Танасис Папаконстандину – У свету зачудности

Разговарала Александра Куљанин

Толико је тога чему кроз векове робујемо, а врло је мало ствари које нам могу одвући пажњу од робовања. Једна од њих је сан, а друга је љубав

Танасис Папаконстандину је грчки песник, композитор, музичар, чије је стваралаштво врло необичног и оригиналног жанра заснованог на етно музици. Последњих година његова популарност расте, нарочито код младих људи. У Србији непознат, пристао је да да ексклузивни интервју за „Печат“, први пут за наше медије.

Могу ли српској јавности да вас представим као филозофа, песника, композитора, хуманисту, певача, машинског инжењера?
Само као ствараоца. Нисам очекивао такав одјек у јавности, јер је моје музичко знање пуно недостaтака. Публика ме је једноставно прихватила. То је било судбински предодређено. Верујем да постоји усуд, али не у смислу да неко повлачи конце, Бог на пример. Универзум сам по себи жели да постоји. Tо је говорио и Шопенхауер: воља је нагон за животом и жеља за животом. И то стављам у лични контекст, јер и поред свих мојих музичких недостатака било је предодређено да се бавим музиком.

Како сте одабрали жанр?
Основа свега, и у музици и у уметности уопште јесте чистота, искреност. Не пишем песме да бих зарадио новац. Важну је улогу имало то што сам слушао музику из целог света, не само грчку већ и српску и бугарску, музику Средњег истока, традиционалну музику разних народа… Нисам студирао музику, не познајем музичке каноне. Tо ми је дало и одређену слободу израза, да не следим правила, него да стварам и зачудне ствари. Традиционална музика је најчистији облик уметности. Она није ствар појединца, који ће је упрљати својим егоизмом, него се стварала кроз време и у том процесу су све сувишне и лоше ствари ишчезле. Остала је срж музике. Моји су код куће певали изворне песме, јер су били са села. Недељом би се родбина окупљала на ручку, а после би певали. Или у току посла – био је то тежачки посао, не би могло да се издржи без песме. Дао бих све своје песме да напишем само једну која би имала квалитет и снагу изворне песме.

Да ли сте сигурни да у вашем случају музика не стиже из неке друге димензије преко некаквог тајног портала?
Верујем да постоји заједнички извор за све нас, а то је колективно несвесно. Као што постоје подземне воде које налазе пукотине у тлу и извиру на површину, тако се и важни тренуци људске историје негде меморишу, као да постоји нека универзална река слика и звукова које у неком моменту налазе свој пут у уму неких појединаца. Мислим да ми је дат тај дар да задржим дах и да зароним у дубине колективног несвесног и изразим те слике.

Нарочито је интересантна реакција на песму „Pehlivanis“.
Главни повод да напишем ту песму је промена коју је направило гледање телевизије на мојим родитељима, а коју сам приметио када сам дошао кући из војске на одсуство после шест месеци. Отац и мајка су се обрадовали што ме виде, али тад је почињала једна мексичка серија. Пошто су ме поздравили, наставили су да гледају у екран као да се ништа није десило. Отац и мајка, који су до тада у планини чували стада, сада су били у замци телевизије. Замишљао сам како би ветар с планине могао да у вртлогу понесе камење и трње, да нађе пукотину у зиду наше куће, да кроз њу прође, обори мог оца као неки рвач и тако га уразуми.

Како у вашим очима изгледа култура балканских народа? Има ли наде да уметност и стваралаштво преживе навалу кича и шунда који им са свих страна прете?
Данас има и важних дела и стваралаца. Стваралаштво ће увек постојати, и поред разних криза. Наравно, право стваралаштво ће увек бити ретко, а кич заступљенији. И на грчком тлу је кич увек био шире прихваћен. Филозоф Адорно је рекао да је човек у покушају да преживи. Он сигурно не жели да после напорног дана слуша музику која ће га подстаћи на размишљање и пре ће посегнути за музиком која ће просто бити позадина док он ради нешто друго. Њему треба да заборави, а уметност тера на размишљање и високу контемплацију неког ко има емоције и сензибилитет да је осети. Уметност мења живот, можда не одмах, али у одређеном временском оквиру да. Ствар је у томе да ли то носиш у себи или не – ту потребу да истражујеш у уметности и да направиш помак у сопственом постојању. Волео бих да моја музика буди, тера на размишљање. Рекао сам у једном стиху – не бих волео да моја музика пали упаљаче, већ да руши фронтове и отвара кратере. То бих и сам желео од уметности, као неко ко ужива у њој и њеној лепоти.

Како данас повезати балканске народе путем заједничког културног наслеђа?
Сигуран сам да се на тај начин може створити нешто занимљиво, али сматрам да је то врло узан простор. Зашто не обухватити Медитеран, Европу или цео свет? Музика не познаје границе. Уметност уопште, а посебно музика може да уједини народе, насупрот многим другим стварима које их деле. Такође, сведоци смо сјајних музичких мешавина на границама земаља. И народи су блиски на тај начин.

Да ли сте некада били у Србији? Познајете ли наше ствараоце?
Много је Бреговићевих песама доживело разне изведбе баш у Грчкој. Имао сам прилике да чујем бројне српске уметнике. Једном сам прошао кроз Србију на путу за Италију, а волео бих да је посетим. Волео бих и да свирам у Србији. Веома ценим Кустурицу, волим филмове „Дом за вешање“ и „Отац на службеном путу“.

Реците нам више о кризи кроз коју пролази Грчка.
Ово је тек једна од многих криза које су потресале Грчку. И сигурно ће их бити још. Земља достигне одређени ниво, а затим западне у кризу и тако редом. Сада, када је глобализација захватила економију, моћници могу да управљају економијама малих земаља и да народе врло лако доведу до руба очаја. Нажалост, грчка привредна снага није на нивоу на ком је била. Примарна економија пре свега. Села су готово опустела, а становништво је углавном концентрисано у Атини, где сви ти људи махом раде у разним службама. А када наиђе криза, прво се затварају те службе. Да смо имали јаку примарну економију, кризе можда не би ни било. Кад би се више људи вратило на село и бавило се пољопривредом, било би много лакше. Верујем да ће се многи и вратити, почети одатле.
Ти економски штакори, да их тако назовем, банковно-економског система осете када је нека земља ослабљена. Грчка је била ослабљена, не само због слабе примарне економије већ превасходно због корупције. Све ово се може применити и на политичке прилике. Велики проблем постоји и код младих, јер су доживели добра времена, а иду ка горим. С друге стране је моја генерација, или генерација мојих родитеља чак – они су доживели немачку окупацију и после грађански рат, па су ишли ка бољим временима.

У вашим песмама постоји јак филозофски моменат…
Кроз моје песме се провлаче егзистенцијалистичка питања о којима размишљам, оно уобичајено – ко смо, одакле смо дошли и куда идемо, шта радимо. Покушавам да схватим и већу слику, универзум, али и микрокосмос. Предосећам да је универзум у покушају да постоји, вођен жељом за животом, и да тако видимо све пред собом.
И тема смрти, односно времена и пролазности се провлачи кроз моје песме.

Инспирација вас не напушта. Ваш нови албум је импресиван.
Пре или касније и инспирација усахне. То сам осетио много пута, а највише кад се ради о писању текстова. А пошто музика произлази из апстрактног света, много теже се стиже у одређени безизлаз што се тиче инспирације.

Створи се свет када се двоје пољубе…
Стихови припадају песнику Октавију Пасу, из поеме „Сунчев камен“. Преузео сам неке фразе и спојио с мојим речима и стиховима и тако је настала песма. Верујем да сам сачувао смисао поеме. А значење речи „илиопетра“ (сунчев камен) повезано је с викинзима и посебним каменом који су користили уместо компаса. Када би светлост падала на тај камен, стварао се спектар и тако би налазили свој пут. По истом принципу рекли бисмо да данас љубав може да буде тај сунчев камен који ће човека водити ка слободи. Толико је тога чему кроз векове робујемо, а врло је мало ствари које нам могу одвући пажњу од робовања. Једна од тих ствари је сан, сањарење, а друга је љубав. И потпуна крајност, а то је лудило, које ослобађа од свих конвенција и правила.

Живите у планинском селу Мегаловрисо, између Ларисе и мора…
Волим да живим у природи, да видим небо, да гледам људе у очи. У великом граду други људи често делују као препреке на путу до нашег циља. У природи сам и рођен и одрастао. То има и својих мана, нарочито што се тиче културних догађаја. Ипак, много је више позитивних страна живота у природи.

Да ли сте испунили своје снове из младости?
Када си млад, ум лута и живи у сновима, мислиш да можеш све што пожелиш. Желео сам да постанем режисер, да упознам свет. Све што је произашло из мог бављења музиком није било део мојих снова, али је превазишло моје снове. Мислим да не постоји човек који је отишао из овог живота испунивши све своје планове и снове. Утопија коју носи свако од нас у себи, а која га гура напред, и никада се заправо не испуни. Она је као хоризонт. Недостижна. У чему ти је помогла утопија, док си је следио? Помогла ти је да наставиш даље. Утопија су сви неостварени снови.

Ангажујете се увек кад су друштвене неправде у питању.
Често одржавам концерте у сврху подршке за различите друштвене проблеме. Поменуо бих случај хапшења студенткиње оптужене да је део терористичке организације, док су докази били потпуно неутемељени. Увидео сам велику неправду и одржао концерт како бисмо сакупили новац за њену одбрану. Ослобођена је свих оптужби, чак је докторирала на универзитету у Солуну. Aнгажујем се кад год видим да могу да помогнем мојом музиком. Уметност подржава људско достојанство и стваралац мора бити на висини тог задатка.

Превод: Ивана Петровић Христопулу

2 коментара

  1. Sjajno! Divan intervju. O ovakvim ljudima se malo zna. Treba vise da se pise o njima. Naklon do poda za velikog umjetnika!

  2. Михајило

    Интервју достојан озбиљног магазина као што је Печат. Папаконстандину је талентовани музичар и текстописац, и већ након првог слушања осећате да вас никада неће разочарати. Није случајно да његова публика расте и да већину представљају млади у раним 20-им годинама, а тренутно је на врху озбиљних грчких уметника. Не знам колико је познат у Србији, ја сам га преслушао захваљујући овом интервјуу. Велики утисак на мене је оставила песма Диафанос инспирисана песмом “Песма која се чита и пева” од Цесара Абрахама Валлеја Мендоза великог шпанског комунисте. Честитам уреднику печата на храбрости да објави овај интервју. Можда ће Печат имати још више храбрости и стати иза организације концерта овог талентованог музичара и надасве образованог човека у Србији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *