Nikola Moravčević – Srbiji nude samo mir iz pakla

Dok se na prostorima bivše Jugoslavije vodio krvavi građanski rat koji su zvaničnici takozvane međunarodne zajednice, na osnovu plaćene medijske propagande, svetu predstavljali isključivo kao posledicu „srpske agresije“ na Hrvatsku i Bosnu, jedan čovek je, pokušavajući da se izbori za istinu o stvarnim uzrocima raspada Jugoslavije i sukoba, vodio svoj sopstveni rat. Bio je to rat za istinu zasnovan na dokumentima, rat Pečatovog sagovornika prof. dr Nikole Moravčevića

Profesor Nikola Moravčević, sin oficira Jugoslovenske kraljevske vojske, prorektor prestižnog Univerziteta Ilinois u Čikagu, zahvaljujući ličnom poznanstvu sa generalnim sekretarom UN Butrosom Galijem, došao je do arhiviranih i strogo čuvanih izveštaja sa terena o ratnim dešavanjima tokom devedesetih godina prošlog veka. Ti i mnogi drugi dokumenti bili su skrajnuti kako ne bi doveli u sumnju već odavno projektovanu sliku o Srbima kao jedinim „lošim momcima“ u ratu, sa namerom da se ni na koji način ne dovede u pitanje unapred napisana istorija koju treba da potpišu „pobednici“. Rezultat njegove istinske posvećenosti velikoj istoriji predaka na jednoj strani, i razotkrivanju po Srbe pogubnih laži iz poslednjeg rata na drugoj, jeste roman „Svetlost Zapada“, politička hronologija raspada Jugoslavije objavljena 2003. godine. U postoružanom nastavku rata ova knjiga mogla je da koristi srpskoj politici. A da li je, pokušali smo da saznamo iz razgovora s autorom.
Šta vas je motivisalo da, prilično udaljeni ali ne i neobavešteni o ratnim zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije, počnete da razmišljate o pisanju ličnog viđenja uzroka raspada SFRJ i krvavog građanskog rata kao njegove posledice?
Kao što verovatno znate, u svom prvom istorijskom romanu „Albion, Albion“, koji je izašao 1994. godine u izdanju Slobodana Mašića, dao sam svoju interpretaciju jugoslovensko-savezničkih odnosa u Drugom svetskom ratu, te je bilo sasvim logično da na sličan način pokrijem i žalosni raspad te Jugoslavije na kraju XX veka. A u međuvremenu sam napisao desetak istorijskih romana o našoj srednjovekovnoj prošlosti od XII veka do propasti srpske despotovine. U svima sam se striktno držao verodostojnih istorijskih podataka, što u našoj književnosti nije bio slučaj kod pisaca romantičarske epohe, kada je istorijski roman zaživeo kod nas, a ni među mnogim kasnijim piscima (uglavnom u domenu drame) koji su pisali o našim istorijskim velikanima.

[restrict] Naslovom knjige „Svetlost Zapada“, koji je u suprotnosti sa sadržajem jer ukazuje na moralnu i svaku drugu dekadenciju zapadne civilizacije, na neki način „zavodite“ potencijalne čitaoce.
Naslov romana je ironičan, možda čak i sarkastičan, jer je na naslovnoj strani i slika čuvene srednjovekovne tapiserije iz XIV veka o lovu na jednoroga, u kome ga lovci surovo ubijaju. I naslov romana „Albion, Albion“ je isto tako ironičan, jer je osnova za njega bio Napoleonov usklik na Lamanšu: „O, perfidni Albione!“, što je moj prvi izdavač, Mašić, mislio da je preterano brutalno za naslov istorijskog romana.
Kako ste, uopšte, započeli i uradili taj veoma složen i značajan posao na „skeniranju“ strogo čuvanih dokumenata o građanskom ratu u Jugoslaviji koje javnosti iznosite u romanu?
Kad sam odlučio da napišem „Svetlost Zapada“ i počeo da sakupljam materijal, otišao sam u Njujork u Arhiv Ujedinjenih nacija. To je, bukvalno, 18 spratova polica sa arhivskom građom, koja je sređena samo po vremenu, ali ne i po subjektu. I kad sam došao tamo, direktorka kojoj je bilo prilično dosadno rekla mi je da sam jedini u poslednje tri godine koji je došao u Arhiv. Rekao sam joj da me interesuje period raspada Jugoslavije, tri nedelje sam proveo „kopajući“ po raznim predmetima (a UN imaju 240 Komiteta i Komisija koji uopšte nisu sređeni po subjektu). Direktorka me je pitala šta me konkretno interesuje, a ja sam joj rekao da sam ogorčen bombardovanjem SRJ i da želim dokumenta u vezi s tim. Odmah mi je rekla da se to što mene interesuje nalazi u Arhivu Saveta bezbednosti i nije dostupno nikome, jer UN su i opstale toliko vremena upravo zbog dogovora koji je napravila Ruzveltova žena pri formiranju UN – da predstavnici velikih sila u SB imaju prava da dobiju dnevni red sednica SB dva dana pre sednice, da ga pogledaju i iz njega izbace ono što im ne odgovara. Još je naglasila – da nije došlo do ovog dogovora, UN bi se posle pet ili šest godina u doba Hladnog rata ugasile i propale kao i Liga naroda. Srećom, poznavao sam Butrosa Galija od koga sam zatražio i dobio dozvolu da uđem u ovaj arhiv.
Dakle, Butros Gali je zahvaljujući prijateljstvu s vama, i verovatno razumevajući uzroke raspada SFRJ, reskirao svoju karijeru u UN, jer je u to vreme pred njim bio drugi mandat za generalnog sekretara?!
Nažalost, na Galijevu karijeru u UN bitno je uticala Madlen Olbrajt, koja dotad nije imala nikakvu političku ulogu osim kao dobrovoljac u raznim političkim kampanjama Demokratske stranke jer se udala za bogatog američkog Jevrejina čija porodica kontroliše 25 različitih listova po Americi. Njen mentor u DS bio je Zbignjev Bžežinski, tadašnji glavni savetnik za pitanja spoljne politike u ovoj stranci. Tako je Klinton postavio Olbrajtovu za američkog delegata u UN, gde se ona imperijalno ponašala i presudno uticala da Gali ne dobije drugi mandat. Od mene je tražio da ništa od dokumenata ne fotografišem, i zato sam dobio pratnju, kao i da moja knjiga ne izađe pre njegovih memoara. Jedino što sam uradio je da sam bukvalno ćirilicom prepisao i preveo celo pismo indijskog generala Satiša Nambijara UN koje Gali nije smeo da stavi na dnevni red znajući da će ga Olbrajtova odmah poslati u arhivu. Moram da kažem da je glavni heroj UN u Bosni bio Japanac Jasuši Akaši, koji je u samurajskoj tradiciji svoje porodice bio „ni po babu ni po stričevima“. On je prvi zapretio muslimanima da će biti bombardovani kao i Srbi ako budu ulazili u odbrambene zone UN oko Sarajeva. Međutim, francuski general Subiru iz Legije stranaca je pozvao komandu NATO-a da bombarduje muslimane oko planine Igman gde su oni počinili zločin, jer su ušli u pozadinu RS, upali u jednu bolnicu u kojoj je bilo 25 ranjenika i četiri medicinske sestre koje su sve ubili, a ranjenicima odsekli i glave. Čak je poslao i fotografije žrtava komandi NATO-a odakle su mu odgovorili da bombardovanje muslimana ne dolazi u obzir.
Na koji način su, po vašem mišljenju, Hrvati i muslimani uspeli da zadobiju naklonost vodećih zapadnih zemalja u borbi protiv Srba uprkos činjenici da smo u prethodnim ratovima bili saveznici?
Veoma jednostavno! Hrvati i muslimani su uz pomoć svojih lobista u Vašingtonu našli marketinšku agenciju „Ruder i Fin“ koju je, verovatno, platio Vatikan, jer se Tuđman u to vreme žalio da nema para, a koja ih je predstavljala u Americi. Otišao sam kod predsednika „Ruder i Fin“ koji se tokom razgovora sa mnom prosto razmetao i ponosno rekao da im je uspelo ne samo da američko javno mnjenje okrenu u korist Hrvata i muslimana nego i da ga ubedi da su Srbi naslednici nacista, zbog čega su Hrvati i muslimani čak dobili podršku dve vodeće američke jevrejske organizacije. Oko toga je posebno bio ponosan. Čak mi je rekao: „Ako vi pišete nešto drugo, široko vam polje, jer posle ovoga što smo mi uspeli neće vam pomoći nikakva revizionistička teorija.“ Tako je bilo.
Na osnovu bezbroj pročitanih tajnih dokumenata konstatovali ste „da su mirovne konferencije u Dejtonu i Rambujeu uglavnom služile da se na učesnike, najviše srpske, učini snažan pojedinačan pritisak da prihvate ono što je već unapred pripremljeno i napisano“. Da li je to bio opšte prihvaćeni obrazac u sukobu tri naroda?
Da, to je istina i sve se radilo tako pod vođstvom Ričarda Holbruka. Ali postojao je i drugi pritisak. Milošević je sa sobom doveo delegaciju Srba iz Republike Srpske koji ni reči nisu mogli da progovore jer ih je Milošević predstavljao. I kad je na kraju Holbruk pitao Miloševića da li je Srbe iz Republike Srpske koji nisu prisustvovali nijednom sastanku obavestio o tome šta su se dogovorili, Milošević je odgovorio da nije. A kad je Holbruk tražio objašnjenje, Milošević je rekao „zato što su u šoku i treba im vremena da to prihvate“. Jedino je Krajišnika, koji je sedeo u hodniku i čekao ishod dogovora, obavestio šta se događa. Dakle, kako su se Amerikanci ponašali prema Miloševiću, tako se Milošević, i još gore, ponašao prema Srbima iz Republike Srpske.
Koliko je tačno da je „Zapad bio i ostao potpuno indiferentan prema srpskom viđenju stvarnosti i potpuno bezobziran prema svemu što je Srbima važno ili sveto“?
Moja knjiga je testament za tu tvrdnju!
Na jednom mestu kažete „kad je srpska delegacija ukazala Madlen Olbrajt da su američki zakoni Rambujea protivni važećem Ustavu Srbije i SRJ, ona je rekla da se u tom slučaju ti ustavi moraju promeniti“. Da li je Srbija stigla do tačke kada zbog predaje Kosova mora da menja Ustav Srbije?
Pregovori sa Evropskom unijom došli su posle moje knjige i o njima nemam podataka. Ne znam ni šta je Vučić uspeo da uradi, ali znam da bi Srbija povodom Kosova morala da se ponaša isto kao Francuska oko Alzasa i Lorene, koje je izgubila u Francusko-pruskom ratu 1870. godine kad Nemačka još nije bila ujedinjena. Francuzi su tada izjavili da taj gubitak neće priznati do „sudnjega dana“, da o tome neće da imaju nikakve konferencije i nikakve pregovore, nego da će Alzas i Lorenu vratiti kad istorijske okolnosti to dozvole. I tako se i dogodilo na kraju Prvog svetskog rata 1918. Ima tu i jedna koincidencija, kao što je Kosovo za nas svetinja, tako su za Francuze Alzas i Lorena jer je njihova najveća svetiteljka Jovanka Orleanka poreklom odatle. Ali Hitler je Alzas i Lorenu oteo ponovo, a Francuzi ga opet vratili na kraju Drugog svetskog rata. A onda je konačno došlo do rešenja kada su se Nemačka i Francuska pre desetak godina zbližile i kada su se 60 odsto Francuza i 40 odsto Nemaca koji tamo žive dogovorili da zakopaju ratne sekire. U svakom slučaju, zamrznuti konflikt na Kosovu je najbolja varijanta trenutno, ali Vučić neprestano ističe da je to najgora varijanta. Kao istoričar znam da ne postoji nijedan primer u istoriji da je neka zemlja dala 16 procenata svoje teritorije nekom drugom.
Jeste li, očigledno rukovođeni srpskim nacionalnim i državničkim interesima, nekome u Srbiji dali do znanja da ste na izvoru dokaza koji potvrđuju da Srbi nisu jedini krivci za rat? I da li je vas neko iz Srbije zvao tim povodom?
Prvo izdanje ovog romana izašlo je u „Prosveti“ 2003. godine, a promocija knjige je bila u Rimskoj sali Gradske biblioteke u Knez Mihailovoj. Drugo izdanje je izašlo u „Arhipelagu“ 2008, s predstavljanjem u Narodnoj biblioteci. Oba puta knjiga je štampana u hiljadu primeraka, koji su prodavani po beogradskim knjižarama. Ali što se tiče književne kritike ili pomena u štampi, ni prvo ni drugo izdanje nisu proizveli nikakve komentare u Srbiji, iako sam posle drugog izdanja imao i jedan kraći intervju u „Politici“. Od tada pa do danas samo sam nekoliko puta kao autoritet na temu versko-građanskog rata u Bosni citiran u štampi u Republici Srpskoj, no nigde u Srbiji, kao da ta knjiga i ne postoji. Te jeseni sam u Narodnoj biblioteci našao adresar svih 136 javnih biblioteka u Srbiji i svima sam poslao na poklon po jedan primerak ove knjige. Zahvalili su mi jedino bibliotekari iz Uba i Bačke Palanke. A pre nekog vremena mi je prijatelj u Beogradu rekao da nije ni čudo što niko iz vlasti u Srbiji tu knjigu nije pomenuo, jer njena teza podvlači da nas Zapad tretira kao monetu za potkusurivanje, a svi naši političari jure da se dodvore Zapadu.
Iz svega što nam predočavate svojom knjigom, i posebno iz govora Kofija Anana pred američkim Savetom za spoljne poslove da je zapostavljanje Ujedinjenih nacija do koga je došlo u Dejtonu pretnja celom sistemu međunarodne pravde, jasno je da je svet danas u velikoj opasnosti. Idemo li, zapravo, prema međunarodnoj nepravdi?
Kofi Anan je to izgovorio pred vodećom društvenom organizacijom u SAD koja se bavi američkom spoljnom politikom. Na osnovu zaključaka koje iznosim u ovoj knjizi može se sasvim jasno videti da eksperiment međunarodnog prava, koji je tek počeo da se pominje u XVIII veku, čovečanstvo ni do dan-danas nije prihvatilo u delu koji se odnosi na međudržavne odnose. Polazeći od biološkog principa da na ovoj planeti od iskona do danas veća i jača riba jede manju i slabiju ribu, mi u bezbroj primera iz istorije čovečanstva vidimo da je princip jačeg, princip moći uvek bio primaran i presudan i u stvaranju međuljudskih plemenskih, a kasnije i državnih tvorevina, i da taj princip sile i sada preovlađuje u odnosima između raznih država i nacija širom sveta. Istina, s pojavom ideje međunarodnog prava bilo je i dosta plemenitih pokušaja da se međudržavni i međunacionalni odnosi regulišu po principu univerzalne pravde i tolerancije propovedanih i u hrišćanstvu i u nekim drugim religijama. Ali dovoljno je pogledati istoriju XX veka i dva svetska rata koji su je ispunili da se dođe do zaključka da je čovečanstvo još daleko čak i od idejno apstraktnog prihvatanja etičkog imperativa kao jedine pravedne osnovice i u međuljudskim i u međudržavnim odnosima.
Na brojnim primerima pokazali ste da su UN i SB, zapravo, „teatar u kome retko ima nekih suštinskih rasprava, a ozbiljni politički susreti i pogodbe najčešće se događaju u predstavničkom baru i restoranu“. Može li se na osnovu takvih saznanja verovati u bilo kakav doprinos UN rešenju kosovske krize, ako bi ona bila tamo vraćena?
Ne može! A nije lako ni vratiti problem iz EU u UN, jer stari je aksiom da je mnogo lakše izaći iz nečega nego se u to vratiti. Pored toga, proces za vraćanje kosovskog problema u UN je nešto za šta Srbija nema ni adekvatnu političku potporu ni finansijska sredstva kojima bi se takvo rešenje moralo „podmazati“ u koridorima svetske moći. Ne zaboravimo da oni koji su i smislili prebacivanje tog problema iz UN Evropskoj zajednici ne bi na takvu inicijativu sedeli skrštenih ruku, jer ta akcija nije bila slučajna.
Vens i Oven su, kako ste napisali, govoreći o „mirovnom planu“ za Bosnu izjavili da je to ponuda „mira iz pakla“ čija je jedina alternativa nastavak rata do uzajamnog istrebljenja. Da li je to jedinstvena formula za uništavanje suverenih država i naroda kao glavne mete novog svetskog poretka?
Sva dosadašnja propaganda o stvaranju novog svetskog poretka je u velikoj meri prenaduvana, jer je istorijski koncept nacionalnih država još veoma snažan zato što čovečanstvo nije ravnomerno prolazilo kroz vekove svoje civilizacije, tako da je trenutno jedan njegov deo već u XXII veku, a drugi još u mlađem kamenom dobu. No to ne znači da je međunarodno pravo zaživelo tako da su male i velike države na isti način posvećene idealima etičkog ponašanja. Pada mi na pamet sudski slučaj u Australiji u šezdesetim godinama prošlog veka gde je policijski helikopter u patroli nad aboridžinskom teritorijom zemlje u centralnom delu tog kontinenta uhvatio na delu trojicu Aboridžina koji su na ražnju pekli četvrtog i, naravno, uhapsio ih. Na suđenju za to zlodelo u Sidneju oni su neko vreme posmatrali posetioce u sudnici, a potom se umorili od toga i legli da spavaju. Tada čuveni australijski advokat, čije ime sam zaboravio, prihvatio je da im na sudu bude branitelj i konačno je uspeo da ih odbrani time što je dokazao da na njihovom tribalnom jeziku reč čovek obuhvata samo pripadnike tog plemena, a da je reč za sva druga živa bića, uključujući i ljude iz drugih plemena, jedinstveni koncept koji znači „hrana“. I na kraju je sud morao da ih oslobodi i vrati na njihov rezervat uz oštru lekciju da to više ne smeju da rade. S druge strane, svetska istorija se može sasvim uspešno predstaviti i kao beskonačna linija nepravdi učinjena od jednog dela čovečanstva nad drugim. Otkriće Amerike u XV veku je jedan od boljih primera tog ponašanja.
Kako se američka spoljna politika, koju ste označili kao večitu „mešavinu jednog sebičnog pragmatizma i zapanjujuće nekompetentnosti“, snalazi u situaciji globalnog geopolitičkog prekomponovanja i gubljenja epiteta jedine velesile usled snažnog uzdizanja Kine, Rusije, Indije…?
Po mom mišljenju SAD su na kraju Drugog svetskog rata na osnovu svoje ekonomske moći preko noći ugurane u status velesile, iako su u domenu spoljne politike bile za to potpuno nespremne. I zato se i u toku Drugog svetskog rata i kasnije neko vreme oslanjala na ekspertizu Velike Britanije, koja je imala obimno iskustvo u spoljnoj politici, ali ne i ekonomsku moć koja bi bila dostojna podloga za sve što bi iz te ekspertize proizašlo. A krah Sovjetskog Saveza, do koga je došlo uglavnom zato što su Amerikanci uspeli da tu tiransku državu ekonomski pobede, doveo je i do toga da su se osmelili da na spoljnopolitičkom polju stanu na svoje noge. Međutim, tu se ubrzo pokazalo da su kao mađioničarevi šegrti počeli da brljaju, što ih je po Aziji, Africi pa i po Južnoj i Centralnoj Americi skupo koštalo. Ali enormna ekonomska moć im u svemu tome i dalje pomaže, mada se oseća da ni oni za totalnu ekonomsku dominaciju ove planete nemaju ni dovoljno sredstava, ni adekvatne ekspertize da vladaju svetom. No u konstataciji da su već prešli preko vrhunca svoje dominacije svetom, moramo imati na pameti i činjenicu da veoma bogate države sporo propadaju. Ako pogledamo, na primer, istoriju Rimskog carstva, moglo bi se reći da je od ubistva Julija Cezara 44. godine pre naše ere, moć te države već krenula nadole, ali joj je na zapadu carstva trebalo još punih pet vekova da totalno propadne, a na istoku se održala još četrnaest i po vekova.
Mislite li da posle toliko godina od događaja koje ste opisali još postoji mogućnost da UN, koje ste nazvali „sramotnom maskaradom mirotvorstva“, obelodane skrivene izveštaje, i da bi to u pravnom i političkom smislu moglo da bude korisno za Srbiju?
Teoretski govoreći, mogućnost da se objave arhivirani izveštaji SB koji bi skinuli sa Srba ljagu „agresora“ u toku raspada Jugoslavije uvek postoji, ali mi ne smemo pogrešiti ponašajući se kao da je to jedini i kardinalni primer licemernosti u međunarodnim odnosima, jer je to pravilo doprinelo tome da danas na svetu ipak postoji neko mesto gde sukobljeni interesi velesila dozvoljavaju da one na neki način komuniciraju, što je bolje od novog svetskog rata u kome bi tehnološke inovacije u naoružanju mogle da unište celu planetu koja je naša zajednička kuća. A princip pravde bi zahtevao da se i druge skrivene informacije o svetskim žarištima neprijateljstava obelodane, što bi nas sve sigurno dokrajčilo. [/restrict]

Prijatelji na delu

Butrosa Galija kao kolegu sam upoznao na jednom profesionalnom sastanku u Ženevi dok je bio na Kairskom univerzitetu i to poznanstvo smo održali i pošto ga je Mubarak uveo u političke vode kao egipatskog ministra inostranih poslova, a i kasnije kad je postao generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Kada sam otišao u Njujork da istražujem UN arhive o bosanskom ratu, Gali je imao još samo četiri meseca do završetka svog prvog četvorogodišnjeg mandata u UN, a već je znao da ga Amerikanci neće podržati za drugi mandat. Pošto je bio veoma ozlojeđen time kako su ga Amerikanci tretirali, dao mi je dozvolu da za svoju knjigu o raspadu Jugoslavije pregledam ne samo opštu UN arhivu nego i arhivu Saveta bezbednosti koja nije otvorena za naučna istraživanja, uz obećanje da moja knjiga neće izaći pre njegovih memoara, što sam ispunio.

Ideja o novom „Načertaniju“

Sad imam ideju da napišem novo „Načertanije“ o mogućnostima Srbije kao države u sledećih sto godina, jer mi trenutno nemamo nikakav program. Garašanin je svoje „Načertanije“ napisao 1848. godine i u njemu dao okvire razvoja Srbije. Nije imao tolikih problema kao mi danas, jer Srbija tada još nije bila nezavisna nego je imala autonomiju pod Turcima. Rekao je da Srbi imaju svetu dužnost da pripoje Srbe iz Makedonije, da se Srbija ujedini sa Crnom Gorom, da Srbi dobiju pola Bosne koja im pripada, da pripoji Srbe iz Austrougarske. I kralj Aleksandar je mnoge od tih stvari uradio sa stvaranjem Jugoslavije. Želim da iznesem nekoliko mogućih varijanti za razvoj Srbije, i da za svaku od tih varijanti kažem – ovo je pozitivno, ali ovo će koštati. Pa neka narod bira šta je najbolje.

„Sahrana“ drugačijeg mišljenja

Esej na kraju romana koji sam napisao objavio je časopis „Serbian stadis“, jedini naučni časopis o srpskoj kulturi u Americi rasprodan u svim univerzitetskim bibliotekama koje na svaka tri meseca primaju 900 primeraka. Ni jedan jedini komentar nije izašao povodom tog teksta, a to je način na koji se u Americi stvari koje im se ne dopadaju „sahrane“. Mislim da je tako i u svetu. Interesantno je da ni na dva izdanja romana „Svetlost Zapada“ koji je štampan u Srbiji nijedna književna kritika nije objavljena. Ni komentara nije bilo, samo mi od 2004. godine šalju komentare Srbi iz Republike Srpske.

zaйmы na kartu zaйm momentalьnokonga zaйm ličnый kabinetяndeks zaйm