Dejan Baljošević: Tačka na nadu

Ako Beograd potpiše pravno obavezujući sporazum s Prištinom, sledi poslednji talas iseljavanja

Razgovarala Nataša Jovanović

Vodilja čoveku ne treba da bude koga će ugostiti i od kog roda i staleža je onaj kojeg ugošćava, već kako će ugostiti tog putnika, bilo slučajnog, bilo namernika, koliko će taj gost osetiti topline i iskrene dobrodošlice od domaćih u tom domu. U stvari, sve ono što je vodilo i naše pretke da održe tu svetu vrlinu gostoprimstva, supruga i ja smo samo prirodno nastavili. U vremenu kada su se i crni i beli i žuti i dobronamerni i oni koji to nisu, s raznim predubeđenjima o nama, iz celog sveta sjatili na jednu malu tačku zemljinog šara – Kosovo i Metohiju, dobro ugostiti svakog i govoriti istinu, getoizirani unutar tzv. enklave gornjeg srpskog dela Orahovca, doživeli smo kao svoju misiju. Mi nismo išli nikud, ali je ceo svet dolazio kod nas – kaže u razgovoru za „Pečat“ Dejan Baljošević, Srbin iz Orahovca, bivši koordinator Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.

Šta sve te ljude najviše prene kada pogledaju u oči život Srba na Kosovu i Metohiji?

Vremenom smo shvatali, u susretu s raznim ljudima, da ko god bi jednom došao na Kosovo i Metohiju, bio stranac ili Srbin, posle te posete više nije bio isti i nije prestajao da mu se vraća. U toj činjenici, iako smo to duboko u sebi osećali, videli smo potvrdu da je ovo zaista sveti prostor, sveta zemlja, ali sveta ne samo za nas Srbe već da se ovde odigrava nešto mnogo važnije, neka mnogo važnija duhovna bitka od opšteg značaja za čovečanstvo, nevidljiva čovečjem oku. Uverili smo se u to da ostanak i život na svetoj kosovsko-metohijskoj zemlji nije prokletsvo, kako mnogi misle, već privilegija.

Kod vas je boravio i pisac Peter Handke. Kakav je bio njegov doživljaj Orahovca? Kako ste dočekali vest o Nobelovoj nagradi?

Veliki pisci su, kako sam razumeo, veliki jer imaju posebnu, gotovo natčovečanski izraženu osećajnost, koja ih izdvaja od drugih ljudi. Da sam napustio Kosovo i Metohiju i potražio neko „bezbednije“ mesto za život, to nikada ne bih saznao, jer eto, recimo, sigurno ne bih upoznao Petera Handkea.

Prilikom jedne njegove privatne posete Orahovcu i Velikoj Hoči, kada je posetio i nas sa svojom suprugom Sofijom i dva bliska prijatelja (Zlatkom i Žarkom), u kasnim satima tople zvezdane aprilske noći, pogledao je značajno prema nebu, podigavši ruku naviše i rekao: „Ovo je UNIVERZUM! Vi ne treba da idete u Njujork da biste tamo našli ’univerzum’, on je baš ovde, na ovom mestu!“ Ovom rečima Peter Handke, čovek posebno izražene osećajnosti, definisao je ono što smo mi duboko osećali i znali kao metohijski Srbi, ali nismo imali smelosti da to potvrdimo moćima svoga uma.

Mi Srbi koji smo ostali da živimo na Kosovu i Metohiji, čekajući Božju pravdu, uprkos ogromnoj svetskoj sili koja je ustala protiv nas i našeg prava, dodelu Nobelove nagrade našem prijatelju Peteru Handkeu vidimo kao prvi zrak sunca, koji počinje da topi veliki ledeni breg laži, na kojima počiva zapadni svet. To je i poruka svakom čoveku da pravda i istina na kraju uvek odnesu pobedu i da sila nije u oružju nego u istini.

Na okruglom stolu u okviru ciklusa Reintegracija ili razgraničenje: Razgovori o budućnosti Kosova i Metohije izneli ste ozbiljne i duboke primedbe na račun svih onih koji polažu pravo na Srbe u Metohiji. Koliko je za položaj Srba u enklavama zaslužan albanski teror, a koliko srpski nemar?

Srbi na Kosovu i Metohiji Albance suviše podsećaju na državu Srbiju od koje nastoje da se zauvek odvoje. Pod pritiskom albanskog terora, Srbi su posle rata napuštali svoje kuće, dok one malobrojne, koji uprkos svemu pokušavaju da opstanu, sve više muči sumnja da ih ni država Srbija ne želi, posebno ne na prostoru južno od Ibra.

Toj sumnji doprinosi činjenica da država upadljivo ćuti i ništa ne preduzima o pitanju sprečavanja masovne prodaje srpskih imanja i tihog iseljavanja Srba. Umesto toga, ona se bavi iznošenjem statističkih podataka u javnosti o tome koliko je mesta na Kosovu i Metohiji ostalo bez Srba, šireći defetizam u pogledu opstanka južno od reke Ibar. Mnogi Srbi ovakvo ponašanje Beograda tumače kao prikrivenu poruku da bi trebalo na vreme da prodaju svoja imanja, da se isele u centralnu deo i sami reše svoja stambena pitanja, kako ne bi bili teret državi umornoj od izbeglica.

Sve ovo doprinosi stvaranju atmosfere iščekivanja nepovoljnog rešenja statusa Kosova i Metohije i straha da ćemo, usled razgraničenja ili podele, ostati izvan teritorije ostatka Srbije i probuditi se u nekoj drugoj – novoj državi.

Kako Srbi u enklavama prate pregovore između Beograda i Prištine? Da li bi jednom potpisan sveobavezujući sporazum doneo mir i stavio tačku na zebnje o budućnosti naše dece? Kako bi u tim zadatim okolnostima izgledala budućnost srpske dece koja odrastaju na Kosovu?

Iako odavno umorni od raznih pregovora koji se svih ovih godina vode između Beograda i Prištine, Srbi u „enklavama“ su, hteli to ili ne, prinuđeni da ih pažljivo prate. Oni su za njih životno važni, jer od njihovog ishoda zavisi da li će i dalje ostati na Kosovu i Metohiji ili će, kao i mnogi drugi Srbi pre njih, biti prinuđeni da ga napuste u možda poslednjem talasu iseljavanja.

Naviknuti na stalne ustupke Beograda prema Prištini, Srbi se plaše da će sveobuhvatni sporazum staviti tačku na poslednju nadu da bi, u nekakvim novim okolnostima i s nešto izmenjenim statusom južne pokrajine, ipak mogli da nastave da žive u državi Srbiji. Ukoliko taj sporazum znači priznavanje nezavisnosti Kosova i njegovo odvajanje od ustavno-pravnog poretka Republike Srbije, onda o našoj budućnosti i budućnosti naše dece niko i ne razmišlja. U nezavisnom Kosovu Srbi će proći kao oni u Republici Albaniji, koji su, ostavljeni od matične države, bili primorani da se vremenom odreknu svog nacionalnog identiteta i stope s većinskim albanskim stanovništvom.

Koliko više ili manje slobode uživamo nakon potpisivanja Briselskog sporazuma?

Nema sumnje da je potpisivanje Briselskog sporazuma umnogome zadovoljilo albansku stranu, pa čak i njen ekstremni deo i da su represije mnogo manje nego što je to ranije bio slučaj. Nakon potpisivanja ovog dokumenta, kojim smo se odrekli preostalih atributa srpske državnosti, Srbi su postali manje opasni po njihovu „nezavisnost“. S druge strane, kosmetski Srbi nisu srećni što su danas dalje od Beograda, a bliže Prištini, što su dobili carinu na administrativnom prelazu, novi pozivni broj i mnogo toga još… Osim toga Briselski sporazum je nepotrebno oslabio pregovaračke pozicije Srbije pred „konačne“ razgovore o statusu Kosova i Metohije.

Govorili ste da se veza Albanaca s Kosova, vaših komšija, s nalogodavcima sa Zapada održavala i kada rat nije bio na pomolu. Kako su Albanci pravili tu strukturu i zašto mi nismo na vreme uočili šta se sprema?

Na našu veliku nesreću interesi Albanaca za stvaranje nezavisne države i interesi Zapada za proširenje na istok su se u jednom istorijskom trenutku, nepovoljnom po nas, poklopili i doprineli da im postanemo zajednički neprijatelj. Zato su tako brzo pronašli zajednički jezik i krenuli s frontalnim i sinhronizovanim napadima, uz snažnu antisrpsku kampanju, do tada neviđenu u svetu. Albanci su i pre toga bili neprijateljski raspoloženi prema malobrojnim kosmetskim Srbima, koje je država Srbija na svaki način pokušala da zaštiti od njihove majorizacije, a naročito su to postali kada im je stigla pomoć i podrška sa Zapada.

Srbi su u početku bili zbunjeni što je „demokratski“ Zapad tako lako poverovao da su Albancima u Srbiji bila ugrožena ljudska prava, uprkos činjenici da su u njoj doživeli ekspanziju u natalitetu, u obrazovanju (na svom maternjem jeziku), u postizanju solidnog životnog standarda, koji je višestruko veći od životnog standarda matične im države Albanije i sve to u istoj toj državi koju su svetu prikazali kao zločinačku i fašističku. Kasnije smo shvatili da je projekat nazvan „Nezavisno Kosovo“ zapravo zajednički projekat Albanaca i Zapada i sada smo došli u fazu kada pokušavamo da sprečimo njegovu završnu realizaciju.

Kako izgleda svakodnevni život u enklavi i koja je vaša crvena linija?

Život u „enklavi“ odvija se uz razne institucionalne improvizacije na koje su Srbi prinuđeni kako bi nadomestili nedostatak normalnih uslova za život, koji su im uskraćeni nakon rata. Većina Srba sadašnje stanje vidi kao prolazno, što im daje snagu da istraju u iščekivanju pravednog rešenja statusa Kosova i Metohije. Naš narod je spreman da još mnogo toga pretrpi, pa čak, ako mora, i postrada ukoliko će mu na kraju biti bolje. Međutim, naši državni zvaničnici ne razumeju tu skrivenu snagu svog naroda, pa nam se stalno pravdaju kako na pregovorima čine brojne ustupke upravo zbog nas, da bi Albance pacifikovali i odobrovoljili, ne bi li nam život u njihovom okruženju učinili lakšim.

Kada kažem da Srbi u „enklavi“ iščekuju pravedno rešenje statusa Kosova i Metohije, ne mislim na povratak predratnog stanja, kada su Albanci bojkotovali rad u institucijama Republike Srbije, čime su stvorili privid da Srbi, kao brojčano u manjini, upravljaju nad većinskim albanskim stanovništvom, zbog čega nam je nepravedno dodeljena uloga dežurnog krivca za sva potonja dešavanja.

Mislim da Albanci treba da ostvare pravo da sami upravljaju svojim životima, ali tako da ne narušavaju teritorijalni integritet i državni suverenitet Republike Srbije, u kojoj bi drugi, poput nas – kosmetskih Srba, želeli da nastave da žive.

U kojoj meri dugujemo SPC i njenom monaštvu što Srbi opstaju u enklavama?

SPC je posle posleratnog povlačenja institucija države Srbije s prostora Kosova i Metohije postala glavni, ako ne i jedini oslonac Srba u „enklavama“. Međutim, to je zasmetalo zapadnim centrima moći koji su od srpske strane zahtevali veću kooperativnost o pitanju integracije u kosovske institucije i u rešavanju statusa Kosova i Metohije, pa su preko naših tadašnjih državnih vlasti inicirali smenu vladike Artemija s trona Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske i prouzrokovali raskol, koji je oslabio SPC i podelio Srbe na Kosovu i Metohiji. Sadašnji velikodostojnici SPC pokušavaju da utiču na državnu politiku prema Kosovu i Metohiju, ali su zbog velikih pritisaka, kojima su često izloženi od strane visokopozicioniranih političara, mnogo puta prinuđeni da svoj stav usklađuju sa stavom državnog vrha i time zbunjuju srpski narod, koji od njih očekuje da budu zadnja linija odbrane naše državnosti i duhovnosti.