Tanasis Papakonstandinu – U svetu začudnosti

Razgovarala Aleksandra Kuljanin

Toliko je toga čemu kroz vekove robujemo, a vrlo je malo stvari koje nam mogu odvući pažnju od robovanja. Jedna od njih je san, a druga je ljubav

Tanasis Papakonstandinu je grčki pesnik, kompozitor, muzičar, čije je stvaralaštvo vrlo neobičnog i originalnog žanra zasnovanog na etno muzici. Poslednjih godina njegova popularnost raste, naročito kod mladih ljudi. U Srbiji nepoznat, pristao je da da ekskluzivni intervju za „Pečat“, prvi put za naše medije.

Mogu li srpskoj javnosti da vas predstavim kao filozofa, pesnika, kompozitora, humanistu, pevača, mašinskog inženjera?
Samo kao stvaraoca. Nisam očekivao takav odjek u javnosti, jer je moje muzičko znanje puno nedostataka. Publika me je jednostavno prihvatila. To je bilo sudbinski predodređeno. Verujem da postoji usud, ali ne u smislu da neko povlači konce, Bog na primer. Univerzum sam po sebi želi da postoji. To je govorio i Šopenhauer: volja je nagon za životom i želja za životom. I to stavljam u lični kontekst, jer i pored svih mojih muzičkih nedostataka bilo je predodređeno da se bavim muzikom.

Kako ste odabrali žanr?
Osnova svega, i u muzici i u umetnosti uopšte jeste čistota, iskrenost. Ne pišem pesme da bih zaradio novac. Važnu je ulogu imalo to što sam slušao muziku iz celog sveta, ne samo grčku već i srpsku i bugarsku, muziku Srednjeg istoka, tradicionalnu muziku raznih naroda… Nisam studirao muziku, ne poznajem muzičke kanone. To mi je dalo i određenu slobodu izraza, da ne sledim pravila, nego da stvaram i začudne stvari. Tradicionalna muzika je najčistiji oblik umetnosti. Ona nije stvar pojedinca, koji će je uprljati svojim egoizmom, nego se stvarala kroz vreme i u tom procesu su sve suvišne i loše stvari iščezle. Ostala je srž muzike. Moji su kod kuće pevali izvorne pesme, jer su bili sa sela. Nedeljom bi se rodbina okupljala na ručku, a posle bi pevali. Ili u toku posla – bio je to težački posao, ne bi moglo da se izdrži bez pesme. Dao bih sve svoje pesme da napišem samo jednu koja bi imala kvalitet i snagu izvorne pesme.

Da li ste sigurni da u vašem slučaju muzika ne stiže iz neke druge dimenzije preko nekakvog tajnog portala?
Verujem da postoji zajednički izvor za sve nas, a to je kolektivno nesvesno. Kao što postoje podzemne vode koje nalaze pukotine u tlu i izviru na površinu, tako se i važni trenuci ljudske istorije negde memorišu, kao da postoji neka univerzalna reka slika i zvukova koje u nekom momentu nalaze svoj put u umu nekih pojedinaca. Mislim da mi je dat taj dar da zadržim dah i da zaronim u dubine kolektivnog nesvesnog i izrazim te slike.

Naročito je interesantna reakcija na pesmu „Pehlivanis“.
Glavni povod da napišem tu pesmu je promena koju je napravilo gledanje televizije na mojim roditeljima, a koju sam primetio kada sam došao kući iz vojske na odsustvo posle šest meseci. Otac i majka su se obradovali što me vide, ali tad je počinjala jedna meksička serija. Pošto su me pozdravili, nastavili su da gledaju u ekran kao da se ništa nije desilo. Otac i majka, koji su do tada u planini čuvali stada, sada su bili u zamci televizije. Zamišljao sam kako bi vetar s planine mogao da u vrtlogu ponese kamenje i trnje, da nađe pukotinu u zidu naše kuće, da kroz nju prođe, obori mog oca kao neki rvač i tako ga urazumi.

Kako u vašim očima izgleda kultura balkanskih naroda? Ima li nade da umetnost i stvaralaštvo prežive navalu kiča i šunda koji im sa svih strana prete?
Danas ima i važnih dela i stvaralaca. Stvaralaštvo će uvek postojati, i pored raznih kriza. Naravno, pravo stvaralaštvo će uvek biti retko, a kič zastupljeniji. I na grčkom tlu je kič uvek bio šire prihvaćen. Filozof Adorno je rekao da je čovek u pokušaju da preživi. On sigurno ne želi da posle napornog dana sluša muziku koja će ga podstaći na razmišljanje i pre će posegnuti za muzikom koja će prosto biti pozadina dok on radi nešto drugo. Njemu treba da zaboravi, a umetnost tera na razmišljanje i visoku kontemplaciju nekog ko ima emocije i senzibilitet da je oseti. Umetnost menja život, možda ne odmah, ali u određenom vremenskom okviru da. Stvar je u tome da li to nosiš u sebi ili ne – tu potrebu da istražuješ u umetnosti i da napraviš pomak u sopstvenom postojanju. Voleo bih da moja muzika budi, tera na razmišljanje. Rekao sam u jednom stihu – ne bih voleo da moja muzika pali upaljače, već da ruši frontove i otvara kratere. To bih i sam želeo od umetnosti, kao neko ko uživa u njoj i njenoj lepoti.

Kako danas povezati balkanske narode putem zajedničkog kulturnog nasleđa?
Siguran sam da se na taj način može stvoriti nešto zanimljivo, ali smatram da je to vrlo uzan prostor. Zašto ne obuhvatiti Mediteran, Evropu ili ceo svet? Muzika ne poznaje granice. Umetnost uopšte, a posebno muzika može da ujedini narode, nasuprot mnogim drugim stvarima koje ih dele. Takođe, svedoci smo sjajnih muzičkih mešavina na granicama zemalja. I narodi su bliski na taj način.

Da li ste nekada bili u Srbiji? Poznajete li naše stvaraoce?
Mnogo je Bregovićevih pesama doživelo razne izvedbe baš u Grčkoj. Imao sam prilike da čujem brojne srpske umetnike. Jednom sam prošao kroz Srbiju na putu za Italiju, a voleo bih da je posetim. Voleo bih i da sviram u Srbiji. Veoma cenim Kusturicu, volim filmove „Dom za vešanje“ i „Otac na službenom putu“.

Recite nam više o krizi kroz koju prolazi Grčka.
Ovo je tek jedna od mnogih kriza koje su potresale Grčku. I sigurno će ih biti još. Zemlja dostigne određeni nivo, a zatim zapadne u krizu i tako redom. Sada, kada je globalizacija zahvatila ekonomiju, moćnici mogu da upravljaju ekonomijama malih zemalja i da narode vrlo lako dovedu do ruba očaja. Nažalost, grčka privredna snaga nije na nivou na kom je bila. Primarna ekonomija pre svega. Sela su gotovo opustela, a stanovništvo je uglavnom koncentrisano u Atini, gde svi ti ljudi mahom rade u raznim službama. A kada naiđe kriza, prvo se zatvaraju te službe. Da smo imali jaku primarnu ekonomiju, krize možda ne bi ni bilo. Kad bi se više ljudi vratilo na selo i bavilo se poljoprivredom, bilo bi mnogo lakše. Verujem da će se mnogi i vratiti, početi odatle.
Ti ekonomski štakori, da ih tako nazovem, bankovno-ekonomskog sistema osete kada je neka zemlja oslabljena. Grčka je bila oslabljena, ne samo zbog slabe primarne ekonomije već prevashodno zbog korupcije. Sve ovo se može primeniti i na političke prilike. Veliki problem postoji i kod mladih, jer su doživeli dobra vremena, a idu ka gorim. S druge strane je moja generacija, ili generacija mojih roditelja čak – oni su doživeli nemačku okupaciju i posle građanski rat, pa su išli ka boljim vremenima.

U vašim pesmama postoji jak filozofski momenat…
Kroz moje pesme se provlače egzistencijalistička pitanja o kojima razmišljam, ono uobičajeno – ko smo, odakle smo došli i kuda idemo, šta radimo. Pokušavam da shvatim i veću sliku, univerzum, ali i mikrokosmos. Predosećam da je univerzum u pokušaju da postoji, vođen željom za životom, i da tako vidimo sve pred sobom.
I tema smrti, odnosno vremena i prolaznosti se provlači kroz moje pesme.

Inspiracija vas ne napušta. Vaš novi album je impresivan.
Pre ili kasnije i inspiracija usahne. To sam osetio mnogo puta, a najviše kad se radi o pisanju tekstova. A pošto muzika proizlazi iz apstraktnog sveta, mnogo teže se stiže u određeni bezizlaz što se tiče inspiracije.

Stvori se svet kada se dvoje poljube…
Stihovi pripadaju pesniku Oktaviju Pasu, iz poeme „Sunčev kamen“. Preuzeo sam neke fraze i spojio s mojim rečima i stihovima i tako je nastala pesma. Verujem da sam sačuvao smisao poeme. A značenje reči „iliopetra“ (sunčev kamen) povezano je s vikinzima i posebnim kamenom koji su koristili umesto kompasa. Kada bi svetlost padala na taj kamen, stvarao se spektar i tako bi nalazili svoj put. Po istom principu rekli bismo da danas ljubav može da bude taj sunčev kamen koji će čoveka voditi ka slobodi. Toliko je toga čemu kroz vekove robujemo, a vrlo je malo stvari koje nam mogu odvući pažnju od robovanja. Jedna od tih stvari je san, sanjarenje, a druga je ljubav. I potpuna krajnost, a to je ludilo, koje oslobađa od svih konvencija i pravila.

Živite u planinskom selu Megalovriso, između Larise i mora…
Volim da živim u prirodi, da vidim nebo, da gledam ljude u oči. U velikom gradu drugi ljudi često deluju kao prepreke na putu do našeg cilja. U prirodi sam i rođen i odrastao. To ima i svojih mana, naročito što se tiče kulturnih događaja. Ipak, mnogo je više pozitivnih strana života u prirodi.

Da li ste ispunili svoje snove iz mladosti?
Kada si mlad, um luta i živi u snovima, misliš da možeš sve što poželiš. Želeo sam da postanem režiser, da upoznam svet. Sve što je proizašlo iz mog bavljenja muzikom nije bilo deo mojih snova, ali je prevazišlo moje snove. Mislim da ne postoji čovek koji je otišao iz ovog života ispunivši sve svoje planove i snove. Utopija koju nosi svako od nas u sebi, a koja ga gura napred, i nikada se zapravo ne ispuni. Ona je kao horizont. Nedostižna. U čemu ti je pomogla utopija, dok si je sledio? Pomogla ti je da nastaviš dalje. Utopija su svi neostvareni snovi.

Angažujete se uvek kad su društvene nepravde u pitanju.
Često održavam koncerte u svrhu podrške za različite društvene probleme. Pomenuo bih slučaj hapšenja studentkinje optužene da je deo terorističke organizacije, dok su dokazi bili potpuno neutemeljeni. Uvideo sam veliku nepravdu i održao koncert kako bismo sakupili novac za njenu odbranu. Oslobođena je svih optužbi, čak je doktorirala na univerzitetu u Solunu. Angažujem se kad god vidim da mogu da pomognem mojom muzikom. Umetnost podržava ljudsko dostojanstvo i stvaralac mora biti na visini tog zadatka.

Prevod: Ivana Petrović Hristopulu