Veliki nesporazum

Raskidajući životno važan sporazum Ukrajine i Rusije, Petro Porošenko ostao je dužan svom narodu odgovor na pitanje: odakle će u godinama koje dolaze nabavljati gas za grejanje i privredu?

Predsednik Petro Porošenko potpisao je u ponedeljak, 10. decembra 2018, zakon o prestanku dejstva Sporazuma o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu između Ukrajine i RF, poznat i kao „Veliki sporazum“. Tom prilikom predsednik Ukrajine istakao je da ovaj čin treba posmatrati kao deo strategije usmerene na „definitivni raskid sa kolonijalnom prošlošću“. „Neprodužavanje Sporazuma o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu između Ukrajine i Rusije ne treba posmatrati kao epizodu, već kao deo naše strategije za definitivni raskid s kolonijalnom prošlošću i preorijentaciju na Evropu“, napisao je predsednik na tviteru. Naravno, nije se našao niko od ukrajinskih novinara da ga pita kako to, ako je Ukrajina zaista bila ruska kolonija kao što tvrdi, da joj je „metropola Moskva“ 1954. velikodušno predala na upravljanje svoju važnu provinciju Krim? Gde još u istoriji ima takav primer?

[restrict]

ODGOVOR KOJI DUGUJE POROŠENKO Može li Porošenko takav slučaj da pronađe bilo kada u istoriji Evrope, kuda tako bezglavo srlja – baš u trenucima kada ta ista Evropa proživljava najtežu krizu u posleratnoj istoriji? I još, ima li primera da se na čelu metropole nađe „domorodac“, imajući u vidu da je Nikita Hruščov, koji je svojim ličnim ukazom predao Krim, rođeni Ukrajinac koji je prethodno godinama bio na čelu ove sovjetske republike? Osim toga, raskidajući potezom pera životno važan sporazum dve bratske države, predsednik Porošenko ostao je dužan svom narodu odgovor na jednostavno pitanje: odakle će Ukrajina u godinama koje dolaze nabavljati gas, neophodan za grejanje domaćinstava i rad privrede?
Da li će se evropski prijatelji odreći svojih energenata, u korist 40 miliona siromašnih „ukrajinskih rođaka“? Ili će neka buduća vlada Ukrajine, kad sve ovo prođe, ipak morati da obnovi „Veliki sporazum“ i izvinjava se za pogrešnu i kratkovidu politiku aktuelnog kijevskog režima, tvrdeći da je sve ovo bio samo „veliki istorijski nesporazum“? Kao potvrda ovih reči, stigla je odmah i sledeća vest iz Ukrajine, nakon Porošenkovog potpisa – od 1. januara ponovo poskupljuje grejanje!
Četiri dana pre Porošenkovog potpisa, Vrhovna rada je sa 277 glasova, od neophodnih 226, odlučila da se sporazum dalje ne produžava. Na simboličnom planu, ovo je objava rata, mada predsednik Porošenko taj termin (još uvek) nije upotrebio. „Postoji određeni simbolizam u prekidu dejstva sporazuma o takozvanom prijateljstvu s Rusijom“, ocenio je ukrajinski predsednik. Sporazum je potpisan 31. maja 1997. u Kijevu, učinili su to tadašnji predsednici Leonid Kučma i Boris Jeljcin. Posle ratifikacije u nacionalnim parlamentima obe države, stupio je na snagu 1. aprila 1999, sa rokom važenja 10 godina. Važenje sporazuma, prema članu 40, automatski se produžava za narednih 10 godina, ukoliko jedna od strana ne izrazi želju da iz njega istupi i o tome pismenim putem obavesti drugu stranu – ne manje od šest meseci pre isteka desetogodišnjeg perioda.
Već iz ovog podatka se vidi da je Ukrajina probila ovaj rok za više od dva meseca (sporazum bi se automatski produžio 1. aprila 2019, što znači da je obaveštenje Moskvi o raskidanju trebalo da stigne najkasnije 1. oktobra 2018), čak i da je odmah po usvajanju zakona u parlamentu, i nakon što ga je Porošenko potpisao – obavestila Rusiju. Naravno da je kijevska vlast to namerno učinila, iskazujući i na ovaj način krajnje omalovažavanje bratske i susedne Rusije, kao što je namerno i na sve moguće načine ruinirala međusobne odnose u poslednjih pet godina. Razumejući sa kakvim „partnerima i prijateljima“ u Kijevu imaju posla, portparol ruskog MID-a Marija Zaharova je, aludirajući na datum prestanka dejstva sporazuma, ovaj besprecedentni postupak prokomentarisala: „Vidimo da je kijevski režim odlučio da prvoaprilski praznik ispuni konkretnim sadržajem.“

UČINAK SILOVITE NATO PROPAGANDE Nije to, naravno, ni smešan ni šaljiv korak ukrajinskih vlasti koje – uz obilatu pomoć Amerike i NATO-a – poslednjih godina čine sve da sruše nekada veoma dobre međudržavne odnose i tradicionalne veze stare čitav milenijum. Ranije je Moskva ocenila da je ukrajinsko napuštanje sporazuma „destruktivan korak“ i izrazila duboko žaljenje zbog toga. Ovo je novi doprinos ispisivanju tragičnih stranica u međusobnim odnosima i planovima Zapada da po svaku cenu isprovociraju veliki oružani sukob između Ukrajine i Rusije. Što je najtragičnije, u Ukrajini više gotovo da nema nikoga ko bi mogao u tome da ih spreči – izuzev dezorganizovanog, osiromašenog i demoralisanog naroda – jer je kijevska vlast za pet godina sistematično eliminisala sve političke i nacionalne snage koje se zalažu za savezništvo s Rusijom.
Jedan od prvih koji je na tom putu pao, a umalo i glavom platio, bio je bivši predsednik Ukrajine Viktor Janukovič, svrgnut 22. februara 2014. godine u antiustavnom puču i državnom prevratu koji je potom usledio. Nije mu pomoglo ni to što su mu tri evropska šefa diplomatije – Nemačke, Francuske i Poljske – samo tri dana pre nego što je morao da beži iz zemlje, garantovala bezbednost i očuvanje ustavnog poretka ako pristane da raspiše prevremene izbore. Janukovič je pristao, ali su Evropljani i radikalni nacionalisti iz opozicije to protumačili kao signal za akciju. Tako je političku karijeru okončao čovek koji je, posle katastrofalne vladavine prve, „narandžaste“ garniture političkih NATO snaga u Ukrajini (2005–2010), uspeo da postigne izuzetno povoljne sporazume s Moskvom i životni standard podigne na nivo koji zemlja nije imala od sticanja nezavisnosti 1991. godine. Sve je to sada srušeno, usled silovite NATO propagande koja je ubedila Ukrajince da je za njih bolje kada žive lošije i da je Janukovič tiranin koji ne poštuje „ljudska prava i slobode“.
Povećanje plata i penzija, niske cene gasa i komunalija, otvaranje stotina hiljada radnih mesta – nisu bili dovoljni predsedniku Janukoviču da izbegne nasilni scenario. Jedini razlog je bilo njegovo čvrsto protivljenje ulasku u NATO i istrajavanje na statusu vojno neutralne Ukrajine. Pokazalo se da ako si uz NATO i protiv Rusije, potpuno je nebitno kako tvoj narod živi, jer su protesti i pobune isključeni u zemlji gde se neposlušnost kažnjava upotrebom tenkova i višecevnih raketnih bacača, kao u Donbasu. A „civilizovani Zapad“ na to ćuti i, samim tim, kao da podržava ekstremno nasilje Kijeva. Predstavnici ukrajinske opozicije, uprkos svemu, izneli su svoje neslaganje sa ovom odlukom vlasti, ocenivši da je to suprotno nacionalnim interesima zemlje, ali njih nema ko da posluša. Interesi Zapada su najviša vrednost koju poštuje zvanični Kijev.
I najnoviji sukob u Kerčkom moreuzu, gde je Kijev prekršio sve norme međunarodnog i morskog prava, dokazuje ove teze. Sa očitim planom da isprovocira sukob s Rusijom, Porošenko je poslao ratne brodove u ruske unutrašnje vode. Kada je Moskva zaplenila njihova plovila i uhapsila počinioce, stigle su osude iz NATO prestonica. Litvanija je čak „pooštrila sankcije“ Rusiji zbog ovog slučaja i ponudila Kijevu pomoć za brže pristupanje NATO-u. A Porošenko je zatražio od zapadnih prijatelja da zabrane ruskim brodovima da uplovljavaju u njihove luke.

DAVNO OSMIŠLJEN SCENARIO Postavlja se pitanje: šta je Moskva trebalo da uradi 25. novembra, kada je naoružana ukrajinska ratna flota, kršeći propisanu proceduru krenula da se probija ispod Krimskog mosta, jednog od najvažnijih strateških objekata Ruske Federacije? Da li je trebalo da ih pusti i uz to zamoli da ne sruše stubove mosta vrednog četiri milijarde dolara? Ili da odmah potopi ovu „regatu“, što je po svemu sudeći i bila želja planera operacije? I zašto je zaplena tri broda u suverenim nacionalnim vodama Rusije, gde niko nije izgubio život, razlog toliko burne reakcije Amerike i Zapada?
Da li je ovaj scenario davno osmišljen, uz pretpostavku da će biti potopljenih brodova i bar deset mrtvih Ukrajinaca, pa je odlučeno da se intenzitet antiruske kampanje ne smanjuje – iako nije ispalo kako su isplanirali? I da li to, na kraju krajeva, govori da je jedina formula po kojoj je moguće odupreti se propagandnoj mašineriji Zapada – otvoriti širom oči, na vreme prepoznati provokacije i ponašati se striktno u skladu sa međunarodnim pravom? I samo jačati ekonomiju i oružane snage…
Raskidanje „Velikog sporazuma“ baš sada jasno svedoči o povezanosti ovog koraka sa predstojećim predsedničkim izborima, zakazanim za 31. mart 2019. godine. S nikad nižim predizbornim rejtingom, predsednik Porošenko mora da pojača tenzije ako želi politički da preživi. Vašingtonu to ide u prilog, uprkos tome što je bivša premijerka Julija Timošenko (u ovom trenutku daleko najpopularniji političar u Ukrajini), isto tako spremna da sluša „savete“ Amerikanaca. Ali zašto ne iscediti Porošenka do kraja, kad je on već spreman da u tome (sa)učestvuje?

[/restrict]