Почетна / Интервју / Дејан Баљошевић: Тачка на наду

Дејан Баљошевић: Тачка на наду

Ако Београд потпише правно обавезујући споразум с Приштином, следи последњи талас исељавања

Разговарала Наташа Јовановић

Водиља човеку не треба да буде кога ће угостити и од ког рода и сталежа је онај којег угошћава, већ како ће угостити тог путника, било случајног, било намерника, колико ће тај гост осетити топлине и искрене добродошлице од домаћих у том дому. У ствари, све оно што је водило и наше претке да одрже ту свету врлину гостопримства, супруга и ја смо само природно наставили. У времену када су се и црни и бели и жути и добронамерни и они који то нису, с разним предубеђењима о нама, из целог света сјатили на једну малу тачку земљиног шара – Косово и Метохију, добро угостити сваког и говорити истину, гетоизирани унутар тзв. енклаве горњег српског дела Ораховца, доживели смо као своју мисију. Ми нисмо ишли никуд, али је цео свет долазио код нас – каже у разговору за „Печат“ Дејан Баљошевић, Србин из Ораховца, бивши координатор Координационог центра за Косово и Метохију.

Шта све те људе највише прене када погледају у очи живот Срба на Косову и Метохији?

Временом смо схватали, у сусрету с разним људима, да ко год би једном дошао на Косово и Метохију, био странац или Србин, после те посете више није био исти и није престајао да му се враћа. У тој чињеници, иако смо то дубоко у себи осећали, видели смо потврду да је ово заиста свети простор, света земља, али света не само за нас Србе већ да се овде одиграва нешто много важније, нека много важнија духовна битка од општег значаја за човечанство, невидљива човечјем оку. Уверили смо се у то да останак и живот на светој косовско-метохијској земљи није проклетсво, како многи мисле, већ привилегија.

Код вас је боравио и писац Петер Хандке. Какав је био његов доживљај Ораховца? Како сте дочекали вест о Нобеловој награди?

Велики писци су, како сам разумео, велики јер имају посебну, готово натчовечански изражену осећајност, која их издваја од других људи. Да сам напустио Косово и Метохију и потражио неко „безбедније“ место за живот, то никада не бих сазнао, јер ето, рецимо, сигурно не бих упознао Петера Хандкеа.

Приликом једне његове приватне посете Ораховцу и Великој Хочи, када је посетио и нас са својом супругом Софијом и два блиска пријатеља (Златком и Жарком), у касним сатима топле звездане априлске ноћи, погледао је значајно према небу, подигавши руку навише и рекао: „Ово је УНИВЕРЗУМ! Ви не треба да идете у Њујорк да бисте тамо нашли ’универзум’, он је баш овде, на овом месту!“ Овом речима Петер Хандке, човек посебно изражене осећајности, дефинисао је оно што смо ми дубоко осећали и знали као метохијски Срби, али нисмо имали смелости да то потврдимо моћима свога ума.

Ми Срби који смо остали да живимо на Косову и Метохији, чекајући Божју правду, упркос огромној светској сили која је устала против нас и нашег права, доделу Нобелове награде нашем пријатељу Петеру Хандкеу видимо као први зрак сунца, који почиње да топи велики ледени брег лажи, на којима почива западни свет. То је и порука сваком човеку да правда и истина на крају увек однесу победу и да сила није у оружју него у истини.

На округлом столу у оквиру циклуса Реинтеграција или разграничење: Разговори о будућности Косова и Метохије изнели сте озбиљне и дубоке примедбе на рачун свих оних који полажу право на Србе у Метохији. Колико је за положај Срба у енклавама заслужан албански терор, а колико српски немар?

Срби на Косову и Метохији Албанце сувише подсећају на државу Србију од које настоје да се заувек одвоје. Под притиском албанског терора, Срби су после рата напуштали своје куће, док оне малобројне, који упркос свему покушавају да опстану, све више мучи сумња да их ни држава Србија не жели, посебно не на простору јужно од Ибра.

Тој сумњи доприноси чињеница да држава упадљиво ћути и ништа не предузима о питању спречавања масовне продаје српских имања и тихог исељавања Срба. Уместо тога, она се бави изношењем статистичких података у јавности о томе колико је места на Косову и Метохији остало без Срба, ширећи дефетизам у погледу опстанка јужно од реке Ибар. Многи Срби овакво понашање Београда тумаче као прикривену поруку да би требало на време да продају своја имања, да се иселе у централну део и сами реше своја стамбена питања, како не би били терет држави уморној од избеглица.

Све ово доприноси стварању атмосфере ишчекивања неповољног решења статуса Косова и Метохије и страха да ћемо, услед разграничења или поделе, остати изван територије остатка Србије и пробудити се у некој другој – новој држави.

Како Срби у енклавама прате преговоре између Београда и Приштине? Да ли би једном потписан свеобавезујући споразум донео мир и ставио тачку на зебње о будућности наше деце? Како би у тим задатим околностима изгледала будућност српске деце која одрастају на Косову?

Иако одавно уморни од разних преговора који се свих ових година воде између Београда и Приштине, Срби у „енклавама“ су, хтели то или не, принуђени да их пажљиво прате. Они су за њих животно важни, јер од њиховог исхода зависи да ли ће и даље остати на Косову и Метохији или ће, као и многи други Срби пре њих, бити принуђени да га напусте у можда последњем таласу исељавања.

Навикнути на сталне уступке Београда према Приштини, Срби се плаше да ће свеобухватни споразум ставити тачку на последњу наду да би, у некаквим новим околностима и с нешто измењеним статусом јужне покрајине, ипак могли да наставе да живе у држави Србији. Уколико тај споразум значи признавање независности Косова и његово одвајање од уставно-правног поретка Републике Србије, онда о нашој будућности и будућности наше деце нико и не размишља. У независном Косову Срби ће проћи као они у Републици Албанији, који су, остављени од матичне државе, били приморани да се временом одрекну свог националног идентитета и стопе с већинским албанским становништвом.

Колико више или мање слободе уживамо након потписивања Бриселског споразума?

Нема сумње да је потписивање Бриселског споразума умногоме задовољило албанску страну, па чак и њен екстремни део и да су репресије много мање него што је то раније био случај. Након потписивања овог документа, којим смо се одрекли преосталих атрибута српске државности, Срби су постали мање опасни по њихову „независност“. С друге стране, косметски Срби нису срећни што су данас даље од Београда, а ближе Приштини, што су добили царину на административном прелазу, нови позивни број и много тога још… Осим тога Бриселски споразум је непотребно ослабио преговарачке позиције Србије пред „коначне“ разговоре о статусу Косова и Метохије.

Говорили сте да се веза Албанаца с Косова, ваших комшија, с налогодавцима са Запада одржавала и када рат није био на помолу. Како су Албанци правили ту структуру и зашто ми нисмо на време уочили шта се спрема?

На нашу велику несрећу интереси Албанаца за стварање независне државе и интереси Запада за проширење на исток су се у једном историјском тренутку, неповољном по нас, поклопили и допринели да им постанемо заједнички непријатељ. Зато су тако брзо пронашли заједнички језик и кренули с фронталним и синхронизованим нападима, уз снажну антисрпску кампању, до тада невиђену у свету. Албанци су и пре тога били непријатељски расположени према малобројним косметским Србима, које је држава Србија на сваки начин покушала да заштити од њихове мајоризације, а нарочито су то постали када им је стигла помоћ и подршка са Запада.

Срби су у почетку били збуњени што је „демократски“ Запад тако лако поверовао да су Албанцима у Србији била угрожена људска права, упркос чињеници да су у њој доживели експанзију у наталитету, у образовању (на свом матерњем језику), у постизању солидног животног стандарда, који је вишеструко већи од животног стандарда матичне им државе Албаније и све то у истој тој држави коју су свету приказали као злочиначку и фашистичку. Касније смо схватили да је пројекат назван „Независно Косово“ заправо заједнички пројекат Албанаца и Запада и сада смо дошли у фазу када покушавамо да спречимо његову завршну реализацију.

Како изгледа свакодневни живот у енклави и која је ваша црвена линија?

Живот у „енклави“ одвија се уз разне институционалне импровизације на које су Срби принуђени како би надоместили недостатак нормалних услова за живот, који су им ускраћени након рата. Већина Срба садашње стање види као пролазно, што им даје снагу да истрају у ишчекивању праведног решења статуса Косова и Метохије. Наш народ је спреман да још много тога претрпи, па чак, ако мора, и пострада уколико ће му на крају бити боље. Међутим, наши државни званичници не разумеју ту скривену снагу свог народа, па нам се стално правдају како на преговорима чине бројне уступке управо због нас, да би Албанце пацификовали и одобровољили, не би ли нам живот у њиховом окружењу учинили лакшим.

Када кажем да Срби у „енклави“ ишчекују праведно решење статуса Косова и Метохије, не мислим на повратак предратног стања, када су Албанци бојкотовали рад у институцијама Републике Србије, чиме су створили привид да Срби, као бројчано у мањини, управљају над већинским албанским становништвом, због чега нам је неправедно додељена улога дежурног кривца за сва потоња дешавања.

Мислим да Албанци треба да остваре право да сами управљају својим животима, али тако да не нарушавају територијални интегритет и државни суверенитет Републике Србије, у којој би други, попут нас – косметских Срба, желели да наставе да живе.

У којој мери дугујемо СПЦ и њеном монаштву што Срби опстају у енклавама?

СПЦ је после послератног повлачења институција државе Србије с простора Косова и Метохије постала главни, ако не и једини ослонац Срба у „енклавама“. Међутим, то је засметало западним центрима моћи који су од српске стране захтевали већу кооперативност о питању интеграције у косовске институције и у решавању статуса Косова и Метохије, па су преко наших тадашњих државних власти иницирали смену владике Артемија с трона Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске и проузроковали раскол, који је ослабио СПЦ и поделио Србе на Косову и Метохији. Садашњи великодостојници СПЦ покушавају да утичу на државну политику према Косову и Метохију, али су због великих притисака, којима су често изложени од стране високопозиционираних политичара, много пута принуђени да свој став усклађују са ставом државног врха и тиме збуњују српски народ, који од њих очекује да буду задња линија одбране наше државности и духовности.

Један коментар

  1. Pre kompromisa - Briselski sporazum u skupštini na debatu, i referendum /unutrašnji dijalog

    TAČKA NA NADU: Ako Beograd potpiše pravno obavezujući sporazum (kompromis) s Prištinom, sledi poslednji talas iseljavanja. Tačno tako. Članak je odličan. Bez obzira da li će se Srbi iseljavati grupno, ili individualno postepeno.

    DODATNO OBJEKTIVNO TUMAČENJE …
    — Zašto se Briselski sporazum krije od srpskog naroda: do danas nije dostavljen skupštini Srbije na debatu-raspravu? Nakon toga referendum? Krije se 7 god. predmet sporazuma: odredjivanje statusa Kosova (vidimo: Albanska-Šiptarska država)?
    — Amerika-Nato nije proizvela Kosovo nego albanski separatizam da se albanizira-islamizuje i otme Kosovo;
    — Amerika je „iskoristila“ krizno žarište na Kosovu za svoje strateške geopolitičke ciljeve (Amerika „proizvodi“ i „koristi“ krizna žarišta u svetu): Balkan i Baltik u Nato – da se protera ruski uticaj: širenje Nato na ruske granice.
    — Vučićev zahtev za razgraničenje – neformulisan, dvosmislen izraz… je drugi izraz za demarkaciju integrisane granice (da se Srbi ne dosete) koju je prethodno tražio Tači: Da je prihvaćeno razgraničenje, naravno po liniji integrisane administrativne linije – u granicu sa carinom po Briselskom sporazumu – proglasili bi to za „Vučićevo-Tačijev kompromis“, sazvali bi madjunarodnu konferenciju da registruju-prime novu državu Kosovo u punopravno članstvo Ujedinjenih nacija(!)? Perfidna izdaja! STOP veleizdajničkom Briselskom sporazumu! …




    6



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *