Како је Србија ушла у велики свет

Пише Мирослав Максимовић

Од уметника се не тражи да умеју да праве своју слику света, јер би то могло довести у сумњу право капитала да ствара слику света. Власници капитала – галеристи, или већ како се зову – не откривају него праве уметнике: није важна уметникова потреба за властитим изразом, важно је ући у шему капитала који се врти око уметности – и ето уметника, славе и новца. Од уметника се тражи забавна или шокантна досетка о слици света, имитирање субверзије стваралаштва

(58)***

Прочитао сам, на интернету, текст дописнице РТС-а из Беча, о пројекту српског, у свету познатог визуелног мултимедијалног уметника. Нисам баш сасвим разумео како је изведен тај (успешан) пројекат: реч је о тескоби младих у Београду 1999. године који су ишли у београдске (музичке) клубове да би побегли од бомбардовања, али бомбардовања нема у пројекту, нема ниједне жртве-клуба (нисам схватио да ли их замењују клубови ових што су бомбардовали). Осећам да вероватно не бих био више просветљен ни да сам био у Бечу и пројекат видео својим очима. Овако заосталом, једноставно ми се чини да сви ти пројекти, инсталације, перформанси – нису уметност, умеће, него гест, досетљивост. И то ми се чини не због тога што то није ни сликарство, ни вајарство, ни позориште, ни филм, ни видео и аудио производ, ни сакупљање отпадака, ни архивирање новинских текстова, ни компјутерски програм, него мућкање/мешање елемената свих тих уметности и активности. Не, не због тога: знам, и као заостао, да је у уметности превазилажење окошталих форми израза и легитимно и неопходно. (На почетку тзв. модерне ликовне уметности ове иновације јесу биле унутрашња потреба уметника, али сам сигуран да је, временом, кад је нови израз постао мода, велики део те уметности постао продавање рога за свећу: бивало је тако и у другим уметностима.) Моје закључивање излази из обичне, заостале аналогије (и изворно је, није преузимање сличног резоновања Ђерђа Лукача у односу на властите уметничке покушаје). Рецимо, ниједну Тицијанову слику, или Пикасову – да се приближимо модерној уметности – не бих могао да направим, јер не бих умео. А већину инсталационо-пројектних досетки бих могао да склопим, или да изведем неки ефектни перформанс, кад бих имао жељу за тим – могао бих и да научим коришћење видео-аудио технике и компјутерских програма, ако би било потребно.

Луизијана – музеј савремене уметности у Данској

Ако у овом што пишем има ироничног призвука, он је аутоироничан, упућен мени, а не инсталацијама и пројектима. Они су налог времена. Од уметника се не тражи да умеју да праве своју слику света, јер би то могло довести у сумњу право капитала да ствара слику света. Власници капитала – галеристи, или већ како се зову – не откривају него праве уметнике: није важна уметникова потреба за властитим изразом, важно је ући у шему капитала који се врти око уметности – и ето уметника, славе и новца. Од уметника се тражи забавна или шокантна досетка о слици света, имитирање субверзије стваралаштва. Дакле: налог времена (на који се додаје, можда, како тврде коментари читалаца испод текста дописнице из Беча, и опортунизам уметника који су свесни да само тако може капнути неки долар поменутог капитала).
Моју заосталост дефинитивно је потврдила Марина Абрамовић, и она међу светски познатим произвођачима перформанса и пројеката. Био сам у Луизијани, код Копенхагена, једном од у свету познатих музеја савремене уметности. Пошто је тада, у делу музеја, био постављен и актуелни пројекат-ретроспектива Марине Абрамовић, исти онај за који је, како сам прочитао, влада Републике Србије издвојила сто хиљада долара, да би га довела у београдски Музеј савремене уметности, искористио сам прилику да га унапред погледам. Мада ме пројекти не занимају – то је, ваљда, већ очигледно – овоме ме привукла носталгија за властитом младошћу.
Наиме, младе Марине сећам се (магловито) из Београда, негде сам је виђао (пре но што је отишла – због неразумевања средине, кажу – у свет; отишла би и из света – неразумевање је судбина уметника – али пошто нема још једног света, задовољила се мењањем локација на Западу постојећег), али познајем њеног брата Вељу (био ми је колега, песнички вундеркинд, али је поезију одмах баталио), и познавао сам њеног оца Воју, ратног друга мог оца.
Пројекат је био постављен у неколико просторија Луизијане, обишао сам првих неколико просторија, не сећам се детаља – било је то пре двадесетак месеци – али остао ми је утисак, на једном месту, благо назначене југоносталгије, типичне за партизанско дете, али не било које, него српско партизанско дете. Кад сам кренуо даље, наишао сам на узак пролаз – ужи од стандардних врата-пролаза у галеријама – у коме је стајао пар непомичних младих људи: девојка и младић. Лепи, обоје. Били су окренути, лицем, једно према другом, и били су потпуно наги. Кожа им је била премазана неким средством, тако да су личили на кипове, али се добро видело да су живи људи, упркос томе што су настојали да и не трепћу. (За ово уметничко дело било је потребно, претпостављам, више парова: сумњам да би ико издржао да непомично стоји и не трепће цео радни дан.) Једини начин да прођем био је да се очешем или о девојчине дојке или о младићев уд, можда и о обоје. Одустао сам, нисам погледао изложбу до краја. (Не сећам се да у новој поставци Музеја савремене уметности има тако уских пролаза, мораће да саграде један за Марину.)
Одмах сам знао да сам погрешио, што је још један знак затуцаности: знаш да грешиш, а грешиш. Била је то прилика да се, очешавањем, ослободим предрасуда и традиционалистичких табуа, и да, голог ума и душе, уђем у свет у коме је већ Марина. Још важније, била је то прилика за којом одувек чезнем: дотакнути живот кроз уметност, овог пута и буквално. Наиме, мислим да је идеја следећа: да посетилац – који разуме – опипа, опуштено, са уживањем, ако је могуће, или девојчине дојке, или младићев уд, или обоје, зависно од укуса. Тако би осетио пулс живота у уметничком делу. А и дело би, можда, оживело (живнуло).
Марина је била лепа девојка. Србија је лепа и сада. Али сумњам да ће са ових сто хиљада задобити Маринину љубав: то је цена пројекта, а не љубави.

