Довиђења, Скоте

Како су само две реченице које је одлазећи амерички амбасадор Кајл Скот изговорио пред камером Си-Ен-Ена више рекле о односу његове земље према нашој од свих лепих речи које нам је упутио уочи одласка из Београда, и какве то везе има с поруком коју су нам недавно из Хелсинкија упутили шефови дипломатија чланица Европске уније?

Почев од презимена које су покушали да му промене када је стизао у Београд – упутство да Кајла Скота називају Скатом било је упућено многим београдским редакцијама, неке су и поступиле по налогу америчке амбасаде да српски правопис жртвују због незгодне асоцијације коју изазива исправно читање тог Скота – амбасадор САД који ће за десетак дана из Београда отићи тамо одакле је дошао заиста се може схватити као парадигма њиховог односа према нама, и пропратних покушаја да се права природа тог односа замаскира неким лепшим речима. Због којих долазимо у смртну опасност да њихове интересе побркамо са сопственим…

ОФАНЗИВА ШАРМОМ Најпре о маскирању, а онда и о односу.
Ових дана, док пакује кофере за повратак кући, амбасадор Кајл Скот као да је одлучио да нам каже све што о нама заиста мисли.
Па је са српском јавношћу, кроз ауторски текст у „Блицу“, поделио своја интимна осећања од којих ће многима заиграти срце јер је њихов амбасадор, ето, постао такорећи наш: „Оно што ће ми најдуже остати у сећању када размишљам о Србији су њени људи и места која сам посетио. Пријатељи које смо супруга и ја стекли и безгранично гостопримство народа Србије је оно због чега је посебно тешко отићи из ваше земље. Сећаћу се столова крцатих српским специјалитетима, жучних расправа о свему и свачему подмазаних домаћом ракијом или српским вином, прелепих пејзажа који су ми одузимали дах… За мање од две недеље укрцаћу се у авион и завршити ово поглавље свог живота у Србији. Биће то горко-слатки тренутак. Све ове слике и сећања остаће ми урезана у свести и у срцу. Србија је много тога дала свету, а још много тога ће тек дати. Ви сте свет.“

[restrict]

СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ Но није овако снажну везу са Србијом остварио само амбасадор лично него је та веза много дубља, о чему је Кајл Скот говорио када је у недељу у Прањанима учествовао у обележавању 75. годишњице операције „Халијард“ у којој су Срби, као нико други игде и икада раније, спасавали оборене америчке пилоте у стотинама.
„И данашње обележавање 75. годишњице од највеће операције спасавања савезничких пилота током Другог светског рата у Прањанима важан је знак да америчко и српско савезништво траје много више година него проблеми и неразумевање“, поручио је Скот: „Били смо савезници, раме уз раме, против заједничког непријатеља.“
И још је, уз српског председника Александра Вучића и друге званице, положио венце на споменик „Аеродром слободе и ратног савезништва САД и трупа генерала Драже Михаиловића“.
Сад, кад већ и те трупе споменусмо у овом контексту њиховог пријатељства с нама и обрнуто, треба подсетити и да су, мање од годину дана касније, уз подразумевајућу и уз то несебичну помоћ Велике Британије, те исте трупе остављене на милост и немилост и препуштене, углавном, злој судбини. За разлику од осведочених непријатеља српског народа које су наши западни савезници избављали својим пацовским каналима.
А кад се већ подсећамо таквог нашег и њиховог ратног савезништва на које је подсетио амбасадор Скот не би ли доказао своју тврдњу да смо већи пријатељи неголи непријатељи, треба подсетити и да су баш ти пилоти, које смо спасавали, баш те 1944. године Србију бомбардовали страшније него што су то учинили Немци 1941. За разлику од, на пример, престонице нацистичке савезнице, хрватске независне државе, коју нису бомбардовали…
И тек потом је дошла 1991. година када су саучествовали у разбијању Југославије, па 1992. у којој су нам увели санкције од којих се још нисмо опоравили и питање је када ћемо то учинити све слушајући савете њиховог ММФ-а, 1994. и 1995. када су бомбардовали Републику Српску и Хрватској помогли да етничким чишћењем освоји Републику Српску Крајину, 1999. и 2008. која и даље траје зато што се у међувремену САД нису предомислиле него су однедавно и отворено почеле да нам поручују да и ми морамо да признамо једнострано проглашену независност Косова као што су то учинили и они…

ПОРУКА НА СИ-ЕН-ЕНУ И зато је евидентно да дозлабога шупље звучи оно што је, у још једном јавном наступу пред одлазак из Београда, у интервјуу „Куриру“, рекао Кајл Скот: „Али ни Србија ни Сједињене Државе не могу да врате време уназад. Оно што можемо је да 1999. годину посматрамо у широј перспективи. Покушавао сам да подсетим да су односи САД и Србије кроз историју углавном били одлични, а да изузетак представљају деведесете године и дешавања за време Милошевићевог режима. Две деценије су прошле од тада. Крајње је време да кренемо напред и побољшамо наше односе, а имамо веома добру основу за такав напредак. Делимо заједничку визију да Србији припада место у Европској унији. Није лоше да се понекад подсетимо на снажне историјске и културне везе које блиско спајају Србију и САД као модел за будућност.“
Елем, ако нам модел за будућност представљају углавном одлични односи у прошлости у којима смо ми њих спасавали док су они нас бомбардовали, онда нимало не треба да нас чуди што сав изненадни излив Скотове љубави према Србији, заправо, представља само маску којом се прикрива стварна намера Скотових послодаваца. Да нас, проглашавајући се за наше пријатеље, приволе да поступимо у складу с њиховим уместо у складу са сопственим интересом, и да то приде учинимо с уживањем и љубављу, јел’, управо у име тог пријатељства које је искрено колико и савети које нам пружају.
Иронија се пак крије у томе што је своју прозирну обману амбасадор Скот разоткрио лично, и то само двема реченицама које је изговорио у Си-Ен-Енову камеру, у прилогу ове телевизије о кинеским инвестицијама у Србији под насловом „Утицај Кине расте на ободу ЕУ, а Сједињене Државе су забринуте“.
Иначе, а како и да не буду забринуте, јер, наводи Си-Ен-Ен позивајући се на податке амбасаде САД у Београд, Пекинг је у Србију инвестирао око четири милијарде долара од 2011, „што је отприлике једнако америчким инвестицијама у ову западнобалканску земљу“, и приде је Кина наменила „још пет милијарди долара у зајмовима и регионалним инфраструктурним пројектима“.
А амбасадор Скот за Си-Ен-Ен каже, и ево те две реченице које разоткривају какво је то пријатељство које Америка нуди Србији: „Настојимо да им помогнемо да иду у једном смеру. Они би требало да припазе куда иду.“
Присила која избија из ових неколико речи, изговорених с осмехом, пропорционална је претњи која је у њима садржана. И каже да се слобода коју нам они, као наши пријатељи, дају заправо састоји у слободи да изаберемо оно што су они за нас изабрали јер је тако у њиховом интересу. У супротном… Па, како лепо рече амбасадор Скот маниром осредњег мафијаша из Њу Џерсија, „требало би да припазе куда иду“…

ОПОМЕНА ИЗ ХЕЛСИНКИЈА А истоветну поруку, да припазимо куда идемо, добили смо недавно и из Хелсинкија од наших европских пријатеља. „Министри иностраних послова земаља Европске уније позвали су Србију да не скреће са пута европских интеграција и да не потписује споразум о слободној трговини са Евроазијском економском унијом“, пренела је 30. августа телевизија Н1, цитирајући оцену шефа словачке дипломатије Мирослава Лајчака да је одлука Србије да се придружи Евроазијској унији, коју предводи Русија, „збуњујућа“: „Уколико сте сигурни у вашу европску оријентацију, онда доносите политичке одлуке које су у складу са тим, а ова није једна од њих.“
И то је, отприлике, суштина овог геополитичког тренутка у коме се Србија налази. С једне стране имамо јасан интерес да сарађујемо с Русијом и са Кином, како економски, тако и политички. А с друге стране имамо самопроглашене пријатеље који нас присиљавају да од сопственог интереса одустанемо тако што ћемо се повести за њиховим; не терају они нас да „не скрећемо са пута европских интеграција“ да би нама било боље, па чак ни да би нас тамо једног дана примили иако нам ни од тога неће бити боље као што није боље ни Хрватској, него да бисмо се, тим окретањем према Западу, окренули од Истока. И просто не можемо а да се не запитамо шта још треба да нам ураде да бисмо, сви заједно, схватили шта нам у овој ситуацији ваља чинити. Почев од правилног изговарања Скотовог презимена са свим асоцијацијама које уз то иду, макар и тек сада, када је дошло време да му кажемо довиђења, ишчекујући долазак његовог наследника који ће ионако бити исти ма како се звао…

[/restrict]

3 коментара

  1. Ранко Р. Спалевић

    Почело је. У Београду мање један – СКОТ

  2. Доћи ће неки други с..т!

  3. ЛИЦЕМЕРНИ АМЕРИЧКИ СКОТ!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *