МОЋ УБЕЂИВАЊА

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Хитно упозорење: опасност прети, очекује се стравично невреме, Европа гори, талас изузетно високих температура сада стиже и до Србије, доноси јару која пржи… Пали се наранџасти, потом се усијава и црвени аларм, грађани се упозоравају на могућу животну угроженост… Навели смо уобичајени део временских прогноза које се ових дана преко медија неуморно сервирају јавности. Предострожност Републичког хидрометеоролошког завода (РХМЗ), без сумње оправдана и потребна, поред корисног постиже и други учинак: најава претеће пошасти увећава стрес, а продужени стрес, како наука тврди, посредно слаби и човекове одбрамбене психофизичке моћи. Јер – како другачије до са страхом у костима, и паничним замишљањем надолазеће ужарене апокалипсе, ишчекивати дане чија је страхота „оверена“ мишљењем струке?

У овим климатским приликама у којима ишчекивање катастрофе бива готово подједнако стресно као и њено стварно проживљавање, у дамарима српске свакодневице могла се истовремено разабрати и понека другачија тенденција. Премда се догађало у сасвим другачијој равни живота, упадљиво различита од катастрофичарских иступања метеоролога у нашој друштвеној пракси минулих дана уочена је жеља политичара да на грађане делују охрабрујуће. Тако су се протекле недеље у медијском простору временски поклопила два различита стремљења, оба значајно појачана – песимистичко и оптимистичко. Крећући се супротним смером када је реч о утицају на самопоуздање и свест грађана, различито су наиме деловали Влада Србије и РХМЗ. Да ли према резону – мало стреса је добро, превише стреса води у депресију, тек у здању у Немањиној ни жутог аларма не беше. Јавност престрављена најавом ала и врана које вребају с неба безмало је могла да се душевно окрепи када је званичним поводом проговорила премијерка Србије Ана Брнабић. Оспоравања су уследила касније, али – супериорно наступајући у обраћању медијима поводом двогодишњице рада Владе – премијерка је представљањем привлачне слике о националном просперитету најпре пожњела успех.

„Чини ми се да је живот у Србији данас извеснији и сигурнији него у прошлости. Економски резултати показују да имамо простора за повећање плата и пензија под условом да наставимо овако да радимо“, казала је Брнабићева. Јавност је разумела да је у овом обраћању акценат био на речима „да наставимо овако“, то јест да гђа Брнабић не намерава да мења развојну стратегију. Стога је уследила и премијеркина оцена како „апсолутно није тачно“ да ће најављена поскупљења путарине, струје и горива бити удар на стандард грађана јер – Влада води рачуна о томе да повећање плата и пензија буде одрживо. У прилог убедљивости својих аргумената, Ана Брнабић је призвала податак да је Србија по многим од цена које ће бити увећане на „зачељу у Европи“ и да је „у многим ситуацијама неодрживо“ да цене остану какве су сада, јер би се поново десило да се то после плаћа из буџета, односно то би грађани индиректно платили.

Убрзо по премијеркином обраћању показало се да чињенице нису сасвим једноставне управо у оном делу на који Брнабићева самоуверено типује – у достигнутој „макроекономској стабилности“. Поред других критичара, моментално је реаговало и патриотско крило опозиције (ДСС), па су уследиле оштре критичке замерке.

„Ана Брнабић је потврдила да не разуме да се успешност сваке власти може мерити само на основу резултата које је постигла на плану подизања стандарда грађана и квалитета живота, очувања националних и државних интереса и снажења демократских и институција правне државе“, категорични су критичари (међу њима и економски експерти) премијеркиног излагања. Опозиција још додаје: „Иритантна и увредљива је тврдња председнице Владе, без обзира да ли је дрска или незналачка, да је значајно поправљен стандард грађана, коју је аргументовала подацима о номиналном расту пензија и зарада. Раст стандарда се не мери растом номиналних зарада, већ се исказује, поред осталог, али првенствено растом куповне моћи становништва и смањеном стопом сиромаштва у држави.“

Премда је у прилог премијеркином извештавању о успесима убрзо био јавности предочен и немали број одобравајућих оцена домаћих ауторитета – међу њима се посебно истиче запажање директора Завода за статистику Миладина Ковачевића, који је убеђен да је „Влада заслужила и више од петице“ – чињенице нимало ведре истовремено сервира Еуростат, европска статистичка агенција. Верујући да статистичари користе бар приближно једнаке параметре и да уважавају методологију која се од институције до институције не разликује „као небо и земља“, констатујемо да су закључци две статистичке куће од ауторитета, српске и европске, по интонацији добрано и збуњујуће несагласни. (У простору тих разлика посредно се вероватно укрштају оптимизам српске премијерке и песимизам грађана Србије, чије страхове не побуђује само климатско „пржење с неба“.)

Непосредно уочи премијеркиног иступања, европска агенција је дакле објавила анализе о потрошњи домаћинстава која обухватају и земље из нашег региона. А резултати су, како коментаришу српски медији, „потврда ниског стандарда и у нашој и околним државама“. Према Еуростату, ниво укупне потрошње домаћинстава у Србији је на 48 одсто просека у ЕУ. По овом показатељу који се разматра као „мера благостања домаћинстава“, иза нас су само БиХ, Северна Македонија и Албанија, док су испред – сви остали. Такође, у Србији храна и безалкохолна пића учествују са 34 одсто у потрошњи домаћинстава, док је у ЕУ просек 12,2 одсто. О стандарду и квалитету живота грађана речито пак говори предочени податак да је просечна плата у ЕУ у 2018. износила 1.543 евра, док је у Србији у децембру прошле године просечна нето зарада била 443 евра, тачније – била је на свега 29 одсто тог просека.

Поменута статистика, сва набрајања процената и просека – домаћа и европска, наравно, не разматрају психолошки статус и остале потенцијале просечног српског грађанина покорног чијем се разуму и моћима перцепције препоручују многоструки, често опречни топло-хладни подстицаји. Стога и недоумица: како је у садејству супротстављених вештина убеђивања разрешив актуелни економски и психолошки егзистенцијални чвор нашег грађанина, распетог између објективних материјалних факата и сложеног притиска јавног и медијског обавештавања? Као куриозитет вредан промишљања, помињемо занимљиву дефиницију која је поводом одређивања економског и политичког идентитета у давна времена изнедрила оцену да је сваки Србин племић (о томе више у Печатовом серијалу насловљеном Дужничко ропство и представничка демократија, где се помињу сведочења о Србији енглеског пастора Вилијема Дентона из шездесетих година 19. века када је он забележио да „у тој земљи нема богатих магната“ , као и да је на питање „има ли племства“, добио поменути одговор о идентитету српске елите). Шта данас можемо рећи о психосоцијалном, економском и сваком другом статусу нашег грађанина? Све нас уверава да он свакако није племић – ма какво разумно значење том појму приписали. Да ли је онда исправно закључити да је – за разлику од прошлих времена – данас „сваки Србин“ постао објекат и својеврсни медијум који је, између осталих виталних момената свог бивствовања, осуђен да „преноси“, проживљава и трпи учинке различитих интерпретација стварности, разиграних методама сложене вештине политичког, али и свих осталих, посебно политичких моћи убеђивања?      

Један коментар

  1. Кобајаши

    У Србији је завладало ново друштвено уређење ПОТЕМКИНИЗАМ, све што се изговори са државних функција је обична лаж и опсена.
    Причају нам како нам је добро, никада боље а када уђете у продавницу или плаћате дажбине схватите да вам је горе, где год се окренете нигде осмеха и срећног лица?
    Људи су убијени у појам, ваљда од среће.
    Да ли је могуће да се овај коментар Ваше Уреднице прочита на некој ТВ са националном фрекфенцијом?
    Нормално, нема шансе!
    Како кварити слику новог система, срећни смо, лепо нам је, никада боље…али само у сну ако неко може да усни такав сан у овој земљи?

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *