Почетна / Друштво / Ђетићи на НАТО стероидима

Ђетићи на НАТО стероидима

Црна Гора и Косово

У коперниканском окретању Западу Црна Гора је постала један од главних промотора лажне државе Косово не презајући при томе да, поред кидања свих веза са Србијом, атакује и на своју прошлост како би потврдила лојалност НАТО-у и НАТО суседима

За приштинске политичаре важи, или им се намеће, правило обрнуте пропорционалности – онолико колико се смањи једна величина, толико се пута повећа друга величина – нарочито када је Србија у питању. Што су гори односи с Београдом, то су бољи, рецимо, с Подгорицом и Скопљем. То је нарочито приметно у последње време, како су односи Приштине и Београда нагло почели да бивају све гори. Одједном, ни веће мржње с једне, ни веће љубави с друге стране.
Има ли бољег примера за то од свечане церемоније отварања последње деонице ауто-пута „Арбен Џафери“ (назван по политичару из Македоније који је преминуо 2012. године) на релацији Приштина – Елезов Хан (Ђенерал Јанковић), а која спаја КиМ и Северну Македонију. Церемонији су, поред првака самопроглашеног Косова Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија, присуствовали и премијери Црне Горе и Северне Македоније, Душко Марковић и Зоран Заев, као и председник Скупштине Северне Македоније Талат Џафери и неизбежни представник америчког Стејт департмента у лику Сузан Фалатко.

АУТО-ПУТ НАТОВСТВА И ЈЕДИНСТВА Ауто-пут „Арбен Џафери“, дуг 65,5 километара, изградила је турско-америчка компанија „Бехтел-Енка“. Радови су трајали пет година, а читав пројекат је коштао око 700 милиона евра. Поједини медији у региону га називају „градитељским чудом“, док циници воле да кажу да ће пут имати још једну функцију – олакшаће логистичке везе потребне НАТО-у, уз подсећање да је Северна Македонија прва наредна чланица НАТО-а, а да је КиМ територија дефакто под контролом Алијансе.
За посматраче, политичке актере и аналитичаре посебно је био занимљив говор премијера Црне Горе Душка Марковића, који је своје присуство догађају прокоментарисао као „прављење чврстих европских мостова, а не балканских ћуприја…“ Портпарол црногорске Нове српске демократије (НСД) Марко Ковачевић за „Спутњик“ је протумачио ово као намеру црногорског премијера да оваквом изјавом некога наведе на тумачење „да се Црна Гора удаљава од експонената турске и исламске политике на Балкану“. Заправо, како каже Ковачевић, догађа се супротно јер су сепаратистичке власти на Косову и Метохији управо представници и изданци политика оних земаља из којих реч ћуприја потиче, а да камуфлажа Европом којој је Марковић прибегао не може да сакрије суштину – да Црна Гора блиско сарађује с Приштином и то у тешком периоду по државу Србију.
А згуснути догађаји на релацији Подгорица–Приштина један другог престижу, да их је скоро тешко пратити без подсетника и временског планера.
Још у априлу је Црна Гора , „посвећена промоцији евроатлантских вриједности“, како је саопштено, са лажном државом Косово потписала План билатералне сарадње у области одбране, што представља нови нож у леђа Србији од стране званичне Подгорице. Документ је потписан у Тирани, где је одржан састанак земаља чланица и посматрача Америчко-јадранске повеље (А5).
На званичном сајту министарства одбране Црне Горе стоји да су Америчко-јадранску повељу основале Република Албанија, Хрватска, Република Македонија и САД како би се помогло државама аспирантима да се придруже НАТО-у. Повеља, чији је званичан назив ,,Повеља партнерства између Македоније, Албаније, Хрватске и САД“, потписана је у мају 2003. у Тирани. Црна Гора и БиХ су се званично придружили Повељи 2008. године, док је Србија добила статус посматрача. Након тога Повеља је променила назив из А3 у А5 што симболизује број држава потписница партнерства са САД.
На том таласу, само дан уочи драматичних догађаја, када су до зуба наоружани специјалци РОСУ упали на север Косова и Метохије, хапсили и тукли голоруке Србе, у посети Приштини је био начелник Генералштаба Војске Црне Горе Драгутин Дакић.
Црна Гора подржава евроатлантске интеграције држава Западног Балкана, као гарант мира и стабилности у региону, казао је начелник Генералштаба Војске Црне Горе. У разговору са косовским министром одбране Рустемом Беришом и командантом Косовских безбедносних снага (КБС) Рахманом Рамом, Дакић је нагласио да Црна Гора подржава стратешки циљ Косова да постане чланица Алијансе, пренеле су подгоричке „Вијести“.
Већ дан после поменутог дивљања РОСУ на северу КиМ, Приштину је посетио председник црногорске Владе Душко Марковић, а дочекали су га Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Кадри Весељи… Повод је светковина уприличена поводом отварања Развојног центра Црногораца Косова. Посета Марковића била је још једном додатно „ојачана“ подршком званичне Подгорице за чланство лажне државе Косово у НАТО-у.
Његов шеф и владар Црне Горе Мило Ђукановић је, у Будви на деветом форуму „Ту би секјур“, казао за тренутни однос Србије и КиМ – да је он којим случајем актер, покушао би да нађе решење поштујући Бадинтерову формулу.
По тој формули држава се дефинише као заједница која садржи територију и становништво подређено организованој политичкој власти, и као таква је суверена. Из тога следи да „Косово“ има територију и становништво подређено организованој политичкој власти – устав, скупштина, влада – дакле оно јесте суверена држава. Толико од некадашњег „другог ока у глави“.

ИСТРАГА БОРАЦА Подгорицом се чак проширила прича да је једна од тема разговора Марковића и Харадинаја била изручење припадника ВЈ који су 1999. године на Косову и Метохији бранили народ од НАТО агресије. Наводно би списак бораца ускоро требало да стигне у Подгорицу, после чега би уследила хапшења по потерници и изручење Приштини. У ратним сукобима 1998/99. погинуо је 41 војник из Црне Горе, док се приближан број црногорских цивила води као нестао.
Да су се „ђетићи“ од поносних црногорских горштака претворили у послушне западне монтенегрине, потврдио је и министар одбране Црне Горе Предраг Бошковић, када је одмах по пријему Црне Горе у НАТО, у јуну 2017. године, у интервјуу „Танјугу“ без дилеме одговорио на питање да ли би у неким деликатним интервенцијама НАТО-а, рецимо на Косову, Црна Гора преиспитала своје учешће и евентуално рекла „не“.
„У договору са нашим савезницима бисмо свакако, у било којој варијанти, учествовали у било којој акцији коју НАТО дефинише као заједнички договор свих 29 чланица. Било да је то Косово, било да је то неки други део на земаљској кугли, без обзира на наше унутрашње политичке прилике“, казао је министар одбране Црне Горе.
Иако ће скоро свака земља рећи да води самосталну спољну политику, суштински мало је земаља које то стварно и чине, нарочито оних малих. Зар није Македонија и поред референдумског „не“ променила име и прихватила Преспански споразум, а Црна Гора и без референдума постала чланица НАТО-а?
Зар не звучи антологијски изјава овог истог црногорског премијера Душка Марковића, да је црногорска влада имала визију када је признала самопроглашену независност Косова, упркос томе што је више од 85 одсто грађана било против тога? Касније навијање да „Косово“ уђе у Интерпол или Унеско само је последица нечасног вазалног односа.
Тренутна црногорска политика није лишена ни самопорицања властите историје која се огледа у њеном „новом читању“. Поред истицања Србије као „окупаторске“ и освајачке земље, недавно је на промоцији књиге „Бока Которска, заљев светаца и хрватске културе“ у Задру учествовао и директор Завода за уџбенике Црне Горе и бивши министар културе Павле Горановић, показујући да Подгорица мења однос и према покушајима Хрватске да присвоји културно наслеђе Бокеља.
У низу мишљења и коментара неизбежно се поставило питање у чијем то интересу раде личности када званичном државном функцијом промовишу, како кажу, натегнуте конструкције суседних држава? Да ли Црне Горе или у овом случају Хрватске, која безмало тврди да се пола хрватског културног блага тобоже (неправедно) налази у Црној Гори?
Аналитичар и публициста Војин Грубач наводи да присуство Павла Горановића на промоцији у Задру само „потврђује да су се црногорски званичници преобразили у ’мечку на ланцу’ која се вуче или пузи на све културне манифестације у региону, наравно, уколико немају српски предзнак“.
„Да се десила промоција књиге ’Бока Которска, залив Светог Саве и српске културе’, за шта има много више историјског утемељења, сигурно никога од црногорских званичника не би било, а знамо да је на Михољској превлаци код Тивта, где је био манастир Светог Архангела Михаила, Сава Немањић 1219. године установио седиште Зетске епископије“, напомиње Грубач за „Спутњик“.
Не чуди што су ови политички „салто мортале“ постали спрдња и грађана Црне Горе. Тако је потпредседник хуманитарне организације „28. јун“ Мило Дубак у марту ове године, у говору у УН у Женеви, на 40. заседању Савета за људска права, где је оштро осудио противзаконито НАТО бомбардовање Југославије, истакао да се он од осталих говорника разликује по томе што је „једини говорник који долази из земље која је фактички саму себе бомбардовала“. Његово истицање апсурдне позиције Црне Горе при НАТО-у наишло је на бурне реакције.
„Данас је Црна Гора део НАТО-а, а ја могу слободно да саопштим да сам овде једини говорник из земље која је бомбардовала саму себе. Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг недавно је саопштио да смо бомбардовани ’за наше добро’, као и да је чланство у Алијанси која је бомбардовала моју школу у нашем интересу“, истакао је Дубак у Женеви.
„’Ф16 Фалкони’ који су бомбардовали моју основну школу могу достићи импресивне висине од 15.000 метара и одатле без савести и консеквенца бомбардовати земљу испод, не марећи за потенцијални бол и патњу коју ће изазвати у генерацијама које долазе. Међутим, православци, католици и муслимани ће се сложити у једној ствари, чак и достигавши највише висине, авион и даље лети далеко испод Бога и још даље од правде. Данас, 20 година након ове трагедије, морамо урадити много боље“, закључио је Дубак.
А тог бољег нема ни после 20 година, нарочито у Мурину, где је 30. априла 1999. шесторо страдало, од тога троје деце, на мосту у центру места, погођеног са, према медијским извештајима, од 10 до 17 НАТО пројектила.
Бомбардовање моста у Мурину однело је највише жртава у Црној Гори, више од половине од укупно десет жртава на територији тадашње мање федералне јединице СРЈ. Центар Мурина после 1999. године добио је ново име – Трг НАТО жртава. Данас, званичници Црне Горе би то да избришу и забораве.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *