Почетна / Колумне / Стварно и могуће

Стварно и могуће

Председник ХАЗУ позвао је да са елементима достојанства треба напустити Крајину јер ни де факто ни де јуре она није више у рукама Хрватске и да неко то мора да каже народу. Други хрватски академик забринуто се упитао шта бисмо с Крајином и да нам је врате, а трећи упозорио како Хрватска нема деце за нови рат. Због чега једна могућа (и умесна) историјска паралела на коју указујемо у овом тексту истовремено звучи као пародија и сасвим немогућа утопија ?

Да ли је била могућа оваква „реалност“: Загреб, 1993. година; значајну „позорност“ изазвала је конференција за „новинство“ коју је одржало хрватско „врховништво“ о актуелној политичкој ситуацији, посебно о проблему „окупираних територија“.

КРАЈИНА ЈЕ БИЛА ХРВАТСКА. ТАЧКА На питање како ће Хрватска решити питање Крајине, будући да је због геноцида у време НДХ, те избацивања Срба из новог Устава и обновљеног, неоусташког прогона, на њу изгубила морално право, државни челници су опширно одговарали. Почели су шокантном констатацијом да је Крајина била Хрватска. Тачка. И да се сада мора наћи компромис. Истакли су да Хрватска никада неће признати независност Крајине јер то не би био компромис. А када би инсистирали да Крајина припада Хрватској, компромис би био немогућ. На подсећање новинара да је то у колизији са Уставом Хрватске и њеним недавним пријемом у УН у постојећим, одлукама Бадинтерове комисије потврђеним и међународно признатим тзв. АВНОЈ-ским границама, водећи „дужносници“ цинично су позвали да, ко хоће, узме Устав под мишку и оде у Книн, ако може. Наставили су да је Хрватска испунила све тачке Венсовог плана, а Книн ниједну, али да нема војног решења јер би упад у Крајину, која је под заштитом УНПРОФОР-а, значио сукоб с НАТО-ом. Истовремено, подвукли су да Хрватска не контролише ни метар Крајине, да у Доњем Лапцу, Маркушици, Голубићу и Доњем Карину нема Хрвата, да је лако седети у Градској кавани на Јелачић-плацу и испијати капучино, а да нико неће да оде да живи у Грачацу, Кореници, Србу, Комоговини или Борову Селу.

ПРОМЕНА ХРВАТСКЕ СВЕСТИ Иако су хрватске власти иницирале тзв. унутрашњи дијалог о Крајини, нису добиле очекиване резултате. Истраживања јавног мњења показала су да се изразита већина хрватског народа оштро противи признавању отцепљења Крајине, чак и по цену заустављања евроатлантских интеграција Хрватске. „Црква у Хрвата“, изразита већина научника, свеучилишних професора, уметника и других и јавних личности такође је за безусловно поштовање територијалне целовитости земље. Супротан став изнеле су махом прозападно оријентисане НВО (председник Хрватске је присуствовао једино њиховој сесији приликом унутрашњег дијалога), као и ретки, али утицајни појединци међу интелектуалцима. Тако је председник ХАЗУ позвао да са елементима достојанства треба напустити Крајину јер ни де факто ни де јуре она није више у рукама Хрватске и да неко то мора да каже народу. Други хрватски академик забринуто се упитао шта бисмо са Крајином и да нам је врате, а трећи упозорио како Хрватска нема деце за нови рат. Владајућа хрватска номенклатура је то са одобравањем прихватила, мисионарски сугеришући да је нужно да Хрвати промене свест, не одлучују емотивно већ рационално, ослободе се митова и од прошлости се окрену будућности, те да је у националном интересу земаљска, а не небеска Хрватска, да се патриотизам не сипа у тракторе и да је најважнији циљ Хрватске мир и стабилност.

РАЗГРАНИЧЕЊЕ ХРВАТСКЕ И КРАЈИНЕ У бројним иступима који су уследили позивали су на суочавање с реалношћу, да су Срби изразита већина у Крајини и да није могућа њихова интеграција када они неће да припадају Хрватској. Стога је нужно повлачити храбре, далековиде потезе и припремати народ на болне уступке. Јавно је саопштено – први пут приликом посете једном погону месне индустрије – да се залажу за разграничење са Србима, да би то убрзо постало званична политика хрватског државног врха. Упркос апелу бројних компетентних интелектуалаца да је тзв. замрзнути конфликт боље решење до повољнијих међународних прилика за Хрватску, наставили су да инсистирају на брзом, коначном решењу, како Крајина не би правила проблем будућности наше деце. У супротном, неће бити ништа од хрватског економског раста, повећања плата и пензија, а престаће и стране инвестиције које махом долазе из ЕУ, са којом Хрватска највећим делом остварује трговинску размену. На новинарско питање зар предлогом разграничења сами, противуставно, не доводе у питање територијални интегритет Хрватске и да би тиме добили само десетак процената садашње територије Крајине, одговорили су да су важнији људи него територија, да не може Крајина да добије све, а Хрватска да изгуби све и да је најбоље да се поштује стање на терену – ко шта држи, то је његово. Не потврђујући, али и не одбацујући, реаговали су и на лансирану тезу о територијалној размени. Према тој опцији, Хрватска би добила Источну Крајину (Барању, Источну Славонију и Западни Срем), а Крајини би припале три општине Дравске долине (Подравска Слатина, Грубишно Поље и Дарувар) са значајном српском популационо-просторном заступљеношћу. Али велике западне силе одбациле су ту идеју са образложењем да нема промене граница јер би то било отварање Пандорине кутије.
* * *
Иако се из неких извора сазнаје да се решење крајишког питања негде „кува“, разговори су очигледно запали у ћорсокак. Хрватски званичници тврде да се не могу наставити док се книнска страна не одрекне максималистичких захтева за које има подршку својих ментора. И умирују своје „пучанство“ да ће сваки план, ако се до њега дође, бити проверен на обавезујућем референдуму, истовремено избегавајући да кажу како ће прво и обавезно морати да се мења Устав не буде ли то у складу с њим. Такође су поново подсетили на захтев „међународне заједнице“ да дијалог Загреба и Книна мора да се оконча правно обавезујућим споразумом, што, у ствари, подразумева хрватско признање независности Крајине и њено чланство у УН. С друге стране, вашингтонско-бриселске изасланике брине само како то „продати“ народу.

2 коментара

  1. Sta reci nego – b r a v o!

    Ko je razumeo – sve je shvatio!




    1



    0
  2. Душан Буковић

    “Али велике западне силе одбациле су ту идеју са образложењем да нема промене граница јер би то било отварање Пандорине кутије”

    У овом контексту поменули бисмо извесну енглеску србофобију, коју и данас осећа наш несрећни, обезглављени, обесправљени, потлачени и понижени србски народ, јер су нам европски и амерички империјалисти-тријалисти везали руке преко извесних интернационалистичких структура у Београду-Јосипграду у трагичном ХХ столећу. Jедно сведочанство o eнглеској србофобији оставио је између осталих и Владимир Јовановић у писму Ђорђу Стратимировићу од 19/29 септембра 1865, у којем дословно стоји:

    „И по инглеским листовима одпочело се јавно говорити о анексовању подунавских кнежњвина и турских провинција Аустрији. Инглези препоручују Аустрији ‘федеративну систему’, као најјачи магнет којим ће: Србију, Босну, Црну Гору, Бугарску, Румунску и т.д. ‘великој и јакој аустријској царевини’ привући!…“ (Види: Даница Милојевић, Пет писама Владимира Јовановића Ђорђу Стратимировићу 1864 – 1866 године, Miscellanea – Мешовита грађа, Књига ХII, Београд, 1983, стр. 141).

    Кад је реч о великом србском државнику Јовану Ристићу (1831-1899), поменули бисмо његово сведочанство о енглеској србофобији, које је оставио у трећој књизи „Спољашњи одношаји Србије“, где између осталог стоји:

    „Тако је ствар опет изишла на добар пут; она је уведена у дискусију код дипломатије, и ако се тај рад буде у приликама и околностима, кад више кад мање, продужавао, она ће оставити трага макар као капавица што издуби камен, на који стално пада, ма колико да је он тврд. Овај тврди камен били су Енглези за наше народне тежње: они их пређе нису хтели ни чути, а сад, као што видимо, улазе доста предусретљиво, да их проучавају…“ (Види: Јован Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијега времена, Трећа књига 1868-1872, Београд, 1901, стр. 328).




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *