Kako je Srbija ušla u veliki svet

Piše Miroslav Maksimović

Od umetnika se ne traži da umeju da prave svoju sliku sveta, jer bi to moglo dovesti u sumnju pravo kapitala da stvara sliku sveta. Vlasnici kapitala – galeristi, ili već kako se zovu – ne otkrivaju nego prave umetnike: nije važna umetnikova potreba za vlastitim izrazom, važno je ući u šemu kapitala koji se vrti oko umetnosti – i eto umetnika, slave i novca. Od umetnika se traži zabavna ili šokantna dosetka o slici sveta, imitiranje subverzije stvaralaštva

(58)***

Pročitao sam, na internetu, tekst dopisnice RTS-a iz Beča, o projektu srpskog, u svetu poznatog vizuelnog multimedijalnog umetnika. Nisam baš sasvim razumeo kako je izveden taj (uspešan) projekat: reč je o teskobi mladih u Beogradu 1999. godine koji su išli u beogradske (muzičke) klubove da bi pobegli od bombardovanja, ali bombardovanja nema u projektu, nema nijedne žrtve-kluba (nisam shvatio da li ih zamenjuju klubovi ovih što su bombardovali). Osećam da verovatno ne bih bio više prosvetljen ni da sam bio u Beču i projekat video svojim očima. Ovako zaostalom, jednostavno mi se čini da svi ti projekti, instalacije, performansi – nisu umetnost, umeće, nego gest, dosetljivost. I to mi se čini ne zbog toga što to nije ni slikarstvo, ni vajarstvo, ni pozorište, ni film, ni video i audio proizvod, ni sakupljanje otpadaka, ni arhiviranje novinskih tekstova, ni kompjuterski program, nego mućkanje/mešanje elemenata svih tih umetnosti i aktivnosti. Ne, ne zbog toga: znam, i kao zaostao, da je u umetnosti prevazilaženje okoštalih formi izraza i legitimno i neophodno. (Na početku tzv. moderne likovne umetnosti ove inovacije jesu bile unutrašnja potreba umetnika, ali sam siguran da je, vremenom, kad je novi izraz postao moda, veliki deo te umetnosti postao prodavanje roga za sveću: bivalo je tako i u drugim umetnostima.) Moje zaključivanje izlazi iz obične, zaostale analogije (i izvorno je, nije preuzimanje sličnog rezonovanja Đerđa Lukača u odnosu na vlastite umetničke pokušaje). Recimo, nijednu Ticijanovu sliku, ili Pikasovu – da se približimo modernoj umetnosti – ne bih mogao da napravim, jer ne bih umeo. A većinu instalaciono-projektnih dosetki bih mogao da sklopim, ili da izvedem neki efektni performans, kad bih imao želju za tim – mogao bih i da naučim korišćenje video-audio tehnike i kompjuterskih programa, ako bi bilo potrebno.

Ako u ovom što pišem ima ironičnog prizvuka, on je autoironičan, upućen meni, a ne instalacijama i projektima. Oni su nalog vremena. Od umetnika se ne traži da umeju da prave svoju sliku sveta, jer bi to moglo dovesti u sumnju pravo kapitala da stvara sliku sveta. Vlasnici kapitala – galeristi, ili već kako se zovu – ne otkrivaju nego prave umetnike: nije važna umetnikova potreba za vlastitim izrazom, važno je ući u šemu kapitala koji se vrti oko umetnosti – i eto umetnika, slave i novca. Od umetnika se traži zabavna ili šokantna dosetka o slici sveta, imitiranje subverzije stvaralaštva. Dakle: nalog vremena (na koji se dodaje, možda, kako tvrde komentari čitalaca ispod teksta dopisnice iz Beča, i oportunizam umetnika koji su svesni da samo tako može kapnuti neki dolar pomenutog kapitala).
Moju zaostalost definitivno je potvrdila Marina Abramović, i ona među svetski poznatim proizvođačima performansa i projekata. Bio sam u Luizijani, kod Kopenhagena, jednom od u svetu poznatih muzeja savremene umetnosti. Pošto je tada, u delu muzeja, bio postavljen i aktuelni projekat-retrospektiva Marine Abramović, isti onaj za koji je, kako sam pročitao, vlada Republike Srbije izdvojila sto hiljada dolara, da bi ga dovela u beogradski Muzej savremene umetnosti, iskoristio sam priliku da ga unapred pogledam. Mada me projekti ne zanimaju – to je, valjda, već očigledno – ovome me privukla nostalgija za vlastitom mladošću.
Naime, mlade Marine sećam se (maglovito) iz Beograda, negde sam je viđao (pre no što je otišla – zbog nerazumevanja sredine, kažu – u svet; otišla bi i iz sveta – nerazumevanje je sudbina umetnika – ali pošto nema još jednog sveta, zadovoljila se menjanjem lokacija na Zapadu postojećeg), ali poznajem njenog brata Velju (bio mi je kolega, pesnički vunderkind, ali je poeziju odmah batalio), i poznavao sam njenog oca Voju, ratnog druga mog oca.
Projekat je bio postavljen u nekoliko prostorija Luizijane, obišao sam prvih nekoliko prostorija, ne sećam se detalja – bilo je to pre dvadesetak meseci – ali ostao mi je utisak, na jednom mestu, blago naznačene jugonostalgije, tipične za partizansko dete, ali ne bilo koje, nego srpsko partizansko dete. Kad sam krenuo dalje, naišao sam na uzak prolaz – uži od standardnih vrata-prolaza u galerijama – u kome je stajao par nepomičnih mladih ljudi: devojka i mladić. Lepi, oboje. Bili su okrenuti, licem, jedno prema drugom, i bili su potpuno nagi. Koža im je bila premazana nekim sredstvom, tako da su ličili na kipove, ali se dobro videlo da su živi ljudi, uprkos tome što su nastojali da i ne trepću. (Za ovo umetničko delo bilo je potrebno, pretpostavljam, više parova: sumnjam da bi iko izdržao da nepomično stoji i ne trepće ceo radni dan.) Jedini način da prođem bio je da se očešem ili o devojčine dojke ili o mladićev ud, možda i o oboje. Odustao sam, nisam pogledao izložbu do kraja. (Ne sećam se da u novoj postavci Muzeja savremene umetnosti ima tako uskih prolaza, moraće da sagrade jedan za Marinu.)
Odmah sam znao da sam pogrešio, što je još jedan znak zatucanosti: znaš da grešiš, a grešiš. Bila je to prilika da se, očešavanjem, oslobodim predrasuda i tradicionalističkih tabua, i da, golog uma i duše, uđem u svet u kome je već Marina. Još važnije, bila je to prilika za kojom oduvek čeznem: dotaknuti život kroz umetnost, ovog puta i bukvalno. Naime, mislim da je ideja sledeća: da posetilac – koji razume – opipa, opušteno, sa uživanjem, ako je moguće, ili devojčine dojke, ili mladićev ud, ili oboje, zavisno od ukusa. Tako bi osetio puls života u umetničkom delu. A i delo bi, možda, oživelo (živnulo).
Marina je bila lepa devojka. Srbija je lepa i sada. Ali sumnjam da će sa ovih sto hiljada zadobiti Marininu ljubav: to je cena projekta, a ne ljubavi.

(71)***

Ovaj zapis je, u stvari, nastavak zapisa pod brojem 58.
Prvo, čuo sam da osiguranje (i transport?) Marinine izložbe košta 170.000 dolara (evra?). Opa! Priznajem da sam iznenađen, Vlada nije (ili se pravi da nije, pa mudro ćuti). Možda je vest lažna, ali u svetu (umetničkog) biznisa osiguranje je normalan deo posla. Lako je naći, u Beogradu, za male pare, gole devojke i mladiće, ali šta ako neki nepažljivi (balkanski) posetilac zagrebe noktom, pipajući, ili gajkom kaiša, ivicom dugmeta, prolazeći, dojke ili ud!? Odšteta košta, tako to funkcioniše u velikom svetu u koji, tobož, Marininom izložbom, ulazimo.
Kako taj ulazak izgleda?
Pročitah da će Muzej savremene umetnosti, jedini takav muzej u Srbiji, biti zatvoren dva meseca zbog radova neophodnih za Marininu postavku. (Svaka čast meni, oštroumno sam pretpostavio da za dojke i ud nema dovoljno tesnoće u postojećem Muzeju.) Dobro, mi smo navikli na zatvorene muzeje u 21. veku, i ovaj i Narodni muzej bili su godinama zatvoreni, bez nekog jasnog razloga, pa ćemo izdržati i ova dva meseca zatvaranja s jasnim razlogom. Ako je to cena ulaska u svet – da platimo. Ako nećemo moći neko vreme da pogledamo „Pijani brod“ Save Šumanovića da bismo mogli da gledamo Marinine izume – neka, izdržaćemo. Međutim, kad sam bio u Kopenhagenu, nisam primetio uzbuđenje Danaca što su ušli u veliki svet Marininom izložbom – da nisam otišao u Luizijanu, ne bih ni znao za nju – i pretpostavljam, šteta što nisam pitao, da ceo muzej nije bio zatvoren ni dan zbog pripreme te izložbe. Bilo bi to veliko čudo u velikom svetu. Raspitivao sam se kod stručnjaka, niko nije čuo da je igde u svetu ijedan značajan muzej bio ceo zatvoren zbog izložbe nekog umetnika, ni zbog neuporedivo većih i značajnijih i ozbiljnijih izložbi. Neko će reći da je Luizijana veća od našeg muzeja, pa je mogla da zatvori samo deo. Čini mi se, po varljivom sećanju, da po kvadraturi izložbenog prostora nije veća (mada, moguće je da je taj deo koji nisam video, sa Marininom izložbom, ogroman), ali jeste arhitektonski prikladnije projektovana za posebne izložbe. No ako muzej zbilja mora biti zatvoren, ako se izložba nikako drukčije i ni na jednom drugom mestu ne može postaviti, i ako će Marinina izložba, dok traje, privremeno ukinuti redovnu postavku – da li je onda u taj posao trebalo ulaziti? Ne kolje se vo za kilo mesa. Ili možda kolje, ako je srpski. Srbi nisu provincijalan narod (među Južnim Slovenima, samo oni i Bugari – jednom carski narod, uvek carski narod). Ali oni među nama koji misle da se, ovako, i zatvaranjem muzeja pokazuje kako je Srbija svet – jesu provincijalci. Za pohvalu je napor da se obogati naš kulturni život, ali to treba činiti sa stanovišta jedne bogate i razuđene kulture, kakva je srpska, a ne sa stanovišta palanke koja žudi za svetom da bi sakrila svoje siromaštvo i spremna je da uradi šta god je potrebno da bi se dodvorila svetu.
Ili, pročitah da je naša ambasadorka u Parizu, napisala, predstavljajući Srbiju, da je i Marinina izložba – lice Srbije, nepoznato Francuzima. Pa i jeste, to je lice provincijalne Srbije koja misli da ništa njeno nema nikakve vrednosti u poređenju sa „svetskim vrednostima“. Srbija je samo kupac izložbe, koja se selila po skandinavskom delu Evrope, a Marina nije, po svom opredeljenju, naša umetnica (pitajte je!) – da bismo se mogli dičiti njom pred svetom.

Iz autorovog rukopisa Porednosti; naslov i oprema teksta redakcijski