Почетна / Интервју / Никола Моравчевић – Србији нуде само мир из пакла

Никола Моравчевић – Србији нуде само мир из пакла

Док се на просторима бивше Југославије водио крвави грађански рат који су званичници такозване међународне заједнице, на основу плаћене медијске пропаганде, свету представљали искључиво као последицу „српске агресије“ на Хрватску и Босну, један човек је, покушавајући да се избори за истину о стварним узроцима распада Југославије и сукоба, водио свој сопствени рат. Био је то рат за истину заснован на документима, рат Печатовог саговорника проф. др Николе Моравчевића

Професор Никола Моравчевић, син официра Југословенске краљевске војске, проректор престижног Универзитета Илиноис у Чикагу, захваљујући личном познанству са генералним секретаром УН Бутросом Галијем, дошао је до архивираних и строго чуваних извештаја са терена о ратним дешавањима током деведесетих година прошлог века. Ти и многи други документи били су скрајнути како не би довели у сумњу већ одавно пројектовану слику о Србима као јединим „лошим момцима“ у рату, са намером да се ни на који начин не доведе у питање унапред написана историја коју треба да потпишу „победници“. Резултат његове истинске посвећености великој историји предака на једној страни, и разоткривању по Србе погубних лажи из последњег рата на другој, јесте роман „Светлост Запада“, политичка хронологија распада Југославије објављена 2003. године. У посторужаном наставку рата ова књига могла је да користи српској политици. А да ли је, покушали смо да сазнамо из разговора с аутором.
Шта вас је мотивисало да, прилично удаљени али не и необавештени о ратним збивањима на простору бивше Југославије, почнете да размишљате о писању личног виђења узрока распада СФРЈ и крвавог грађанског рата као његове последице?
Као што вероватно знате, у свом првом историјском роману „Албион, Албион“, који је изашао 1994. године у издању Слободана Машића, дао сам своју интерпретацију југословенско-савезничких односа у Другом светском рату, те је било сасвим логично да на сличан начин покријем и жалосни распад те Југославије на крају XX века. А у међувремену сам написао десетак историјских романа о нашој средњовековној прошлости од XII века до пропасти српске деспотовине. У свима сам се стриктно држао веродостојних историјских података, што у нашој књижевности није био случај код писаца романтичарске епохе, када је историјски роман заживео код нас, а ни међу многим каснијим писцима (углавном у домену драме) који су писали о нашим историјским великанима.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Пријатељи на делу

Бутроса Галија као колегу сам упознао на једном професионалном састанку у Женеви док је био на Каирском универзитету и то познанство смо одржали и пошто га је Мубарак увео у политичке воде као египатског министра иностраних послова, а и касније кад је постао генерални секретар Уједињених нација. Када сам отишао у Њујорк да истражујем УН архиве о босанском рату, Гали је имао још само четири месеца до завршетка свог првог четворогодишњег мандата у УН, а већ је знао да га Американци неће подржати за други мандат. Пошто је био веома озлојеђен тиме како су га Американци третирали, дао ми је дозволу да за своју књигу о распаду Југославије прегледам не само општу УН архиву него и архиву Савета безбедности која није отворена за научна истраживања, уз обећање да моја књига неће изаћи пре његових мемоара, што сам испунио.

Идеја о новом „Начертанију“

Сад имам идеју да напишем ново „Начертаније“ о могућностима Србије као државе у следећих сто година, јер ми тренутно немамо никакав програм. Гарашанин је своје „Начертаније“ написао 1848. године и у њему дао оквире развоја Србије. Није имао толиких проблема као ми данас, јер Србија тада још није била независна него је имала аутономију под Турцима. Рекао је да Срби имају свету дужност да припоје Србе из Македоније, да се Србија уједини са Црном Гором, да Срби добију пола Босне која им припада, да припоји Србе из Аустроугарске. И краљ Александар је многе од тих ствари урадио са стварањем Југославије. Желим да изнесем неколико могућих варијанти за развој Србије, и да за сваку од тих варијанти кажем – ово је позитивно, али ово ће коштати. Па нека народ бира шта је најбоље.

„Сахрана“ другачијег мишљења

Есеј на крају романа који сам написао објавио је часопис „Сербиан стадис“, једини научни часопис о српској култури у Америци распродан у свим универзитетским библиотекама које на свака три месеца примају 900 примерака. Ни један једини коментар није изашао поводом тог текста, а то је начин на који се у Америци ствари које им се не допадају „сахране“. Мислим да је тако и у свету. Интересантно је да ни на два издања романа „Светлост Запада“ који је штампан у Србији ниједна књижевна критика није објављена. Ни коментара није било, само ми од 2004. године шаљу коментаре Срби из Републике Српске.

Један коментар

  1. Искрено се надам да ће г-дин Никола успету у своме науму, ми као држава одавно немамо никакав програм, речи просипамо и ћутимо, а писање смо заборавили…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *