ДЕЦА КОЗАРЕ, ЈАСЕНОВАЦ И ФИ ЛМСКИ ЦЕНТАР СРБИЈЕ (2. део)

Како је бивши челник Филмског центра Србије Бобан Јевтић обавио задатак који су му поставили његови загребачки и други „пријатељи“ и барем у једном тренутку отклонио могућност да до светског екрана допре истина о Јасеновцу, Старој Градишки и геноциду против српског народа у НДХ 1941–1945. који свим средствима негира или настоји да релативизује актуелна хрватска власт

Шуровање с Хрватима, тачније званичним фондовима актуелне хрватске државе и центрима моћи у земљи и иностранству, а које у последње три и по године спроводи Бобан Јевтић, сада већ бивши челник Филмског центра Србије, достигло је врхунац поводом сценарија Арсена Диклића за остварење Дјеца Козаре и редитеља Лордана Зафрановића, који од 1986. безуспешно покушава да сними овај филм „хорора и грозоте“, како га описују његови аутори. Јавност је већ прилично упозната с активном опструкцијом против овог пројекта, у којој је учествовао тадашњи директор Јевтић, иначе промотор „суочавања са српским ратним злочинима“ у филму Терет Огњена Главоњића и разних антисрпских предузећа (Наташа Кандић, „Ал Џазира“ и други). У прошлом броју „Печата“ описали смо низ злоупотреба, кршења закона и трговине утицајем у Филмском центру Србије у протеклом периоду, по којима је речени Јевтић, у филмским круговима, прозван „мали фараон“. Сада следи прича како је Јевтић обавио задатак који су му поставили његови загребачки и други „пријатељи“ и барем у једном тренутку отклонио могућност да до светског екрана допре истина о Јасеновцу, Старој Градишки и геноциду против српског народа у НДХ 1941–1945, који свим средствима негира или настоји да релативизује актуелна хрватска власт.

МОНУМЕНТАЛНО ФИЛМСКО ШТИВО Сигнал за узбуну дат је истог тренутка када се на конкурсу за филм с националном темом Филмског центра Србије појавио светски аутор Лордан Зафрановић, прогнан из Хрватске због храброг и конзистентног става против усташких злочина и неоусташке стратегије садашњег хрватског режима, са сценаријем под насловом Дјеца Козаре, антологијског писца Арсена Диклића, иначе једног од најбољих филмских сценариста југословенског филма. Аутор десетине врхунских филмских сценарија (Не окрећи се, сине; Радопоље; Марш на Дрину; Летовање у Јакобсфелду; Салаш у малом риту…) и двоструки добитник Златне арене за сценарио, Србин из Лике, избеглица из НДХ, писац дечјих романа популарних широм друге Југославије, Диклић је дуго носио ласкаву оцену „мајстора филмског заплета“ живих ликова и догађаја, одличне драматургије и узбудљивих ситуација. Његови сценарији достизали су највиши рејтинг на југословенском филмско-телевизијском тржишту, сви осим – једног! Била су то Дјеца Козаре, која је безуспешно нудио свима и свакоме до своје смрти (1995).
Општи је утисак, коме се писац ових редова радо придружује, да су Диклићева Дјеца Козаре монументално филмско штиво, вероватно нешто најбоље што је написано у раздобљу друге Југославије и да оно и данас стоји у сваком погледу. Средствима аутентичног и убедљивог филмског наратива прво је заокружена тематска окосница суноврата цивилизације који се догодио у Хрватској и Европи средином ХХ века. „Пет година апсолутног нигде“ (Пауелс и Бержије) виде се у Диклићевој застрашујућој, бошовској слици земаљског пакла. То је веродостојна студија буђења и дивљања нечистих сила усред скрхане Европе, која још има Црвени крст и женевске папире; делиријум масовног злочина и симфонија зла. Али огромну снагу овој слици дају људи очевидних судбина, прави људи, а не метафизичке творевине (иако из њих бије сурова метафизика злочина), лица са именима и презименима, нека од њих стварна, готово јуридички извршитељи и сведоци убиства целог једног народа на тлу Европе, дакле пропасти Запада, као што је био и истовремени Хитлеров холокауст. Ниједан аспект убиства ове масовне, а христолике жртве, није изостављен. Управо то даје овој повести драмску целовитост, један аристотелски набој, нову, уметничку врлину; изазов катарзе који слути Зафрановић. Све то се стекло у овој магнитуди бертолучијевске снаге. Светски филм. Дело које би сувим златом платио свако ко жуди за истином на екрану. Али џаба. У несрећној Југославији све је намах било опкољено мржњом и остракизмом.

ДОК НЕКО НЕ КЛЕКНЕ У ЈАСЕНОВЦУ Око овог пројекта завладало је свуда у тадашњој договорној држави ледено ћутање. Први разлог је био баш овакав сценарио, који су надлежни добро прочитали: најуверљивијим филмским језиком саопштена је трагедија масовног истребљења Срба у НДХ, њени корени и последице; комплетна и свеобухватна слика. Други узрок био је редитељ Лордан Зафрановић, који се још од Окупације у 26 слика нашао на црној листи свих хрватских режима, а нарочито после документарног филма Крв и пепео Јасеновца (1983), који је забранио лично тадашњи први човек Хрватске Јосип Врховец. Тада су Јасеновац и геноцид над Србима постали табу тема и то остали до данас – титоистички договорни табу, који се недирнут пренео у данашњу дубоку државу и све мантре друге Србије. „Као да је нека невидљива сила све ове године спречавала филмску обраду Јасеновца, а све је било ту: велика и трагична тема; одлични редитељи и квалитетни сценарији, није фалило ни новца, али до реализације није дошло“, пише новинар Блица Ранко Пивљанин. „Зашто?“
„Ја сам тај који је то питање филмски отворио и надам се да ћу га затворити. Пробаћу да кроз тај филм направим катарзу“, као да одговара на ово питање Зафрановић. „Док неко не клекне у Јасеновцу и не затражи опрост за злочине као што је то учинио Вили Брант у Аушвицу, верујем да ће остати простор за нове мржње и ратове у региону. Досада смо два пута аплицирали на конкурс Филмског центра Србије и оба пута је наш филм одбијен. Верујем да ће Србија наћи начина да нам помогне јер је реч о злочинима над српском децом. Тај филм нам је потребан данас“, рекао је прошле године Зафрановић. Да ће Србија наћи начина да помогне још верујемо, али нас став Филмског центра Србије нимало не охрабрује. Једно је, међутим, сигурно: док се Дјеца Козаре не реализују у предвиђеном капацитету – неће бити истине о Јасеновцу.

НИШТА БЕЗ ХРВАТА О томе како је Бобан Јевтић саставио комисију за Конкурс за филм са националном темом боље је да не пишемо ништа. Била је то једна од оних „класичних“ срамотних ујдурми у којима се Јевтић није либио кршења закона и Статута ФЦС. Двојица од петоро чланова комисије коју је он довео уопште нису припадала области кинематографије, што изричито захтевају Закон и Статут. Овако састављајући комисију Јевтић је, дакле, прекршио члан 3, став 1 Закона о кинематографији и тиме у старту комисију делегитимизовао, а конкурс учинио незаконитим. Управо на основу тога је Управни одбор ФЦС одлуком број 03-1492 од 5. јула 2018. поништио овај конкурс. Од првог састанка ове несрећне комисије, Јевтић је, супротно закону, директно „усмеравао“ њен рад својим присуством, о чему сведочи председник ове комисије, филмски редитељ Жарко Драгојевић:
„Том је приликом на директно упућено му питање да ли је негде дефинисано шта је то национална тема, директор Јевтић одговорио да није, и да је препуштено Комисији да тај појам сама дефинише. При томе је као пример навео мишљење једне од претходних конкурсних Комисија која је за националну тему сматрала чак и – злочине Срба! Због тога што је оваквом инструкцијом директор Јевтић покушао да заведе, чак и обмане Комисију, јер се испоставило да је у конкурсном огласу ФЦС-а појам националне теме и те како добро и прецизно дефинисан, што је он морао да зна.“ (Јевтићев покушај да наводне „злочине Срба“ уврсти у националне теме видљив је из случаја филма Терет Огњена Главоњића, о чему смо детаљно извештавали у „Печату“ и другде.)

Кроз даљи „рад“ ове Јевтићеве комисије временом је постало јасно да је она састављена да би на сваки начин одбила Дјецу Козаре, што је потврдила и чланица комисије изјашњавајући се да никакву одлуку не треба доносити „док се не питају Хрвати“ (!). Чињеница да су Зафрановић и други уметнички сарадници на овом пројекту такође Хрвати није утицала на ствар; госпођа је тачно знала на које Хрвате мисли. У Београду, лета Господњег 2018! Драгојевићу је постало јасно да је ствар одавно договорена и да би он у свему требало да одигра улогу присутног лица, јер се све одлуке код Јевтића доносе прегласавањем. Као личност од става, интегритета и уметничког поштења увидео је да му не преостаје ништа друго него да поднесе оставку и да о томе што пре обавести јавност. Што је и учинио, изјавом за Вечерње новости од 18. маја 2018. године: „Увидевши – као председник и члан Комисије за суфинансирање производње домаћих дугометражних филмова са националном темом по Конкурсу Филмског центра Србије – да у прелиминарном изјашњавању пројекат Дјеца Козаре, сценаристе Арсена Диклића и редитеља Лордана Зафрановића, нема већинску подршку петочлане комисије, није ми преостало друго него да се из моралних и професионалних разлога повучем из рада комисије. Сматрам да су Дјеца Козаре вансеријски сценарио, од којег вам док га читате застаје дах, и који би, ако би био реализован, уверен сам, засенио готово све оно што је досада виђено на тему Другог светског рата не само у српском и бившем југословенском филму него, усуђујем се рећи, и европском.“ У наставку изјаве Драгојевић каже „да ће тај пројекат на крају вероватно бити губитнички, јер му гласање неких чланова Комисије личи на ’кување чорбе’“, што је невиђена ујдурма са комисијом и била и што се потврдило два месеца касније, када је Управни одбор ФЦС цело ово друштво распустио. Али то није крај приче.
Новац је отишао другом пројекту, а мисија Бобана Јевтића испуњена је у потпуности. Сад може да оде куд хоће и тамо где му је исти послодавац обезбедио све што је потребно. Али он још бахато тражи да српски суд заштити његово недело: он тужи Жарка Драгојевића што је поднео оставку! Тврди како је овим Драгојевић нанео Филмском центру Србије некакву материјалну штету од 384.110,91 динара плус судски трошкови и камате (!) и тражи да ову „штету“ Драгојевић измири. Невиђен безобразлук и још један бисер дубоке државе!
Оставка Драгојевића исто је што и Зафрановићев чин: глас усамљеног у пустињи (Мт. 3:2, Мк. 1:3). Последњи вапај праведника који је преостао у пустари безакоња и неправде. Уставно право савременог грађанина. Крик човека ухваћеног у менгеле лажи и преваре планетарних размера; последње што људско биће може да учини! Нема тог суда, барем не у овој земљи, суда који може да сакрије истину о Јасеновцу, Градишки Старој и хиљадама других стратишта и јама, где је убијан цео један народ. У изјашњењу суду, Драгојевић каже нешто чиме се и завршава овај део приче: „Нисам себи могао да дозволим да будем део оних који ће спречити да овај пројекат од изузетне кинематографске и уметничке вредности, али и моралног значаја за српску културу и друштво уопште, угледа светлост дана, па било колико да ме то кошта. Из поднете тужбе видим да је мој несавесни тужилац и неистомишљеник то брже боље израчунао и испоставио ми рачун. Аферим. Шта више да кажем?“

P. S. Ми можемо да предложимо да Филмски центар Србије сада тужи Бобана Јевтића што је поднео оставку пре истека свог мандата и тако оштетио речену установу за све што је започео а није завршио, па тиме уопште довео у питање опстанак ове установе. По истом принципу примењеном на Драгојевића и законским одредбама које таксативно наводи, могао би се формирати – у динар! – одштетни захтев ФЦС. Али боље је да то не чини. Нек иде Јевтић … с милим Богом.