Велики неспоразум

Раскидајући животно важан споразум Украјине и Русије, Петро Порошенко остао је дужан свом народу одговор на питање: одакле ће у годинама које долазе набављати гас за грејање и привреду?

Председник Петро Порошенко потписао је у понедељак, 10. децембра 2018, закон о престанку дејства Споразума о пријатељству, сарадњи и партнерству између Украјине и РФ, познат и као „Велики споразум“. Том приликом председник Украјине истакао је да овај чин треба посматрати као део стратегије усмерене на „дефинитивни раскид са колонијалном прошлошћу“. „Непродужавање Споразума о пријатељству, сарадњи и партнерству између Украјине и Русије не треба посматрати као епизоду, већ као део наше стратегије за дефинитивни раскид с колонијалном прошлошћу и преоријентацију на Европу“, написао је председник на твитеру. Наравно, није се нашао нико од украјинских новинара да га пита како то, ако је Украјина заиста била руска колонија као што тврди, да јој је „метропола Москва“ 1954. великодушно предала на управљање своју важну провинцију Крим? Где још у историји има такав пример?

[restrict]

ОДГОВОР КОЈИ ДУГУЈЕ ПОРОШЕНКО Може ли Порошенко такав случај да пронађе било када у историји Европе, куда тако безглаво срља – баш у тренуцима када та иста Европа проживљава најтежу кризу у послератној историји? И још, има ли примера да се на челу метрополе нађе „домородац“, имајући у виду да је Никита Хрушчов, који је својим личним указом предао Крим, рођени Украјинац који је претходно годинама био на челу ове совјетске републике? Осим тога, раскидајући потезом пера животно важан споразум две братске државе, председник Порошенко остао је дужан свом народу одговор на једноставно питање: одакле ће Украјина у годинама које долазе набављати гас, неопходан за грејање домаћинстава и рад привреде?
Да ли ће се европски пријатељи одрећи својих енергената, у корист 40 милиона сиромашних „украјинских рођака“? Или ће нека будућа влада Украјине, кад све ово прође, ипак морати да обнови „Велики споразум“ и извињава се за погрешну и кратковиду политику актуелног кијевског режима, тврдећи да је све ово био само „велики историјски неспоразум“? Као потврда ових речи, стигла је одмах и следећа вест из Украјине, након Порошенковог потписа – од 1. јануара поново поскупљује грејање!
Четири дана пре Порошенковог потписа, Врховна рада је са 277 гласова, од неопходних 226, одлучила да се споразум даље не продужава. На симболичном плану, ово је објава рата, мада председник Порошенко тај термин (још увек) није употребио. „Постоји одређени симболизам у прекиду дејства споразума о такозваном пријатељству с Русијом“, оценио је украјински председник. Споразум је потписан 31. маја 1997. у Кијеву, учинили су то тадашњи председници Леонид Кучма и Борис Јељцин. После ратификације у националним парламентима обе државе, ступио је на снагу 1. априла 1999, са роком важења 10 година. Важење споразума, према члану 40, аутоматски се продужава за наредних 10 година, уколико једна од страна не изрази жељу да из њега иступи и о томе писменим путем обавести другу страну – не мање од шест месеци пре истека десетогодишњег периода.
Већ из овог податка се види да је Украјина пробила овај рок за више од два месеца (споразум би се аутоматски продужио 1. априла 2019, што значи да је обавештење Москви о раскидању требало да стигне најкасније 1. октобра 2018), чак и да је одмах по усвајању закона у парламенту, и након што га је Порошенко потписао – обавестила Русију. Наравно да је кијевска власт то намерно учинила, исказујући и на овај начин крајње омаловажавање братске и суседне Русије, као што је намерно и на све могуће начине руинирала међусобне односе у последњих пет година. Разумејући са каквим „партнерима и пријатељима“ у Кијеву имају посла, портпарол руског МИД-а Марија Захарова је, алудирајући на датум престанка дејства споразума, овај беспрецедентни поступак прокоментарисала: „Видимо да је кијевски режим одлучио да првоаприлски празник испуни конкретним садржајем.“

УЧИНАК СИЛОВИТЕ НАТО ПРОПАГАНДЕ Није то, наравно, ни смешан ни шаљив корак украјинских власти које – уз обилату помоћ Америке и НАТО-а – последњих година чине све да сруше некада веома добре међудржавне односе и традиционалне везе старе читав миленијум. Раније је Москва оценила да је украјинско напуштање споразума „деструктиван корак“ и изразила дубоко жаљење због тога. Ово је нови допринос исписивању трагичних страница у међусобним односима и плановима Запада да по сваку цену испровоцирају велики оружани сукоб између Украјине и Русије. Што је најтрагичније, у Украјини више готово да нема никога ко би могао у томе да их спречи – изузев дезорганизованог, осиромашеног и деморалисаног народа – јер је кијевска власт за пет година систематично елиминисала све политичке и националне снаге које се залажу за савезништво с Русијом.
Један од првих који је на том путу пао, а умало и главом платио, био је бивши председник Украјине Виктор Јанукович, свргнут 22. фебруара 2014. године у антиуставном пучу и државном преврату који је потом уследио. Није му помогло ни то што су му три европска шефа дипломатије – Немачке, Француске и Пољске – само три дана пре него што је морао да бежи из земље, гарантовала безбедност и очување уставног поретка ако пристане да распише превремене изборе. Јанукович је пристао, али су Европљани и радикални националисти из опозиције то протумачили као сигнал за акцију. Тако је политичку каријеру окончао човек који је, после катастрофалне владавине прве, „наранџасте“ гарнитуре политичких НАТО снага у Украјини (2005–2010), успео да постигне изузетно повољне споразуме с Москвом и животни стандард подигне на ниво који земља није имала од стицања независности 1991. године. Све је то сада срушено, услед силовите НАТО пропаганде која је убедила Украјинце да је за њих боље када живе лошије и да је Јанукович тиранин који не поштује „људска права и слободе“.
Повећање плата и пензија, ниске цене гаса и комуналија, отварање стотина хиљада радних места – нису били довољни председнику Јануковичу да избегне насилни сценарио. Једини разлог је било његово чврсто противљење уласку у НАТО и истрајавање на статусу војно неутралне Украјине. Показало се да ако си уз НАТО и против Русије, потпуно је небитно како твој народ живи, јер су протести и побуне искључени у земљи где се непослушност кажњава употребом тенкова и вишецевних ракетних бацача, као у Донбасу. А „цивилизовани Запад“ на то ћути и, самим тим, као да подржава екстремно насиље Кијева. Представници украјинске опозиције, упркос свему, изнели су своје неслагање са овом одлуком власти, оценивши да је то супротно националним интересима земље, али њих нема ко да послуша. Интереси Запада су највиша вредност коју поштује званични Кијев.
И најновији сукоб у Керчком мореузу, где је Кијев прекршио све норме међународног и морског права, доказује ове тезе. Са очитим планом да испровоцира сукоб с Русијом, Порошенко је послао ратне бродове у руске унутрашње воде. Када је Москва запленила њихова пловила и ухапсила починиоце, стигле су осуде из НАТО престоница. Литванија је чак „пооштрила санкције“ Русији због овог случаја и понудила Кијеву помоћ за брже приступање НАТО-у. А Порошенко је затражио од западних пријатеља да забране руским бродовима да упловљавају у њихове луке.

ДАВНО ОСМИШЉЕН СЦЕНАРИО Поставља се питање: шта је Москва требало да уради 25. новембра, када је наоружана украјинска ратна флота, кршећи прописану процедуру кренула да се пробија испод Кримског моста, једног од најважнијих стратешких објеката Руске Федерације? Да ли је требало да их пусти и уз то замоли да не сруше стубове моста вредног четири милијарде долара? Или да одмах потопи ову „регату“, што је по свему судећи и била жеља планера операције? И зашто је заплена три брода у сувереним националним водама Русије, где нико није изгубио живот, разлог толико бурне реакције Америке и Запада?
Да ли је овај сценарио давно осмишљен, уз претпоставку да ће бити потопљених бродова и бар десет мртвих Украјинаца, па је одлучено да се интензитет антируске кампање не смањује – иако није испало како су испланирали? И да ли то, на крају крајева, говори да је једина формула по којој је могуће одупрети се пропагандној машинерији Запада – отворити широм очи, на време препознати провокације и понашати се стриктно у складу са међународним правом? И само јачати економију и оружане снаге…
Раскидање „Великог споразума“ баш сада јасно сведочи о повезаности овог корака са предстојећим председничким изборима, заказаним за 31. март 2019. године. С никад нижим предизборним рејтингом, председник Порошенко мора да појача тензије ако жели политички да преживи. Вашингтону то иде у прилог, упркос томе што је бивша премијерка Јулија Тимошенко (у овом тренутку далеко најпопуларнији политичар у Украјини), исто тако спремна да слуша „савете“ Американаца. Али зашто не исцедити Порошенка до краја, кад је он већ спреман да у томе (са)учествује?

[/restrict]

Један коментар

  1. Сеновић

    Из Украјине се иселило 12 милиона становника . За кога се спрема за празна земља.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *