Почетна / Друштво / Цинично ругање праву на живот

Цинично ругање праву на живот

Искушења еутаназије (други део)

Пише Бојан Јовановић

Да ли се иза привидне бриге за човекову слободу крије његово систематско поробљавање и функционализација?

У нацрту новог Грађанског закона социјални услов за извршење еутаназије идентични су искушењима којима је и традиционални колектив био изложен, али предање о лапоту разрешава то искушење поруком о неодрживости такве праксе са становишта важећих етичких и хуманистичких начела као основе социјалног идентитета.

ЉУДСКИ РУБИКОН Разлика између фантастичне приче о некадашњој обредној пракси и саме животне реалности не може се укидати, јер се брисањем те границе руши и сама основа људског постојања.
Та граница је људски Рубикон, чије прелажење значи и ступање у нову реалност и допуштање да река однесе хуманистичке идеале на чијем смо остварењу градили смисао свог постојања пре него смо ступили на другу обалу.
Не живећи у природном свету, већ у свету културе у којем својом имагинацијом свакој битној природној датости даје одговарајуће значење, човек се тако одређује и према свом животном крају. Схваћен и као својеврсна припрема за одлазак с овог света, живот је прилика да се научи и умеће умирања у којем и смрт као израз имагинације није само могућност њеног превазилажења, и тиме потврђивања иманентне одлике човека да трансцендира границе сопственог постојања, па и лимите свог биолошког трајања, већ и његово постварење и поништавање. Идејом и читавом концепцијом еутаназије, појединац је доведен у позицију да желећи своју смрт, или да је други желе уместо њега, хоће ништа а хтењем да оствари ту жељу обесмишљава сопствено постојање које се остајући без упоришта у нади урушава у себе и постаје сопствена руина. У својој слободи и опредељењу права на сопствену смрт, он остаје без наде и без тог интегришућег принципа људске егзистенције постаје само скуп својих остатака.

ПРИНЦИП БЕЗНАЂА Тај психолошки аспект преовладавања силе супротне животу, исказује се управо у тренутку када појединац с правом на сопствену смрт узима свој животни крај у своје руке, не увиђајући илузорност свог опредељења и чињеницу да је смрт покренула његову мисао ка самопоништењу и онда и подигла његову руку на њега. Иако има свест и слободу да доносе своју одлуку и чини оно што хоће, он је прихватањем идеје о еутаназији психолошки детерминисан и под несвесном присилом да мисли и живи у складу са њом до њеног трагичног потврђивања.
Показује се да када одређено понашање постане пракса, да се оно прихвата без критичког односа који би одмах могао да је промени. Људи су способни да се навикну на зло које постаје уобичајено што потврђује чињеница да су у рату само прве смрти шокантне, јер се током трајања рата појединац прилагоди свакодневном убијању и умирању. Инстутуционализација извесног људског понашања, као одговор на одређене ситуације, исказује своје деловање и у менталитетском обликовању чланова колектива у којем је успостављена таква пракса. Стварање одређених духовних форми, попут магије и религије, пружа човеку осећај сигурности и самопоуздања у неизвесним околностима, али се њихово успостављање исказује у негативном деловању и изазивању страха и несигурности као психолошких последица самог постојања таквих форми културе, начина мишљења и веровања у њих као начина решења постојећих животних проблема. Утврђени као одговори у кризним околностима, формализовани поступци као окоштале форме постају друштвено правило, стандард, који делује на људску свест, па и онда када је далеко од судњег дана, појединац размишља о њему као решењу своје животне ситуације.

ЕКИПЕ ЛИЦЕНЦИРАНИХ ЛЕКАРА Пример са аустралијским научником Дејвидом Гудалом који је у својој 104. години одлучио да умре, показује како опсесија еутаназијом има свој логичан исход. Залажући се за еутаназију у оквиру групе „Егзит интернешенел“, он је и своју животну одлуку саопштио новинарима маја прошле године, тако што је отпевао неколико стихова Шилерове „Оде радости“ и казао да је срећан што има прилику да својевољно оконча свој живот јер више не жели да живи. Две године раније, у 102. години је престао да се бави научним радом који му је био упориште животног смисла. Губљење воље за животом није узроковано неком болешћу, већ само чињеницом да због поодмаклих година, смањених физичких способности и слабљења вида није могао да живи и ради као некада. Будући да у својој земљи није могао да оствари своју жељу, упутио се у Швајцарску и 10. маја прошле године завршио мирно и безболно, а медији који подржавају еутаназију додају и срећно, своје животно путовање. Да је којим случајем био стрпљивији, Гудал је могао да доживи ступање на снагу закона о еутаназији и у аустралијској држави Викторији, 19. јуна, ове године. Иако је ова држава постала прва на најмањем континенту у којој је омогућено болесницима старијим од 18 година у терминалној фази да окончају живот смртоносном дозом отровних препарата, под тим законским условима њему не би могла бити одобрена еутаназија.
Идеја о еутаназији делује опсесивно, и када заокупи појединца онда се тај ефекат исказује попут наркотика који предозирањем доводи до фаталног исхода. Еутаназија је начин да суицидну намеру, уместо очајника изврши сам лекар према законски утврђеној процедури. То се може учини на специјализованим клиникама, у Швајцарској, али и у кућним условима, као у Холандији, уз пригодан ритуал доласка екипе лиценцираних лекара. Видимо, дакле, да је то постала пракса праћена одговарајућим менталитетом све бројнијих заговорника оваквог начина завршетка живота који јасно показује своје негативне аспекте.

ЗАОКУПЉЕНИ ИДЕЈОМ О БЕЗНАДЕЖНОСТИ Ширењем овакве психологије има за последицу повећан степен самоубистава, јер заокупљени идејом о безнадежности своје животне ситуације у којој су се нашли, појединци лако подижу руку на себе. У земљама које су легализовале право на смрт, адолесценти се обраћају клиникама и траже сопствену еутаназију као излаз из депресије. Одбијањем да учествују у стандардизованој процедури лиценцних извршитеља еутаназије, лекари ће ризиковати да се њихов гест третира као повреда радне дисциплине, па би им само зато што се доследно држе Хипократове заклетве претило етикетирање и неприхватање колега.
Живимо у свету преокренутих вредности, као неминовној последици поништавања дотадашње основе људског постојања успостављене на класичним традиционалним хуманистичким вредностима и представама о добром, лепом и истинитом. Укидањем те тачке ослонца, започело је ново време постистине и релативизовања дотадашњих етичких начела и дехуманизације друштва у којем се привидном бригом за човекову слободу скрива његово систематско поробљавање и функционализација. Условљени да прихватимо тај велики преокрет који наглашава да је од бриге за болесне до краја њиховог живота, хуманији поступак који би им скратио муке, ослободио друштво и њихове ближње старања, неминовно се варваризујемо. Зато је у данашњем дехуманизованом свету, хуманизација смрти добила еутаназијом своју привидну задовољавајућу форму, али је то суштински цинично ругање праву на живот који није само свесно и рационално одређен. Аргументи за еутаназију долазе из прагматичне равни у којој човек само делом егзистира и не могу постати општеважећи, јер он постоји и у реалности изван границе тог непосредног, материјално опипљивог света. Када се износе појединачни животни случајеви као докази, онда се губи из вида чињеница да је људски живот знатно комплекснији и да се на основу партикуларних искустава не могу изводити закони који би имали опште важење, већ би требало поћи од те сложености као вредности људског постојања и омогућити њену законску применљивост на појединачне случајеве. То значи да етички принцип Хипократове заклетве има универзално значење и да се не може преокренути у супротност тако да лекари који су обавезни да помажу пацијентима у њиховом излечењу постају њихови џелати који им скраћују муке. Зато је можда страшније од таквог односа према људима, не противљење легализацији и институционализацији убијања њихове последње наде.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *