ИЗМИШЉЕНИ РАТ

ГОДИНА СИЛОВАЊА ИСТОРИЈЕ (2)

Накнадна памет данашњих сценариста и редитеља као да тера инат свим научним сазнањима, што све потиче од неке постмодернистичке моде да се историја, која се догодила, изврће у фикцију, која се никада није догодила, нити се могла догодити, а у циљу испуњења одређених, углавном политичких или идеолошких задатака

Трновит пут Србије у Првом светском рату и њен тријумф, запечаћен величанственом жртвом целог народа, нови је извор неспоразума српских синеаста с историјом. Неке филмаџије као да не занимају темељни радови домаћих и страних историчара, који су упоредном анализом и укрштањем различитих извора конституисали целовит поглед на ово наслеђе. Не. Накнадна памет данашњих сценариста и редитеља као да тера инат свим научним сазнањима, што све потиче од неке постмодернистичке моде да се историја, која се догодила, изврће у фикцију, која се никада није догодила, нити се могла догодити, а све у циљу испуњења одређених, углавном политичких или идеолошких задатака.

[restrict]

Ревизија сећања

Српски полихистор др Ђорђије Вуковић, коаутор студије „Културна упоришта политике“, која је недавно изашла из штампе, овако описује ову појаву: „Данас смо окружени захтевима да се ревидира наше сећање на славне дане колективне прошлости. Наше сећање на велике догађаје, личности, обичаје и све оно што чини политичку културу једног друштва је под сталним притиском ка реинтерпретирању зарад легитимације краткорочних политичких циљева, док истовремено у истом том окружењу фалсификују прошлост, измишљају историју, а националне идентитете темеље на неистинама.“ (Телевизијском сликом речено: док Немањићи умањују и омаловажавају оно што је било, Хрватски краљеви глорификују оно што никада није било. Профили ових телевизијских наратива у потпуности откривају смисао Вуковићевог упозорења. Као да се ништа није догодило, из Таковске терају неки инат: најављују нову сезону Немањића, са истим ауторима!)
Дакле, голгота Србије 1914–1918. у огледалу савремене српске кинематографије дуго је – неподношљиво дуго! – избегавана у духу оне Титове белешке на маргини синопсиса за Колубарску битку – „Ово је опасно!“, нажврљао је тада Броз својим чувеним пенкалом. „Не снимати!“ На страну што су сви знали да је он, као домобрански дочасник, учествовао у овој бици на другој, непријатељској страни. Опасност се крила у самом отварању Пандорине кутије, а Титовог завета држали су се и дуго после његове смрти. Тако се догодило да је Марш на Дрину Жике Митровића више од пола столећа опстао као једини српски филм о Првом светском рату (ако се изузме Свети Георгије убива аждаху, који боље да и није снимљен) и временом постао национални класик. Дан-данас, о свакој годишњици, вртимо овај драги филм, који генерације Срба знају напамет.
Неки су се сетили да 2018. пада стогодишњица победе и васкрса Србије и пожурили да не пропусте прилику. Рецимо, редитељ Предраг Антонијевић трудио се да сними уверљиво и веродостојно сведочанство у филму Заспанка за војнике. Овој намери требало је да послуже оквири радње и ликови створени по мотивима једне од најчитанијих српских књига свих времена уз коју су расли нараштаји – Српској трилогији Стевана Јаковљевића. И заиста, Јаковљевићево моћно сведочанство о судбини целог једног народа у Великом рату просто се нудило кинематографском оку, јер је некако филмски писано, у серији призора који плене аутентичношћу.
Заспанка је остала негде на пола пута углавном захваљујући танком и недомишљеном сценарију, који је одлутао од Јаковљевићевог романа и стао да измишља неку своју историју, неутемељену, често и сасвим погрешну. Овом филму недостаје драмска и историјска целовитост, све је у њему расуто и готово насумично. Влада нека неразумљива забуна и тешко се мотивише велика епопеја једног народа. Као да нема стратегије ни више команде, војска насумице тумара, а поручник, који је и главни лик овог метежа, виче пред војницима, на сав глас: „Све је погрешно!“ Нити је војска лутала, нити су такви официри постојали у Српској трилогији. Њих сада дописује нека накнадна памет, очигледно прилично критична према командовању Путника и Степе. Онај ко не зна историју могао би на таквим местима да се запита: ко је уопште водио Велики рат и зашто?
Највише смета јефтини пацифизам, у смислу „боље да нема рата него да има“ или „што се ми убијамо као животиње“? Не кажем да тога није било, али је српски војник у Великом рату добро знао зашто се бори, а антиратна осећања изражавао је укупном својом одбраном. Овакав „пацифизам“ не припада оном него овом времену и потиче од данашњег, неолибералног схватања да је сваки рат против Немаца и њихових сателита за осуду, па и онај одбрамбени, који је водила Србија. Политичка коректност данашње ЕУ намеће описани службени пацифизам сваком тумачењу историје: ствари се насилно нивелишу, победа се претвара у примирје, Велики рат као да није ни постојао, Немачка и Аустроугарска се амнестирају од кривице. Ето на шта мисли Вуковић кад каже „реинтерпретација у циљу краткорочних политичких циљева“, у овом случају Макрона и њему сличних, који су показали своје право лице испод Тријумфалне капије, у новембру прошле године. „Данас смо окружени императивима глобализације, која разводњава национални идентитет“ – каже др Ненад Кецмановић, други аутор књиге „Културна упоришта политике“ – „како би се либерална демократија наметнула тамо где нема својих корена.“ Одатле, а не из душе народа, потиче пацифизам Заспанке и њена накнадна памет.
У Великом рату нисмо видели српског војника који убија ненаоружаног заробљеника. Откуд оваква сцена у Заспанки? Чак и да се догодио овакав изузетан случај, на убицу би се спустила рука ратне правде и он би без даљег био отеран пред зид. Сећате ли се сцене из Марша на Дрину, у којој мајор Курсула наређује да се аустријском заробљенику врати одузета обућа и бесан виче: „Немој да вешам по Церу за једне цокуле!“ То је прави српски официр који спроводи ратне законе на првој линији фронта. Хуман однос Срба према ратним заробљеницима наводе сви страни посматрачи на челу с Арчибадом Рајсом. Не, српски војник није убијао заробљенике него их је вукао са собом на албанској голготи и хранио кад сам није имао шта да једе, да би их под бројем предао савезницима на морској обали, одакле су евакуисани – пре српских војника! Коме треба да данас спинује сасвим другачију слику? Да није и ово нека „реинтерпретација“?
Прави Стеван Јаковљевић није напустио своје другове у одлучној бици, нити отишао с прве линије фронта, како се догађа у филму Заспанка за војнике, јер би, наравно, био проглашен за дезертера и стрељан, као онај несрећник из филма којег хватају у ноћи. Објашњење које наводе сценаристкиња и редитељ је танко, у ствари потпуно немогуће. Ово је, међутим, кључни моменат филма у коме се потпуно руши његова уметничка суштина. (У роману, нашег јунака командант пушта кући много касније, у раздобљу ратног затишја после српске победе 1915, када су почела одсуства и када су многи ратници привремено добијали по недељу дана да обаве пољске радове, као што се може прочитати у Српској трилогији.) Не, прави Стеван Јаковљевић није се никада удаљавао с фронта, није се мицао с „јежевих леђа“ пет година, плус још две из балканских ратова, значи седам страшних библијских година, гледајући не једанпут смрти у очи и градећи личним примером ауторитет часног ратника и писца. Тај ауторитет је овде хотимично доведен у питање. Не смем ни да помислим како би се Јаковљевић данас осећао у улози коју су му наменили његови потомци.
Ето болних чињеница новог силовања историје. Као што смо видели у свим претходним случајевима, овакве неистине служе ревизији или разводњавању историјске свести српског народа у хибридном рату који се против њега води. Наравно да су Цер и Кајмакчалан она Пандорина кутија која се није смела дирати ни после Тита, јер је спољни непријатељ само променио боју, а унутрашња пета и шеста колона вајних српских елита биле су опет нахушкане у корист штете српског народа.

Прљави рат за ослобођење

У Печату број. 549 детаљно смо анализирали филм Краљ Петар Први Карађорђевић Лазара, односно Петра Ристовског, друго велико филмско обраћање Великом рату о његовој стогодишњици, и томе се овде нећемо враћати. Не само да нисмо спорили дух ове епске саге него смо истакли све њене вредности и иницијалне квалитете. Међутим, нисмо пропустили да укажемо на противречности преокрета у последњој четвртини филма које изненада растачу уметничку структуру дела, а већ изграђен лик краља Петра Првог деградирају на основу једне потпуно неисторичне инсинуације, новог вида силовања историје, у коме Петар на крају пропада у бездан, прогањан тешком грижом савести.
Та измишљотина од почетка говори следеће: „Број жртава у претходним балканским ратовима Петра приморава да преиспита своју фундаменталну жељу за слободом. Он поставља питање да ли је огроман број жртава превисока цена коју Србија плаћа за своју слободу. У њему ово проузрокује велику кризу услед гриже савести коју осећа због свих који су у ратовима погинули. Не жели више да живи. Петар бира неделовање и повлачење у себе, препуштајући престо сину Александру. Ипак, синовљева неспособност и страдања којима народ бива изложен током напада аустроугарске војске доводе до његовог преокрета у ратног, иако остарелог краља и вођу. Својим присуством краљ подиже морал посусталој војсци што доводи до величанствених победа на Церу и Колубари“, пише извесни Зоран Јанковић на званичном сајту Филмског центра Србије. Ма неће бити. Ова серија обичних флоскула има дубље везе с филмом и потиче из исте неолибералне кухиње, као и све претходно. Када је то краљ Петар испољио сумњу у своју визију слободе? Где је то поставио питање о превисокој цени коју Србија плаћа за своју слободу? Чиме се документује измишљена Петрова грижа савести што Срби воде одбрамбени рат? Како је то једна одушевљена војска изненада „посустала“ већ у првим биткама рата које је, напротив, све до једне добила? Ни о чему од овога нема помена у стварној историји (барем не код професора Драгољуба Живојиновића, који је до танчина истражио краљев живот и дело). Какво „неделовање“ и „повлачење у себе“? Све су то питања која просто навиру приликом читања ове измишљене прошлости, натруњене неокомунистичким мантрама, као што је она о „синовљевој неспособности“, а којих смо се наслушали под Титом и доцније. Може ли се регент Александар Карађорђевић, без обзира шта о њему мислили, назвати неспособним кад је као врховни командант српске војске добио, један за другим, три велика рата, у коме су срушена три европска царства? Може, али само у глави тог Јанковића и сличних, којима се, на крају, приклонио и редитељ филма.
Оваква накнадна памет одвела је Петра Ристовског даље, до уверења да је одбрамбени рат Србије 1914–1918. био „неорганизовани хаос, у коме не гину они који су га изазвали“! „Рат као прљав, покварен и зао препун је кукавичлука, страха, болести, среће и несреће, а чак ни највећа храброст није велика врлина“, сматра Ристовски. „Онај који се у таквом хаосу снађе или је истински херој или је психопата.“ Наздравље.
То је онај рат који ми данас величамо и победа коју је требало да прославимо: неорганизовани хаос, прљав, покварен и зао, у коме ни највећа храброст није никаква врлина! За шта је онда погинуло милион наших дедова и прадедова? Да ли су Путник, Степа, Мишић, Бојовић, па и сам краљ Петар били хероји – или психопате? Срамно. До тога смо дошли на крају свих ових подметања, која су почела прилично наивно, као пацифизам мотивисан европским вредностима и сорошевском филантропијом.
Наравно да знамо да уметност није лекција из историје и да се филм фикције не мора држати стварносних чињеница „као пијан плота“, и на то не треба да нас подсећају приучени браниоци уметничких слобода. Ствар је у томе што у свим описаним случајевима одступање од историјске истине доводи, готово на исти начин, до разарања уметничке суштине филма. Као вода, истина нађе свој пут и филм одједном постане немоћан пред гледаоцем. Измишљена историја потврђује се тада као подвала или обичан политички памфлет. Ако смо тако хтели да обележимо столеће наших патњи и победа, боље да нисмо чинили ништа.

[/restrict]