Исидора, Николај, Ђилас

У новије време из раскошног дела Исидоре Секулић издвојила се и из различитих књижевних и ванкњижевних разлога постала најчувенија она Његошу књига дубоке оданости која уз студију Религија Његошева Владике Николаја Велимировића и монографију Његош – пјесник владика владалац Милована Ђиласа чини трокњижје, које је једна књига, а тај тролист је тројство, тропар и акатист у славу Ловћенског Тајновидца

Био сам врло љубазан према ђакону Љубомиру Ранковићу, а нељубазан према себи кад сам прихватио да вечерас у Коларчевој задужбини говорим о изабраним делима Исидоре Секулић.
Ђакон Љубомир то и заслужује као књигољубац, књигозналац и књиговезац који је ових деценија засуо читаоце сабраним томовима Толстоја, Достојевског, Владике Николаја, Јована Дучића, Исидоре Секулић и толиким другим издањима, док је од „Гласа Цркве“, са благословом књигопримца епископа Лаврентија, учинио издавача на великом гласу не само у Српској православној цркви.
Да говоре о књижевном умећу Исидоре Секулић било је много позванијих од мене и то дело заслужује упућенију, проницљивију и заснованију реч од оне коју ћете чути од мене.
Готово да сам се и ја обрео у забуни у којој се пре једног века нашао Јован Скерлић када је написао ове речи: „Ја не кријем да се давно нисам при писању нашао у таквој забуни. Није лако писати о људима који пишу – Хорацијев ’раздражљиви род песника’ коме ни једна похвала није довољна и коме најмања примедба изгледа као смртна казна, а камоли о женама. Како би им се чиниле примедбе, кад како вели једна источњачка пословица ’Жену ни цветом не ваља ударити’.“
Сабрана дела Исидоре Секулић објављивана су и раније, али у тим Сабраним није било текстова који су се нашли у овим Изабраним. Да споменемо само записе о Жичи и Опленцу, сусретима са краљем Александром и Владиком Николајем, Бденије у манастиру Раковици, молитве и написе нађене у њеној заоставштини, као скице за другу књигу о Његошу.
Допустите да на овом месту и поводом стогодишњице Великог рата наведем одломак из записа Исидоре Секулић Краљ Александар I, улазак у ослобођен Београд.
„Испред, свих, одређено издвојен, млад и не млад, официр, сам, шињел тежак, неиспеглан, не лежи на телу, чизме грубе, капа стара, руке без рукавица, а на лицу потавнелу, лепом лицу, израз човека измучена и узбуђена, човека танких живаца. Кроз пригушен шапат жена у сузама (’понос наш’, ’дете наше испаћено’) Београд га је дочекао у олујном тајцу. Офијукан ветровима, победник се вратио опаљеном дому.“
Овом издању су додати и текстови о делу Исидоре Секулић које су писали Скерлић и Дучић, Растко Петровић и Црњански, Кашанин и Медаковић, Мија Павловић и Владета Јеротић, Павле Зорић и Мирко Магарашевић.
У новије време из раскошног дела Исидоре Секулић издвојила се и из различитих књижевних и ванкњижевних разлога постала најчувенија она Његошу књига дубоке оданости која уз студију Религија Његошева Владике Николаја Велимировића и монографију Његош – пјесник владика владалац Милована Ђиласа чини трокњижје, које је једна књига, а тај тролист је тројство, тропар и акатист у славу Ловћенског Тајновидца.
Овој трећој, чини се да књижевна наука и њена савест дугују праву реч. Крајње је време да се она каже, а ово је прилика се бар спомене, а неће бити без симболике ако тај започетак буде данас на Његошев рођендан.
Наиме, на књигу дубоке оданости Његошу Исидоре Секулић одговорио је тадашњи шеф Агитпропа Милован Ђилас књигом дубоке оданости марксизму. Легенда о Његошу је како је сам написао његов „највиши домет као марксисте“.
Питао сам га доцније зашто је он увек морао да каже нешто најдрастичније што се једино и памти, а он ми је одговорио да се тако говори са столице на којој је седео. И ако је не каже он, рећи ће онај који седи до њега и одмах сести на ту столицу.
У легенди о Његошу Ђилас није „ударио цветом“ Исидору Секулић већ је очитао марксистичку буквицу не само њој него и Владици Николају и Браниславу Петронијевићу и Павлу Поповићу и Алојзу Шмаусу и Ђузи Радовићу и Недељку Дивцу и др Станојевићу и коме све не до војводе Книћанина и Радована Зоговића. Тај марксистички памфлет објавио је 1952, а већ ’53. се разишао са партијским вођама, да би ’54. био искључен из партије, ’55. суђен, ’56. ухапшен, да би ’57. у Митровачкој самици започео књигу о Његошу, као неки вид исповести и своје моралне аутобиографије. У књизи писаној у затвору, на тоалет папиру, позивао се на Исидору и Николаја и одавао највећа признања и похвале не само њима него и свима онима које је кудио на слободи са марксистичког амвона. Док је тамновао и исповедао хартији, позивајући се на мишљења и увиде Владике Николаја и Исидоре Секулић, Владика је умро у туђини 1956. а Исидора 1958. године. Мислим да сличног случаја нема у историји књижевности ни речитијег примера како се писало на такозваној слободи а како на истинској робији.
Ђилас у тамници није постао ни „исидорист“ ни „николајевац“, али се вратио себи и постао писац и слободан човек. Нису ли у тамницама и настајала највећа дела и није ли и оно највредније што је створио наш народ настало у петовековном ропству и тамници.
Запажено је да Горском вијенцу једино нема умира, али смо га захваљујући Његошу и књигама о њему можда добили. И том умиру су се срели Исидора Секулић, Николај Велимировић и Милован Ђилас. Њихове књиге се допуњују и израстају једна из друге. И то је још једна заслуга Његошева чијим делом „опстаје српски народ“ а он остаје „песник српске космичке несреће“ како га је назвао Ђилас, „тако да до данас цело српство нема два Његоша“ како је написала Исидора Секулић, „Његош Великомученик“ како га је назвао Свети владика Николај Велимировић.
Ако то није сувише велика јерес, ја их на небу замишљам заједно сећајући се оне норвешке легенде коју је записала Исидора Секулић. Наиме, наши преци на небу седе за великим столом у дубоком ћутању и разговарају само мислима. Али кад год на земљи неко учини нешто племенито, они устану и поклоне се. Надајмо се и верујмо да смо такав ако не поклон оно бар мали наклон заслужили и вечерас.
Допустите, да на крају овог час веселог час нeвеселог слова, из књиге Мојих 80 прочитам портрет Михиз и Ђилас.

Михиз и Ђилас

Наш доживотни вођа и учитељ
Академик свих академија
Није у животу прочитао ни једну књигу
Каже Борислав Михајловић Михиз
Увек га сликају како прти
Неку дебелу енциклопедију
Отворену на две хиљаде шесто
Осамдесет и некој страни
Бајаги је прочитао дотле
И једва чека да заврше сликање
Па да на миру настави
Да чита даље
Немојте Михизе
Каже Милован Ђилас
Прочитао је
Није прочитао ни оне о њему
Јесте како није
Коју је прочитао
Моју
Хоћете ли да вам ја кажем коју
Реците
Легенда о Његошу
Тачно
И ви сте му је дали
Јесам
И написали сте посвету
Разуме се
И то није била обична посвета
Већ сте до краја исписали
Све оне беле странице
На почетку књиге
Биће да је било тако
Хоћете ли ми допустити
Да вам ја кажем шта сте написали
Изволте
Драги друже Ти и то
Поклањам ти ову брошуру
У којој покушавам
Да се са позиција
Марксистичке научне мисли
Обрачунам са неким идеалистичким
Назадним схватањима
Остатака грађанске класе
У нади да ћеш и поред заузетости
У решавању најважнијих питања
Наше унутрашње и спољне политике
Наћи времена да бациш поглед
На овај мој скромни рад
Твој
Тај и тај
Мање више то је то
И он се није јављао
Није
И пролазиле су недеље
Мислим пет шест
А онда је била нека седница
Јесте
И кад се завршила
Остали сте вас неколицина
Да све продискутујете
Такав је био обичај
И он вам није ништа рекао
Није
И ви нисте издржали
Него сте га питали
Да ли је прочитао вашу књигу
Јесам
И он је рекао да је прочитао
И заћутао
Тачно
И ви опет нисте издржали
Него сте га питали
Да ли му се свиђа
Тачно је и то
И он је рекао
Свиђа ми се
Баш тако
И ви сте поверовали
И да је прочитао
И да му се свиђа
И то је истина
Честитам Вам Михизе
У великој сте форми
А ја који сам ово слушао
Не знам коме сам се више дивио

Реч Матије Бећковића на представљању Изабраних дела Исидоре Секулић на Коларчевом универзитету, 13. новембра 2019. године, на рођендан П. П. Његоша