Тихи одлазак евроазијског великана

Повлачење Нурсултана Назарбајева није се десило одједном и без најаве јер се неколико година говорило о борби кланова у врху државе, што је доскорашњем председнику Казахстана почело да ствара проблеме

Некако у сенци глобалних геополитичких обрачуна, украјинских избора и борбе Европе и Америке око „Северног тока“ и „Турског тока“ – остала је готово неиспричана прича о повлачењу с политичке сцене Нурсултана Назарбајева. Председник Казахстана скоро пуних 29 година, од 24. априла 1990. до 19. марта 2019, Нурсултан Абишевич и даље ће бити народни вођа, с неколико веома важних титула и функција. Остаје Лидер нације (Елбаси), што је титула успостављена 2010. посебно за њега и све донедавно ју је носио заједно с председничком функцијом – коју је препустио председнику Сената Касим-Жомарту Токајеву. Назарбајев остаје и председник Савета безбедности Републике Казахстан, члан Уставног савета, лидер владајуће партије Нур Отан, као и председник Асамблеје народа Казахстана – саветодавног органа при председнику Републике, задуженом за помоћ при изради и реализацији државне и националне политике. Рекло би се, наизглед, превише функција за једног човека. Али не и за 78-годишњег казахстанског лидера, човека чије ће име остати златним словима уписано у историји ове земље.

[restrict]

ВЕЛИКАН ЕВРОАЗИЈЕ Није он само великан у казахстанским размерама већ и на подручју Евроазије. На целом постсовјетском простору најдуже од свих је био на власти, имајући у виду да је на место неформалног шефа државе, односно првог секретара ЦК КП Казахстана ступио 22. јуна 1989, а председник Савета министара Казашке ССР био је од 1984. године. Тако је спојио три и по деценије у врху власти – не само Казахстана. Од 1986. био је и члан ЦК КПСС (партији је приступио 1962. године), а од 1990. до распада Совјетског Савеза и члан Политбироа ЦК КПСС. Читаву деценију био је и депутат Врховног Совјета СССР (1979–1989), а 1990. године стао је на чело Врховног Совјета Казашке ССР. У свом обраћању народу, 19. марта 2019, објавио је да подноси оставку на место председника. И његов народ, и Русија и читава Евроазија ово су доживеле као велики губитак.
Потиче из земљорадничке породице, каријеру је почео као радник на високим пећима у металуршком комбинату, а 1967. завршио је Индустријски факултет. До 1969. напредује у фабрици до шефа цеха, а од тада започиње и партијско напредовање, да би деценију касније постао секретар ЦК КП Казахстана. Практично од тог тренутка, пре 40 година, постаје једна од најважнијих политичких фигура своје републике и читавог Совјетског Савеза. Први озбиљан изазов, који му је донео значајне политичке поене, догодио се 1986, када су у тадашњем главном граду Алма Ати букнули немири. Недељу дана касније управо Назарбајев, тада већ републички премијер, лично је обилазио факултете по земљи и студентима објашњавао насталу ситуацију. Не само што је обавио користан посао за државу већ се показао као озбиљан лидер пред будућом државном и партијском елитом. Четири године касније понео је титулу првог председника Казашке ССР, као републички пандан Михаилу Горбачову који је установио исту функцију на савезном нивоу.
Већ следеће године (лето 1991) активно је учествовао у преговорима у месту Ново Огарјово, о потписивању новог савезног споразума, по коме би СССР опстао у измењеном облику. Назарбајев је био присталица очувања заједничке државе, што ће у деценијама које следе умногоме определити његов државнички пут и политичку платформу – 1994. предложио је руском председнику формирање Евроазијске уније, идеју коју је успео да реализује тек у наредном миленијуму, након доласка на власт Владимира Путина. Не случајно, 1991. у Новом Огарјову, Горбачов и Јељцин су закључили да би Нурсултан Абишевич био идеалан кандидат за место премијера будућег Совјетског Савеза (такозваног Савеза Суверених Држава), након потписивања новог уговора међу републикама. Догађаји су се, међутим, другачије одвијали, јер је пуч против Горбачова у августу 1991. омео ове планове. У децембру те године одлучено је да највећа држава света престаје да постоји.
Иако позван, Назарбајев се 8. децембра 1991. није појавио у Беловешкој Пушћи и није заједно с Борисом Јељцином, Леонидом Кравчуком и Станиславом Шушкевичем – тадашњим лидерима Русије, Украјине и Белорусије – потписао Беловешки споразум о распуштању СССР-а. Није, очито, желео да има такав „успех“ у својој биографији. О каквом „споразуму“ се ради, можда довољно говори и чињеница да је у његовој припреми најактивније учествовао Андреј Козирјев, касније познат као „Mister yes“ руске дипломатије. Назарбајев је ипак потписао Декларацију из Алма Ате, 21. децембра 1991, којом је потврђен Беловешки споразум и формирана и данас постојећа Заједница Независних Држава, као сурогат СССР-а. Назарбајев се од тада посветио развоју сопствене државе и у томе за скоро три деценије постигао за многе неочекиване резултате. Али пријатељство с Москвом и другим постсовјетским престоницама није никада гурао у други план.

Нова престоница Астана, изграђена „од нуле“, блистави је симбол нарасле снаге и моћи ове државе чији корени сежу у далеку прошлост. Западни медији оптуживали су Казахстан за цензуру, корупцију и кршења људских права, али то не умањује чињеницу да је ова земља једна од најпросперитетнијих на постсовјетском простору

КОНКУРЕНЦИЈУ НИКАДА НИЈЕ ИМАО Као први председник и најзаслужнији за развој Републике, 2010. удостојен је јединствене титуле „лидер нације“. Четири пута је биран на изборима за председника и више пута му је мандат потврђиван и продужаван у парламенту. Једноставно – праву политичку конкуренцију никада није имао. Ни тада, као ни данас. „Донео сам одлуку да прекинем своја овлашћења у својству председника. Ове године навршиће се 30 година од како обављам највишу државну функцију. Народ ми је дао могућност да будем први председник Независног Казахстана“, рекао је Назарбајев у обраћању. На његово место дошао је Токајев, док је ћерка Дарига Назабајева преузела упражњено место председнице Сената.
„Демократски чистунци“ са Запада, а још више њихове присталице из источноевропских бивших совјетских сателитских земаља, именовање Дариге Назарбајеве су одмах – и непогрешиво – препознали као одлику „источњачке деспотије“. Заборавили су том приликом – свакако не случајно – да помену Хилари Клинтон, Џорџа Буша Млађег и брата му Џеба, Јенса Столтенберга и плејаду сличних, „западних Дарига“. На њихова „именовања“, дакако, нису имали никакве примедбе. А велики Назарбајев, који је још као дете познавао свој родослов 12 колена уназад – како по очевој, тако и по мајчиној линији – на такве коментаре се, засигурно, само смешкао. Он је директан потомак чувеног ратника Карасаја, који је између 1640. и 1680. извршио бројне подвиге. Нурсултанов деда, Назарбај-бег, био је веома имућан човек у 19. веку. Своје претке никада, међутим, није истицао у први план, наводећи да је „син, унук и праунук чобана“. Осим Дариге, доктора политичких наука, Назарбајев има још две ћерке, Динару и Алију.
Наравно, није све у Казахстану, нити у вези с Назарбајевом и његовом политичком каријером бајковито. И поред вртоглавог економског успона захваљујући огромним залихама нафте и гаса и сарадњи с Русијом и Кином у овој области, Казахстан још увек превазилази последице вишевековне заосталости. Нова престоница Астана, изграђена „од нуле“, блистави је симбол нарасле снаге и моћи ове државе чији корени сежу у далеку прошлост. Западни медији оптуживали су Казахстан за цензуру, корупцију и кршења људских права, али то не умањује чињеницу да је ова земља једна од најпросперитетнијих на постсовјетском простору.
И да заслуге за то припадају Нурсултану Абишевичу Назарбајеву – коме често приписују и гајење култа личности. Што, опет, мало кога треба да зачуди у земљи која, између осталог, баштини и традицију Монголске империје. Исто као што нико не пита одакле му лично богатство у износу од 1,1 милијарду долара – по чему га је немачки „Ханделсблат“ сврстао на 10. место најбогатијих и најмоћнијих владара планете, а који у својим земљама имају неограничену власт. Богатство клана Назарбајевих процењује се на седам милијарди долара. Не само зато, титуле и одликовања, типа „лидер нације“, „народни херој“, „народни љубимац“ – по свему припадају овом човеку. Назарбајев је носилац најмање 72 највиших домаћих и иностраних ордена (међу којима су и многе земље ЕУ и НАТО-а), укључујући и руског „Александра Невског“, који је недавно од Владимира Путина добио и српски председник Александар Вучић.

У КРЕМЉУ ОСЕТЉИВИ НА СВАКИ ШУМ Одлазак Назарбајева, ипак, није се десио одједном и без икакве најаве. Већ неколико година говори се о борби утицајних кланова у врху државе, што је доскорашњем председнику почело да ствара значајне проблеме. Они нису били непремостиви, али се дуго спекулисало о томе да би Назарбајев могао да се повуче како би се попунио огроман простор који је он заузимао сопственим ауторитетом, а чиме би били намирени интереси различитих група чија се моћ више није могла сакрити. Колико ће то оставити трага на досад веома стабилном и економски успешном Казахстану, тек ће се видети, али је несумњиво да Назарбајевљева одлука није била лака и једноставна. И по томе је он, такође, велики лидер.
Последњих година доста се говорило и о томе да се Казахстан сувише удаљава од Русије и везује се за америчке и кинеске интересе, али је јасно да је реч о сувереној држави, а не руској колонији. Ипак, у геостратешком смислу, Казахстан је пресудно важан за Москву због свог положаја – као рубне области која затвара приступ југу централне Русије и Каспијском мору. Утолико су у Кремљу осетљиви на сваки шум који се чује из Астане, а посебно када се говори о етничким, па чак и религиозним проблемима којима је изложена руска мањина. Од око 18 милиона становника, Руси чине 3,5 милиона, што је упола мање него пре три деценије. Они се и даље исељавају у Русију и друге земље, што изазова негодовање у појединим круговима у Москви, исто као и недавна одлука Астане да, уместо ћирилице, постепено буде увођена латиница као службено писмо – а да се руски језик потискује као други званични у овој земљи.
Ипак, ови процеси нису ни претерано брзи, нити исувише агресивни, већ их треба тумачити у контексту казахстанске жеље да се профилишу као независна држава у пуном смислу речи. Ако би неке негативне тенденције – после одласка Назарбајева и под утицајем кланова који нису толико везани за Москву – добиле на замаху, није искључено да би међудржавни односи претрпели значајну штету. Док је Нурсултан Назарбајев ствари чврсто држао под својом контролом, Казахстан није могао да буде ништа друго до – најближи руски пријатеља и савезник. То је велико достигнуће једног од последњих евроазијских великана, чије дело ће памтити будућа поколења.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *