MOĆ UBEĐIVANJA

Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik

Hitno upozorenje: opasnost preti, očekuje se stravično nevreme, Evropa gori, talas izuzetno visokih temperatura sada stiže i do Srbije, donosi jaru koja prži… Pali se narandžasti, potom se usijava i crveni alarm, građani se upozoravaju na moguću životnu ugroženost… Naveli smo uobičajeni deo vremenskih prognoza koje se ovih dana preko medija neumorno serviraju javnosti. Predostrožnost Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ), bez sumnje opravdana i potrebna, pored korisnog postiže i drugi učinak: najava preteće pošasti uvećava stres, a produženi stres, kako nauka tvrdi, posredno slabi i čovekove odbrambene psihofizičke moći. Jer – kako drugačije do sa strahom u kostima, i paničnim zamišljanjem nadolazeće užarene apokalipse, iščekivati dane čija je strahota „overena“ mišljenjem struke?

U ovim klimatskim prilikama u kojima iščekivanje katastrofe biva gotovo podjednako stresno kao i njeno stvarno proživljavanje, u damarima srpske svakodnevice mogla se istovremeno razabrati i poneka drugačija tendencija. Premda se događalo u sasvim drugačijoj ravni života, upadljivo različita od katastrofičarskih istupanja meteorologa u našoj društvenoj praksi minulih dana uočena je želja političara da na građane deluju ohrabrujuće. Tako su se protekle nedelje u medijskom prostoru vremenski poklopila dva različita stremljenja, oba značajno pojačana – pesimističko i optimističko. Krećući se suprotnim smerom kada je reč o uticaju na samopouzdanje i svest građana, različito su naime delovali Vlada Srbije i RHMZ. Da li prema rezonu – malo stresa je dobro, previše stresa vodi u depresiju, tek u zdanju u Nemanjinoj ni žutog alarma ne beše. Javnost prestravljena najavom ala i vrana koje vrebaju s neba bezmalo je mogla da se duševno okrepi kada je zvaničnim povodom progovorila premijerka Srbije Ana Brnabić. Osporavanja su usledila kasnije, ali – superiorno nastupajući u obraćanju medijima povodom dvogodišnjice rada Vlade – premijerka je predstavljanjem privlačne slike o nacionalnom prosperitetu najpre požnjela uspeh.

„Čini mi se da je život u Srbiji danas izvesniji i sigurniji nego u prošlosti. Ekonomski rezultati pokazuju da imamo prostora za povećanje plata i penzija pod uslovom da nastavimo ovako da radimo“, kazala je Brnabićeva. Javnost je razumela da je u ovom obraćanju akcenat bio na rečima „da nastavimo ovako“, to jest da gđa Brnabić ne namerava da menja razvojnu strategiju. Stoga je usledila i premijerkina ocena kako „apsolutno nije tačno“ da će najavljena poskupljenja putarine, struje i goriva biti udar na standard građana jer – Vlada vodi računa o tome da povećanje plata i penzija bude održivo. U prilog ubedljivosti svojih argumenata, Ana Brnabić je prizvala podatak da je Srbija po mnogim od cena koje će biti uvećane na „začelju u Evropi“ i da je „u mnogim situacijama neodrživo“ da cene ostanu kakve su sada, jer bi se ponovo desilo da se to posle plaća iz budžeta, odnosno to bi građani indirektno platili.

Ubrzo po premijerkinom obraćanju pokazalo se da činjenice nisu sasvim jednostavne upravo u onom delu na koji Brnabićeva samouvereno tipuje – u dostignutoj „makroekonomskoj stabilnosti“. Pored drugih kritičara, momentalno je reagovalo i patriotsko krilo opozicije (DSS), pa su usledile oštre kritičke zamerke.

„Ana Brnabić je potvrdila da ne razume da se uspešnost svake vlasti može meriti samo na osnovu rezultata koje je postigla na planu podizanja standarda građana i kvaliteta života, očuvanja nacionalnih i državnih interesa i snaženja demokratskih i institucija pravne države“, kategorični su kritičari (među njima i ekonomski eksperti) premijerkinog izlaganja. Opozicija još dodaje: „Iritantna i uvredljiva je tvrdnja predsednice Vlade, bez obzira da li je drska ili neznalačka, da je značajno popravljen standard građana, koju je argumentovala podacima o nominalnom rastu penzija i zarada. Rast standarda se ne meri rastom nominalnih zarada, već se iskazuje, pored ostalog, ali prvenstveno rastom kupovne moći stanovništva i smanjenom stopom siromaštva u državi.“

Premda je u prilog premijerkinom izveštavanju o uspesima ubrzo bio javnosti predočen i nemali broj odobravajućih ocena domaćih autoriteta – među njima se posebno ističe zapažanje direktora Zavoda za statistiku Miladina Kovačevića, koji je ubeđen da je „Vlada zaslužila i više od petice“ – činjenice nimalo vedre istovremeno servira Eurostat, evropska statistička agencija. Verujući da statističari koriste bar približno jednake parametre i da uvažavaju metodologiju koja se od institucije do institucije ne razlikuje „kao nebo i zemlja“, konstatujemo da su zaključci dve statističke kuće od autoriteta, srpske i evropske, po intonaciji dobrano i zbunjujuće nesaglasni. (U prostoru tih razlika posredno se verovatno ukrštaju optimizam srpske premijerke i pesimizam građana Srbije, čije strahove ne pobuđuje samo klimatsko „prženje s neba“.)

Neposredno uoči premijerkinog istupanja, evropska agencija je dakle objavila analize o potrošnji domaćinstava koja obuhvataju i zemlje iz našeg regiona. A rezultati su, kako komentarišu srpski mediji, „potvrda niskog standarda i u našoj i okolnim državama“. Prema Eurostatu, nivo ukupne potrošnje domaćinstava u Srbiji je na 48 odsto proseka u EU. Po ovom pokazatelju koji se razmatra kao „mera blagostanja domaćinstava“, iza nas su samo BiH, Severna Makedonija i Albanija, dok su ispred – svi ostali. Takođe, u Srbiji hrana i bezalkoholna pića učestvuju sa 34 odsto u potrošnji domaćinstava, dok je u EU prosek 12,2 odsto. O standardu i kvalitetu života građana rečito pak govori predočeni podatak da je prosečna plata u EU u 2018. iznosila 1.543 evra, dok je u Srbiji u decembru prošle godine prosečna neto zarada bila 443 evra, tačnije – bila je na svega 29 odsto tog proseka.

Pomenuta statistika, sva nabrajanja procenata i proseka – domaća i evropska, naravno, ne razmatraju psihološki status i ostale potencijale prosečnog srpskog građanina pokornog čijem se razumu i moćima percepcije preporučuju mnogostruki, često oprečni toplo-hladni podsticaji. Stoga i nedoumica: kako je u sadejstvu suprotstavljenih veština ubeđivanja razrešiv aktuelni ekonomski i psihološki egzistencijalni čvor našeg građanina, raspetog između objektivnih materijalnih fakata i složenog pritiska javnog i medijskog obaveštavanja? Kao kuriozitet vredan promišljanja, pominjemo zanimljivu definiciju koja je povodom određivanja ekonomskog i političkog identiteta u davna vremena iznedrila ocenu da je svaki Srbin plemić (o tome više u Pečatovom serijalu naslovljenom Dužničko ropstvo i predstavnička demokratija, gde se pominju svedočenja o Srbiji engleskog pastora Vilijema Dentona iz šezdesetih godina 19. veka kada je on zabeležio da „u toj zemlji nema bogatih magnata“ , kao i da je na pitanje „ima li plemstva“, dobio pomenuti odgovor o identitetu srpske elite). Šta danas možemo reći o psihosocijalnom, ekonomskom i svakom drugom statusu našeg građanina? Sve nas uverava da on svakako nije plemić – ma kakvo razumno značenje tom pojmu pripisali. Da li je onda ispravno zaključiti da je – za razliku od prošlih vremena – danas „svaki Srbin“ postao objekat i svojevrsni medijum koji je, između ostalih vitalnih momenata svog bivstvovanja, osuđen da „prenosi“, proživljava i trpi učinke različitih interpretacija stvarnosti, razigranih metodama složene veštine političkog, ali i svih ostalih, posebno političkih moći ubeđivanja?