Ваши пријатељи

Ако нам Кристоф Хојзген поручује да Србија мора да призна Косово да би постала чланица Европске уније, а Натали Лоазо да чланица Европске уније нећемо постати шта год учинили, значи ли то да за признање Косова можемо да добијемо само „Велику Албанију“ коју нам поново најављује Еди Рама?

Одавно већ знамо да нам с оваквим пријатељима непријатељи нису потребни, све и ако још нисмо сасвим сигурни како су нам, уопште, непријатељи у међувремену постали ти пријатељи уз какве нам, јел’, непријатељи нису ни потребни. А можда се ни они ни њихове намере према нама уопште и нису променили него смо ми, ето, упали у некакво стање колективне конфузије из које никако да се ишчупамо, шта год нам они урадили…

ЕВРОПСКА ПЕРСПЕКТИВА И велико је питање, на које се одговор нажалост унапред може наслутити, хоће ли нас из споменуте колективне конфузије пробудити пријатељско, а како другачије, упозорење министарке за европске послове у Влади Француске Натали Лоазо, која је ове недеље посетила Београд.
У интервјуу „Политици“ министарка Лоазо је исказала задивљујуће довољно познавање историје и сличних предмета из виших разреда основне школе („Својом историјом, географијом, цивилизацијом и судбином, она је – Србија – део Европе“), а онда нам упутила и кључну поруку: „Али пошто смо ми ваши пријатељи, дужни смо да вам кажемо истину: садашње стање Европске уније не омогућава нова придруживања у задовољавајућим условима – како за саму Европску унију, тако и за нове државе које би јој се придружиле. Морамо да реформишемо Европску унију и да извршимо ревизију њеног функционисања… Нема смисла да се одређује неки датум (за прикључивање Србије Унији) а да се не зна да ли ће Европска унија бити спремна и када ће Србија бити спремна. Ми се суочавамо са изласком Уједињеног Краљевства, то је тежак догађај за Европску унију. Морамо да изнова изградимо нашу унију… Европска унија мора да се ухвати укоштац са изазовима без преседана.“
Све ово значи, ако је икакав додатни превод с француског уопште потребан, да наши самопроглашени пријатељи, а ми смо им у то поверовали, од нас траже да наставимо да испуњавамо све њихове захтеве (министарка Лоазо: „Али такође желим да подсетим да државе кандидати морају да испуне све критеријуме који се односе на свако поглавље“), док нам заузврат и сасвим отворено поручују, дотле је наиме све ово доспело па нико више и не покушава да се претвара да је икако другачије, да о учлањењу у ту њихову унију не смемо ни да размишљамо. Јер она сама не зна шта ће са собом, а приде ни када ће то што не зна шта ће.

ХОЈЗГЕНОВА ПОРУКА Наш проблем с оваквим условима за ништа утолико је пак већи, прецизније, страшнији, што се у замену за то ништа од нас тражи баш све.
Прошле недеље већ смо указали да је, у оним писмима које је председник САД Доналд Трамп упутио председницима Србије и самопроглашеног Косова Александру Вучићу и Хашиму Тачију, Вашингтон први пут јавно од Србије затражио да призна независност Косова.
Исто је неколико месеци раније, крајем октобра прошле године, учинила и Немачка преко посланика владајућег ЦДУ-а Петера Бејера, а сада је захтев уздигнут и на знатно виши ниво пошто га је, пред Саветом безбедности Уједињених нација, изрекао немачки амбасадор при УН Кристоф Хојзген.
И то је – скреће тим поводом пажњу бивши амерички дипломата Данијел Сервер – „усудивши се да каже оно што сви знамо већ годинама, али нико није желео да каже наглас“, Хојзген учинио „у својој унапред припремљеној изјави“, која је „дакле одобрена у Берлину“.
Ево те Хојзгенове изјаве: „Једини начин да Србија уђе у Европску унију јесте успех дијалога о нормализацији, с признањем Косова.“
Ето га.
И још је додао, и то два пута, „не разумем логику“ настојања Београда да прошири круг земаља, њих 13 досад, које су повукле своја признања самопроглашене независности Косова: „Путујући по свету и покушавајући да наговорите друге земље да повуку своја признања Косова, ви пуцате себи у ногу. И даље не разумем логику таквих потеза, зато што сам одувек веровао да Србија заиста жели да уђе у Европску унију.“
Можда је то нелогично као што заиста изгледа на први поглед, и тек ћемо видети какав се план крије иза овог противречја, али, с друге стране, колико је логично захтевати од Србије да призна независност Косова и Метохије зарад уласка у Европску унију, а да јој се истовремено поручује да у Европску унију неће ући какве год жртве у то име поднела? Међутим, управо је такав захтев ваших европских пријатеља, јер је баш такво и њихово пријатељство с нама.

РАМИНА ПРЕТЊА Имајући пак у виду овакву европску перспективу Србије, а нећемо се овом приликом замарати питањем шта би нам уопште чланство у Европској унији донело будући да је у оваквим околностима такво питање сасвим беспредметно, поставља се нешто другачије питање. А то је – ако већ не можемо да рачунамо на чланство у Европској унији као на награду за одрицање од Косова и Метохије, као да икаква награда за то и може да постоји, али нећемо овом приликом ни о томе, шта нам се уопште нуди заузврат?
Одговор који добијамо крајње је циничан. Уосталом, ништа мање пријатељски од свих досад споменутих, само још отворенији.
Изрекао га је албански премијер Еди Рама. Који се већ, а не подсећамо на ову његову изјаву без разлога, истакао када је рекао да „САД и ЕУ треба да подстакну две стране на коначни споразум, и да се на основу њега уједини Албанија са Косовом“.
Ових дана Еди Рама понавља то исто: „За мене је Косово део Албаније… Унија између Албаније и Косова није ’план Б’ већ план ’А’, и ја не замишљам ту унију у 21. веку (само) као фолклорни чин.“
Као и претходна, те је зато и споменусмо, и ова Рамина најава будућности коју прижељкује, а која не може да буде остварена без сагласности Србије и сви они то врло добро знају па нас зато и притискају, прошла је без икакве – икакве, иједне – реакције наших/ваших пријатеља. Оних пријатеља који су нас иначе пре 20 година бомбардовали и никада се због тога нису покајали. Него, напротив, сад од нас траже да им се због тога, такорећи, извинимо.
Хоћемо да кажемо да изостанак било какве реакције наших пријатеља са Запада на ове најаве Едија Раме значи да те најаве нису само његове, већ и њихове. И да је то заиста будућност која нас чека ако одлучимо да им удовољимо на Косову и Метохији. Није ли нам све ово очигледан знак да је решење које нам здушно препоручују, истовремено, и једино које нипошто не смемо да прихватимо? И да је крајње време дошло да се без задршке окренемо оним нашим пријатељима који то заиста и јесу…

Јеремић у Вашингтону

Председник Народне странке и један од лидера Савеза за Србију Вук Јеремић најавио је да ће отићи у САД како би „отклонио опасност“ да Америка спречи промену власти у Србији, откривши и да Сједињене Државе „не подржавају бојкот институција и избора“.
Слична порука истовремено је стигла и из Брисела, одакле је портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчич поручила: „Наглашавамо да је парламент место где треба да се воде дебате.“
Ова подршка Вашингтона и Брисела институционалном начину политичке борбе – за разлику од онога што, рецимо, тренутно чине у Венецуели – осим што јасно указује на потпуно одсуство било каквих принципа, може да значи и да у овом тренутку они не желе претерану дестабилизацију прилика која би могла да изазове преурањене изборе у Србији, а тиме и одлагање коначног решења за Косово и Метохију коме теже.
Истовремено, с обзиром на меркантилистичку природу која краси вашингтонске центре моћи, Јеремић не може а да не буде свестан да би свака помоћ, коју би евентуално тамо добио, засигурно била пропраћена захтевима за противуслугом. Као када је, да би Борис Тадић уочи председничких избора 2008. дошао у прилику да се Савету безбедности обрати у директном ТВ преносу, у Савет безбедности увео Хашима Тачија а што су Американци заузврат затражили.
А то нас враћа на проблем интернационализације наших унутрашњих питања као најбољег средства да наше невоље буду решене у туђу корист…

Поповић и Дачић

Прошлонедељно откриће шефа српске дипломатије Ивице Дачића, да разграничење представља нашу званичну понуду косметским Албанцима, изазвало је реакцију министра у Влади Србије Ненада Поповића: „Једина државна политика о питању Косова је постизање компромиса са Албанцима у оквиру Устава Србије и Резолуције 1244 СБ УН. Никакву другу политику, осим постизања компромиса у оквиру Устава Србије и Резолуције 1244, Влада Србије никада није утврдила. Ја се залажем за такву политику и положио сам заклетву као министар да ћу чувати Косово као саставни део територије Србије.“
Дачић је Поповићу узвратио с неколико заједљивих примедби и тврдњом да министар своје изјаве против разграничења даје „из Москве, уверен да зна шта о томе Москва мисли“: „Он појма нема да се пре пет година Путин сагласио са овим предлогом.“
Својеврсни деманти ове Дачићеве тврдње убрзо је стигао из Москве. Изнела га је Марија Захарова, портпаролка руског Министарства спољних послова, практично понављајући оно што је рекао и Ненад Поповић: „Наш став је непромењен. Он се одликује не само постојаношћу него и логиком. А та логика је веома проста: питање како ће бити решена та ситуација јесте пре свега питање да ли то решење одговара интересима српског народа. Оно, такође, дефинитивно треба да буде засновано на међународном праву и да одговара унутрашњем законодавству Србије.“
А подсећамо и да је председник Русије Владимир Путин, током недавне посете Београду, сасвим јасно рекао да се залаже за „одрживи и узајамно прихватљиви договор између Београда и Приштине о косовском питању, заснован на Резолуцији 1244 Савета безбедности УН“.

Рикер уместо Мичела

Уместо Веса Мичела, на место помоћника америчког државног секретара задуженог за Европу и Евроазију, па и за наш случај, долази Филип Рикер.
Реч је о нашем старом знанцу, разуме се, не по добру – у Рамбујеу је 1999. године био представник за медије америчког изасланика Кристофера Хила, а знамо како се то завршило.
Важније од тога, између 2011. и 2013. године Филип Рикер био је заменик помоћника државног секретара САД за Европу и Евроазију; у том је својству тада и посећивао Београд у који је, примера ради, дошао чим је дошло до смене власти 2012. године, када се састао и с представницима нове, и с представницима бивше власти.
Државни секретар, и Рикеров надређени, била је тада Хилари Клинтон, тако да Рикерово именовање на, формацијски, више место од онога које је раније заузимао сведочи о застрашујућој способности клинтонистичких кадрова да преживе најављене промене у Вашингтону и врате се још јачи него што су били.
Ово се ваља разумети и као још један знак да се америчка политика према Србији и Западном Балкану неће много мењати.
С друге стране, персоналним променама попут ове не треба придавати претерани значај, пре свега зато што ни Рикер, ни Вес Мичел пре њега или Брајан Хојт Ји нешто раније, нису личности које саме доносе било какве одлуке па се с њима може преговарати или договарати, већ је реч о пуким преносиоцима порука и одлука које су већ донете на неком другом месту.