

 

Лешеви утиру пут

Насупрот томе, Шуман у Јунге велту нас подсећа на време када је почињао рат у Југославији и када је путовао кроз Босну, где су, „у новембру 1990. и 1991, на бензинским станицама формиране дуге колоне аутомобила. Чекање на гориво често је трајало данима. Тада је горива било веома мало, за разлику од новца. Штампарске пресе избацивале су новчанице које су са сваким сатом губиле на вредности.“ Хладноћа је, додаје Шуман, тада продирала свуда, у сваки кутак, изазивајући безвољност, немоћ и апатију, а земља је, после дугог периода мира, полако клизила у рат. Како је било могуће да преко ноћи нестане миран суживот нација и религија негован деценијама, да би га преко ноћи заменили мржња и етнички мотивисано насиље, у којем су страдале све етничке групе, сви народи, без изузетка?
„Било је то и време у коме је на челу немачке спољне политике стајао Ханс-Дитрих Геншер, можда највећи заговорник хрватске државне самосталности – што је већ на почетку југословенског рата изазвало тешке борбе у Славонији и касније у већински Српској Крајини, из које је 1995. године протерано на десетине хиљада Срба.“ Шта је, заиста, стварно изазвало и распирило овај рат? Није ли тада гроф Јакоб Елц од Вуковара, чији је дворац украшавао новчаницу од 500 немачких марака, промовисао издавање хрватских пасоша у Немачкој, и није ли тај исти гроф, потомак некадашњих феудалних господара у Славонији (који је, узгред, „године 1944. мобилисан у немачку војску“), постао посланик у хрватском Сабору (1992–2000)? Званична објашњења како је до тога дошло једноставно нису убедљива: тенденциозне статистике и пробране чињенице, „продаја голих, ласцивних, маркетиншки мотивисаних чињеница и наводних чињеница“, о томе не говоре много или не говоре ништа; оне само прикривају стварне узроке и стварне патње и једних и других. „И (не говоре) ништа о будућности свих. И ништа о узроцима.“ Уобичајена објашњења – „психопате“ – упозорава Хандке, свакако нису довољна.
Принципи усвојени у Хелсинкију 1975, о територијалном интегритету и немешању у унутрашње ствари других држава, безобзирно су погажени у случају Југославије. Управо у Југославији је започело „велико преуређење света“. Запад је подстицао сецесију, наоружавао сепаратисте и згазио међународно право. „Лешеви су потом утрли пут“ ка привидној победи, пошто је „капиталистички победник био опијен својим тријумфом над комунизмом“ (Цајт, 17. октобра 2019).
Последице су убрзо постале очигледне: „економско и политичко осиромашење, које промовише Запад и унутрашњи југословенски центри моћи који захтевају независност из сопствених интереса“; све оно што чини Босну, „Југославију у малом“, болесном, док се етничка тигрова кожа, оно ћебе од крпица – patchwork, ein ethnischer Flickenteppich – цепа и распада путем рата.

Агресија маскирана хуманитарним разлозима

„Ирационалност тријумфује, а кривица се распоређује на том путу“, закључује Шуман, и то према унапред утврђеном шаблону. Оваква објашњења стварана су од првих назнака распада југословенске државе, још у време економске кризе средином 1980-их година. Праве разлоге за то открива геополитика и, у немачком случају, дуго историјско злопамћење; читава крвава историја XX века, обележена с два светска рата, у којима је Немачка, треба ли на то подсећати, била агресор. Кривац, једини и искључиви кривац за рат постали су „Срби и Милошевић, и његова великосрпска политика“, а не немачки реваншизам, ни повампирени национализми „северозападних југословенских република“. Да бисмо разумели ове догађаје, требало би се вратити у „предисторију“, или бар у скорију прошлост, у Други светски рат, у мучну историју квислиншких, фашистичких и геноцидних покрета у Југославији. Агресија Запада се маскирала хуманитарним и моралним разлозима. Запад, који је свим силама подстицао рат и разбијао ову земљу, пружајући сепаратистима политичку, материјалну и сваку другу подршку, на тај начин је аболиран од своје реалне кривице.
Коначно, ко је крив за илегални рат НАТО-а против Југославије? Ни ово питање није могуће заобићи, али оно још није допрло до свести одговорних у западним медијима, констатује Јунге велт, баш као ни стварна позадина југословенских ратова, који су потрајали скоро читаву деценију, све до кулминације у 78 дана дугом рату против остатка југословенске федерације. И, такође, ко је кривац за све друге колонијалне ратове које је западна империја водила – а води и сада – широм света? Да ли ће правим кривцима за рат једном бити суђено за злочине против мира и човечности?

2019. није 1999. година

Постоје покушаји да се одговори на оваква питања одложе, да се питања заобиђу или сакрију, као што то чини Франфуртер алгемајне цајтунг, премда ти „покушаји сада делују беспомоћно“: „Тешко је решити проблем избегавања расправе о нападу на једну суверену земљу, коју је Немачка већ окупирала једном раније, 1941. године. Али 2019. година није 1999.“ Недељник Шпигл, на пример, не каже да је Хандке био у праву, али признаје да је напад на Југославију довео до „моралне и политичке промене на Западу“. Данашње „вербалне битке око Хандкеа“, закључује Јунге велт, „представљају само неку врсту одбрамбене акције“.

ПРОБЛЕМИ ЗА УМЕТНОСТ – НАСУШНИ

За разлику од нервозних, исхитрених, често претераних и хистеричних реакција с једне стране, Хандке, упркос ниским ударцима и буци коју стварају његови опоненти, изгледа мирно, чак спокојно, и док одговара на бестидне провокације новинара. Дебата је, у ствари, на неки начин већ отворена. Питања које је поставио и на која нема одговора, сада леже на столу. Осећа ли писац после свега кајање или замор? Да ли је погрешио?
„Не кајем се ни данас због ставова о Србији 90-их. Хтео сам да напишем оно што сам видео и осећао тада. Не осећам ни кајање, нити сам имао користи од свега тога. И данас мислим да сам то граматички и ритмички добро урадио. Мене је заправо тада ужасно нервирало то што су сви о проблему Балкана писали унисоним журналистичким језиком… Мислим да је проблем био у томе што сам ја о свему томе проговорио на свом поетском језику, и то је сметало Западу, јер је он говорио својим журналистичким језиком. Направио сам себи проблем, али то мени није био проблем; у ствари, био је, али плодоносан за мене јер – нема уметности без проблема. Не волим тај журналистички језик, а многи писци данас пишу као новинари. То је катастрофа.“
Чини се да је ове речи писца могуће даље и доследно тумачити: Уметност (па чак и новинарство) не би требало да постоји без проблема. Проблем, прави проблем у „случају Хандке“ није „морал“ (писца) већ уметност. Зато Хандке данас, баш као и његови читаоци – без обзира којем табору или нацији припадали – имају све разлоге за задовољство.

[/restrict]