(71)***

Овај запис је, у ствари, наставак записа под бројем 58.
Прво, чуо сам да осигурање (и транспорт?) Маринине изложбе кошта 170.000 долара (евра?). Опа! Признајем да сам изненађен, Влада није (или се прави да није, па мудро ћути). Можда је вест лажна, али у свету (уметничког) бизниса осигурање је нормалан део посла. Лако је наћи, у Београду, за мале паре, голе девојке и младиће, али шта ако неки непажљиви (балкански) посетилац загребе ноктом, пипајући, или гајком каиша, ивицом дугмета, пролазећи, дојке или уд!? Одштета кошта, тако то функционише у великом свету у који, тобож, Маринином изложбом, улазимо.
Како тај улазак изгледа?
Прочитах да ће Музеј савремене уметности, једини такав музеј у Србији, бити затворен два месеца због радова неопходних за Маринину поставку. (Свака част мени, оштроумно сам претпоставио да за дојке и уд нема довољно тесноће у постојећем Музеју.) Добро, ми смо навикли на затворене музеје у 21. веку, и овај и Народни музеј били су годинама затворени, без неког јасног разлога, па ћемо издржати и ова два месеца затварања с јасним разлогом. Ако је то цена уласка у свет – да платимо. Ако нећемо моћи неко време да погледамо „Пијани брод“ Саве Шумановића да бисмо могли да гледамо Маринине изуме – нека, издржаћемо. Међутим, кад сам био у Копенхагену, нисам приметио узбуђење Данаца што су ушли у велики свет Маринином изложбом – да нисам отишао у Луизијану, не бих ни знао за њу – и претпостављам, штета што нисам питао, да цео музеј није био затворен ни дан због припреме те изложбе. Било би то велико чудо у великом свету. Распитивао сам се код стручњака, нико није чуо да је игде у свету иједан значајан музеј био цео затворен због изложбе неког уметника, ни због неупоредиво већих и значајнијих и озбиљнијих изложби. Неко ће рећи да је Луизијана већа од нашег музеја, па је могла да затвори само део. Чини ми се, по варљивом сећању, да по квадратури изложбеног простора није већа (мада, могуће је да је тај део који нисам видео, са Маринином изложбом, огроман), али јесте архитектонски прикладније пројектована за посебне изложбе. Но ако музеј збиља мора бити затворен, ако се изложба никако друкчије и ни на једном другом месту не може поставити, и ако ће Маринина изложба, док траје, привремено укинути редовну поставку – да ли је онда у тај посао требало улазити? Не коље се во за кило меса. Или можда коље, ако је српски. Срби нису провинцијалан народ (међу Јужним Словенима, само они и Бугари – једном царски народ, увек царски народ). Али они међу нама који мисле да се, овако, и затварањем музеја показује како је Србија свет – јесу провинцијалци. За похвалу је напор да се обогати наш културни живот, али то треба чинити са становишта једне богате и разуђене културе, каква је српска, а не са становишта паланке која жуди за светом да би сакрила своје сиромаштво и спремна је да уради шта год је потребно да би се додворила свету.
Или, прочитах да је наша амбасадорка у Паризу, написала, представљајући Србију, да је и Маринина изложба – лице Србије, непознато Французима. Па и јесте, то је лице провинцијалне Србије која мисли да ништа њено нема никакве вредности у поређењу са „светским вредностима“. Србија је само купац изложбе, која се селила по скандинавском делу Европе, а Марина није, по свом опредељењу, наша уметница (питајте је!) – да бисмо се могли дичити њом пред светом.

Из ауторовог рукописа Поредности; наслов и опрема текста редакцијски

2 коментара

  1. Bravo, konačno je neko rekao da je car go. Mislim da je i dijalog sa magarcem Marine Abramović Vlada Srbije pre par godina platilla nekoliko desetina hiljada evra! Sve se to zaboravilo. Nadam se da će se sada naći neko od našh kulturnih i svetski poznatih umetnika da iskreno odreaguje na prodaju magle koja nam se servira. Ili iskrenost više ne stanuje u Srbiji. Takodje bi Ministarstvo kulture, koje najstrašnije štedi na svojim projektima u umetnosti, trebalo naterati da objave koliko nas je ova ujdurma koštala, sa posebnom stavkom honorara performerke.

  2. slavko radovanovic

    Podržavam komentar u potpunosti.Ujdurma.Skupa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *