DECA KOZARE, JASENOVAC I FI LMSKI CENTAR SRBIJE (2. deo)

Kako je bivši čelnik Filmskog centra Srbije Boban Jevtić obavio zadatak koji su mu postavili njegovi zagrebački i drugi „prijatelji“ i barem u jednom trenutku otklonio mogućnost da do svetskog ekrana dopre istina o Jasenovcu, Staroj Gradiški i genocidu protiv srpskog naroda u NDH 1941–1945. koji svim sredstvima negira ili nastoji da relativizuje aktuelna hrvatska vlast

Šurovanje s Hrvatima, tačnije zvaničnim fondovima aktuelne hrvatske države i centrima moći u zemlji i inostranstvu, a koje u poslednje tri i po godine sprovodi Boban Jevtić, sada već bivši čelnik Filmskog centra Srbije, dostiglo je vrhunac povodom scenarija Arsena Diklića za ostvarenje Djeca Kozare i reditelja Lordana Zafranovića, koji od 1986. bezuspešno pokušava da snimi ovaj film „horora i grozote“, kako ga opisuju njegovi autori. Javnost je već prilično upoznata s aktivnom opstrukcijom protiv ovog projekta, u kojoj je učestvovao tadašnji direktor Jevtić, inače promotor „suočavanja sa srpskim ratnim zločinima“ u filmu Teret Ognjena Glavonjića i raznih antisrpskih preduzeća (Nataša Kandić, „Al Džazira“ i drugi). U prošlom broju „Pečata“ opisali smo niz zloupotreba, kršenja zakona i trgovine uticajem u Filmskom centru Srbije u proteklom periodu, po kojima je rečeni Jevtić, u filmskim krugovima, prozvan „mali faraon“. Sada sledi priča kako je Jevtić obavio zadatak koji su mu postavili njegovi zagrebački i drugi „prijatelji“ i barem u jednom trenutku otklonio mogućnost da do svetskog ekrana dopre istina o Jasenovcu, Staroj Gradiški i genocidu protiv srpskog naroda u NDH 1941–1945, koji svim sredstvima negira ili nastoji da relativizuje aktuelna hrvatska vlast.

MONUMENTALNO FILMSKO ŠTIVO Signal za uzbunu dat je istog trenutka kada se na konkursu za film s nacionalnom temom Filmskog centra Srbije pojavio svetski autor Lordan Zafranović, prognan iz Hrvatske zbog hrabrog i konzistentnog stava protiv ustaških zločina i neoustaške strategije sadašnjeg hrvatskog režima, sa scenarijem pod naslovom Djeca Kozare, antologijskog pisca Arsena Diklića, inače jednog od najboljih filmskih scenarista jugoslovenskog filma. Autor desetine vrhunskih filmskih scenarija (Ne okreći se, sine; Radopolje; Marš na Drinu; Letovanje u Jakobsfeldu; Salaš u malom ritu…) i dvostruki dobitnik Zlatne arene za scenario, Srbin iz Like, izbeglica iz NDH, pisac dečjih romana popularnih širom druge Jugoslavije, Diklić je dugo nosio laskavu ocenu „majstora filmskog zapleta“ živih likova i događaja, odlične dramaturgije i uzbudljivih situacija. Njegovi scenariji dostizali su najviši rejting na jugoslovenskom filmsko-televizijskom tržištu, svi osim – jednog! Bila su to Djeca Kozare, koja je bezuspešno nudio svima i svakome do svoje smrti (1995).
Opšti je utisak, kome se pisac ovih redova rado pridružuje, da su Diklićeva Djeca Kozare monumentalno filmsko štivo, verovatno nešto najbolje što je napisano u razdoblju druge Jugoslavije i da ono i danas stoji u svakom pogledu. Sredstvima autentičnog i ubedljivog filmskog narativa prvo je zaokružena tematska okosnica sunovrata civilizacije koji se dogodio u Hrvatskoj i Evropi sredinom HH veka. „Pet godina apsolutnog nigde“ (Pauels i Beržije) vide se u Diklićevoj zastrašujućoj, bošovskoj slici zemaljskog pakla. To je verodostojna studija buđenja i divljanja nečistih sila usred skrhane Evrope, koja još ima Crveni krst i ženevske papire; delirijum masovnog zločina i simfonija zla. Ali ogromnu snagu ovoj slici daju ljudi očevidnih sudbina, pravi ljudi, a ne metafizičke tvorevine (iako iz njih bije surova metafizika zločina), lica sa imenima i prezimenima, neka od njih stvarna, gotovo juridički izvršitelji i svedoci ubistva celog jednog naroda na tlu Evrope, dakle propasti Zapada, kao što je bio i istovremeni Hitlerov holokaust. Nijedan aspekt ubistva ove masovne, a hristolike žrtve, nije izostavljen. Upravo to daje ovoj povesti dramsku celovitost, jedan aristotelski naboj, novu, umetničku vrlinu; izazov katarze koji sluti Zafranović. Sve to se steklo u ovoj magnitudi bertolučijevske snage. Svetski film. Delo koje bi suvim zlatom platio svako ko žudi za istinom na ekranu. Ali džaba. U nesrećnoj Jugoslaviji sve je namah bilo opkoljeno mržnjom i ostrakizmom.

DOK NEKO NE KLEKNE U JASENOVCU Oko ovog projekta zavladalo je svuda u tadašnjoj dogovornoj državi ledeno ćutanje. Prvi razlog je bio baš ovakav scenario, koji su nadležni dobro pročitali: najuverljivijim filmskim jezikom saopštena je tragedija masovnog istrebljenja Srba u NDH, njeni koreni i posledice; kompletna i sveobuhvatna slika. Drugi uzrok bio je reditelj Lordan Zafranović, koji se još od Okupacije u 26 slika našao na crnoj listi svih hrvatskih režima, a naročito posle dokumentarnog filma Krv i pepeo Jasenovca (1983), koji je zabranio lično tadašnji prvi čovek Hrvatske Josip Vrhovec. Tada su Jasenovac i genocid nad Srbima postali tabu tema i to ostali do danas – titoistički dogovorni tabu, koji se nedirnut preneo u današnju duboku državu i sve mantre druge Srbije. „Kao da je neka nevidljiva sila sve ove godine sprečavala filmsku obradu Jasenovca, a sve je bilo tu: velika i tragična tema; odlični reditelji i kvalitetni scenariji, nije falilo ni novca, ali do realizacije nije došlo“, piše novinar Blica Ranko Pivljanin. „Zašto?“
„Ja sam taj koji je to pitanje filmski otvorio i nadam se da ću ga zatvoriti. Probaću da kroz taj film napravim katarzu“, kao da odgovara na ovo pitanje Zafranović. „Dok neko ne klekne u Jasenovcu i ne zatraži oprost za zločine kao što je to učinio Vili Brant u Aušvicu, verujem da će ostati prostor za nove mržnje i ratove u regionu. Dosada smo dva puta aplicirali na konkurs Filmskog centra Srbije i oba puta je naš film odbijen. Verujem da će Srbija naći načina da nam pomogne jer je reč o zločinima nad srpskom decom. Taj film nam je potreban danas“, rekao je prošle godine Zafranović. Da će Srbija naći načina da pomogne još verujemo, ali nas stav Filmskog centra Srbije nimalo ne ohrabruje. Jedno je, međutim, sigurno: dok se Djeca Kozare ne realizuju u predviđenom kapacitetu – neće biti istine o Jasenovcu.

NIŠTA BEZ HRVATA O tome kako je Boban Jevtić sastavio komisiju za Konkurs za film sa nacionalnom temom bolje je da ne pišemo ništa. Bila je to jedna od onih „klasičnih“ sramotnih ujdurmi u kojima se Jevtić nije libio kršenja zakona i Statuta FCS. Dvojica od petoro članova komisije koju je on doveo uopšte nisu pripadala oblasti kinematografije, što izričito zahtevaju Zakon i Statut. Ovako sastavljajući komisiju Jevtić je, dakle, prekršio član 3, stav 1 Zakona o kinematografiji i time u startu komisiju delegitimizovao, a konkurs učinio nezakonitim. Upravo na osnovu toga je Upravni odbor FCS odlukom broj 03-1492 od 5. jula 2018. poništio ovaj konkurs. Od prvog sastanka ove nesrećne komisije, Jevtić je, suprotno zakonu, direktno „usmeravao“ njen rad svojim prisustvom, o čemu svedoči predsednik ove komisije, filmski reditelj Žarko Dragojević:
„Tom je prilikom na direktno upućeno mu pitanje da li je negde definisano šta je to nacionalna tema, direktor Jevtić odgovorio da nije, i da je prepušteno Komisiji da taj pojam sama definiše. Pri tome je kao primer naveo mišljenje jedne od prethodnih konkursnih Komisija koja je za nacionalnu temu smatrala čak i – zločine Srba! Zbog toga što je ovakvom instrukcijom direktor Jevtić pokušao da zavede, čak i obmane Komisiju, jer se ispostavilo da je u konkursnom oglasu FCS-a pojam nacionalne teme i te kako dobro i precizno definisan, što je on morao da zna.“ (Jevtićev pokušaj da navodne „zločine Srba“ uvrsti u nacionalne teme vidljiv je iz slučaja filma Teret Ognjena Glavonjića, o čemu smo detaljno izveštavali u „Pečatu“ i drugde.)

Kroz dalji „rad“ ove Jevtićeve komisije vremenom je postalo jasno da je ona sastavljena da bi na svaki način odbila Djecu Kozare, što je potvrdila i članica komisije izjašnjavajući se da nikakvu odluku ne treba donositi „dok se ne pitaju Hrvati“ (!). Činjenica da su Zafranović i drugi umetnički saradnici na ovom projektu takođe Hrvati nije uticala na stvar; gospođa je tačno znala na koje Hrvate misli. U Beogradu, leta Gospodnjeg 2018! Dragojeviću je postalo jasno da je stvar odavno dogovorena i da bi on u svemu trebalo da odigra ulogu prisutnog lica, jer se sve odluke kod Jevtića donose preglasavanjem. Kao ličnost od stava, integriteta i umetničkog poštenja uvideo je da mu ne preostaje ništa drugo nego da podnese ostavku i da o tome što pre obavesti javnost. Što je i učinio, izjavom za Večernje novosti od 18. maja 2018. godine: „Uvidevši – kao predsednik i član Komisije za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih filmova sa nacionalnom temom po Konkursu Filmskog centra Srbije – da u preliminarnom izjašnjavanju projekat Djeca Kozare, scenariste Arsena Diklića i reditelja Lordana Zafranovića, nema većinsku podršku petočlane komisije, nije mi preostalo drugo nego da se iz moralnih i profesionalnih razloga povučem iz rada komisije. Smatram da su Djeca Kozare vanserijski scenario, od kojeg vam dok ga čitate zastaje dah, i koji bi, ako bi bio realizovan, uveren sam, zasenio gotovo sve ono što je dosada viđeno na temu Drugog svetskog rata ne samo u srpskom i bivšem jugoslovenskom filmu nego, usuđujem se reći, i evropskom.“ U nastavku izjave Dragojević kaže „da će taj projekat na kraju verovatno biti gubitnički, jer mu glasanje nekih članova Komisije liči na ’kuvanje čorbe’“, što je neviđena ujdurma sa komisijom i bila i što se potvrdilo dva meseca kasnije, kada je Upravni odbor FCS celo ovo društvo raspustio. Ali to nije kraj priče.
Novac je otišao drugom projektu, a misija Bobana Jevtića ispunjena je u potpunosti. Sad može da ode kud hoće i tamo gde mu je isti poslodavac obezbedio sve što je potrebno. Ali on još bahato traži da srpski sud zaštiti njegovo nedelo: on tuži Žarka Dragojevića što je podneo ostavku! Tvrdi kako je ovim Dragojević naneo Filmskom centru Srbije nekakvu materijalnu štetu od 384.110,91 dinara plus sudski troškovi i kamate (!) i traži da ovu „štetu“ Dragojević izmiri. Neviđen bezobrazluk i još jedan biser duboke države!
Ostavka Dragojevića isto je što i Zafranovićev čin: glas usamljenog u pustinji (Mt. 3:2, Mk. 1:3). Poslednji vapaj pravednika koji je preostao u pustari bezakonja i nepravde. Ustavno pravo savremenog građanina. Krik čoveka uhvaćenog u mengele laži i prevare planetarnih razmera; poslednje što ljudsko biće može da učini! Nema tog suda, barem ne u ovoj zemlji, suda koji može da sakrije istinu o Jasenovcu, Gradiški Staroj i hiljadama drugih stratišta i jama, gde je ubijan ceo jedan narod. U izjašnjenju sudu, Dragojević kaže nešto čime se i završava ovaj deo priče: „Nisam sebi mogao da dozvolim da budem deo onih koji će sprečiti da ovaj projekat od izuzetne kinematografske i umetničke vrednosti, ali i moralnog značaja za srpsku kulturu i društvo uopšte, ugleda svetlost dana, pa bilo koliko da me to košta. Iz podnete tužbe vidim da je moj nesavesni tužilac i neistomišljenik to brže bolje izračunao i ispostavio mi račun. Aferim. Šta više da kažem?“

P. S. Mi možemo da predložimo da Filmski centar Srbije sada tuži Bobana Jevtića što je podneo ostavku pre isteka svog mandata i tako oštetio rečenu ustanovu za sve što je započeo a nije završio, pa time uopšte doveo u pitanje opstanak ove ustanove. Po istom principu primenjenom na Dragojevića i zakonskim odredbama koje taksativno navodi, mogao bi se formirati – u dinar! – odštetni zahtev FCS. Ali bolje je da to ne čini. Nek ide Jevtić … s milim Bogom.