Почетна / Култура / Санкт Петербург, негде у Србији

Санкт Петербург, негде у Србији

Дневник позоришног критичара (2)

Пише Драгана Бошковић

Неколико стотина званица, који се већ седамнаест година срећу на европском „позоришном Оскару“, било је смештено у огромном совјетском хотелу „Октобарска“, на коме, спрам вечерњег неба, светли ГРАД ХЕРОЈ – ЛЕЊИНГРАД

Кад почиње да пише овај наставак Дневника објављеног недавно у Печату, његов аутор је још увек у Јекатеринбургу. Инсајдерска информација из жирија је да ће „Шупљи камен“, српска представа у конкуренцији 12. „Кољада плејса“, добити Специјалну награду. Наши су одавно отишли, а жири је, што је за руске фестивале прави куриозитет, видео „Порно-кабаре“, руских редитеља Антона Милочкина и Олге Безбородове, „Uber Grosse“, из Тјумена, по мотивима драме „Немачки писци – трансвестити“. Ради се, наравно, о проституисању литературе, али су глумци, у женским костимима, на четири кабаретска подијума, међу кафанским столовима са гледаоцима, приказали сјајну двоструку игру. Немачка је узета само као симбол најмногобројнијег тржишта порно-филмова на видео-касетама… Изврстан перформанс!
Стижем у Санкт Петербург, у коме увек пада киша ако не пада снег (откад је основан 1703, кажу домаћи), душе пуне његове бајковите лепоте, са узбуђењем због сусрета са огромним позоришним форумом 17. Европске позоришне награде. Признање се додељује у различитим земљама (Италија, Пољска, Румунија, Грчка, Русија…), а понекад „прескочи“ и по две-три године, у недостатку средстава за тај грандиозни догађај, који организује Сицилијанац Алесандро Мартинез. Ове године Европску награду за позориште је добио славни руски редитељ Валериј Фокин, љубимац БИТЕФ-а, један од његових оснивача, лауреат Награде публике за Кафкине „Метаморфозе“, које је, бравурозно, одиграо Константин Рајкин. Фокин је већ петнаест година на челу петербуршког Александринског театра, најстаријег у Русији. Специјалну Европску награду је добила највећа шпанска глумица Нурија Есперт, такође једна од оних који су се 1967. с Миром Траиловић и Јованом Ћириловим заузели за оснивање БИТЕФ-а. Морам да споменем да сам 2000. године, на фестивалу Алмада, у Лисабону, провела неколико незаборавних дана с Нуријом Есперт, и она ми је, са сузама у очима, дуго говорила о значају Београда и БИТЕФ-а за њен живот у театру. Заправо, тада, у Франково време у Шпанији, Нурији је било потпуно забрањено да игра у позоришту, а и живот јој је био у опасности. Она је, рече, на БИТЕФ-у, с Лоркином „Јермом“ поново почела да живи на сцени и тај мост ју је довео до њених данас звезданих глумачких и редитељских висина. Нажалост, због изненадне повреде није допутовала у Русију, па је награду примила њена унука, иначе оперска редитељка.
Готово неколико стотина званица, који се већ седамнаест година срећу на овом европском „позоришном Оскару“, смештено је у огромном совјетском хотелу „Октобарска“, на коме, спрам вечерњег неба, светли ГРАД ХЕРОЈ – ЛЕЊИНГРАД. Хотел је на Невском проспекту и у сва позоришта може се ићи пешке, а у оближњем Глумачком дому су организоване дебате, конференције, сусрети с новим и старим добитницима Европске позоришне награде, која се по други пут (раније 2011) одржава у Санкт Петербургу, под покровитељством значајног театра „Балтијски дом“.
Елем, од најављених позоришних хитова вазда лабава руско-италијанска организација нас лишава два изузетна догађаја: „Хамлета“ Лева Додина, ранијег лауреата Европске награде и представе „Сада“ овогодишњег добитника Валерија Фокина. Карата нема, игра се за малобројну публику!
Две Фокинове представе, обе на сцени Александринског театра, „Швејк, повратак“ и „Маскарада, сећање на будућност“, не успевају да испуне наша очекивања! Монументална сценографија, огромне искежене фаце на предимензионираним главама не успевају да дају неопходну величину „Швејку“, постављеном на идеји свевременог малог човека у ратном вихору, „храброг“ војника Швејка, по Хашековом роману, али и по мотивима истоимене драме савремене ауторке Татјане Рахманове. „Швејк“ није више комичан, он у Фокиновој визији Првог светског рата постаје опасан колико и они које је рат контаминирао. Постаје жртва којој повратка нема, иако је „повратак“ у наслову представе. Ова представа је ратна апокалипса, са убијањем и силовањем (лутака) на сцени, но крајњи ефекат је неефикасна драмска радња, уопштена и превише развучена…
Ево још једног парадокса: најбоља представа на 17. додели Европске позоришне награде био је „Губернатор“, на сцени Бољшог драмског театра (БДП), који носи име великог Товстоногова, у режији Андреја Могучија (битефовац, наравно)!
По тексту симболисте Леонида Андрејева, Могучиј је направио заиста грандиозан спектакл. Причу о московском губернатору Романову у Октобарској револуцији кога убија аскер, и који, током представе, од убице деце постаје јунак, јер полако спознаје себе самог, Могучиј је приказао у неколико планова, у којима се, истовремено, догађа моћна драмска радња – уличне борбе, крик мајки над мртвом децом, политичке одлуке, болничке сцене, снег који пада иза огромних прозора, барикаде од гомиле лешева, све дочарава голготу ужасне муке човека који мора да служи народу, пре него својој савести. Готово све време на рампи, невероватан глумац Димитриј Воробјев пред нашим очима пролази кроз процес који га од „човека дужности“ доводи до скрханог људског бића…
И још једна јерес – због „Швејка…“ Фокина нисмо могли (у исто време) да гледамо „Олују“ Островског, у режији Могучија, званично најбољу представу сезоне у пребогатој позоришној понуди Санкт Петербурга!
И ево нас како чекамо почетак церемоније доделе Европске награде за позориште, уз коју се додељују и Европске позоришне награде за нову позоришну реалност. Ово признање су, раније, добили БИТЕФ и Биљана Србљановић.
На сцени императорског Александринског театра (основан 1756), у сценографији представе „Маскарада, сећање на будућност“, Европску награду за позориште редитељу комада Валерију Фокину предао је ранији добитник, редитељ Лев Додин. Догодила се мала непријатност: у току поздравне речи Додина Фокину говорило се, дуго и жучно, о протесту позоришне заједнице против ограничавања слободе редитељу Кирилу Серебреникову, који већ годину и по седи у кућном притвору у Москви. Серебреников, и сам добитник Награде за нову позоришну реалност прошле године у Риму, још није осуђен, а сумња се на извесну новчану махинацију, а не на уметничку неисправност… Дакле, славни Валериј Фокин је петнаестак минута стајао на сцени сопственог театра док се говорило о Серебреникову, и „шарао“ погледом по препуном гледалишту. Кад је Европска награда, коначно, била у његовим рукама, рекао је, иронично, да је срећан што ју је добио…
Дуга церемонија је окончана, министар културе Медински је најавио да ће 2019. у Русији бити Година театра, и представа награђеног је, напокон, могла да почне.
„Маскараду“, по тексту М. Љермонтова, реферишући се на најславнију представу руског театра у режији Мејерхолда из 1917. године, усред Октобарске револуције, а која је, наравно, тада подигла велику буру, на сцени Александринског театра Фокин је не само реконструисао него је и „деконструисао“, стављајући је у данашњи пародични контекст. После посмртне рехабилитације Мејерхолда, 1960. године, било је неколико покушаја да се представа, чија је сценографија изгорела у бомбардовању, у Другом светском рату, обнови. Тек Фокин је, по нацртима оригиналних костима, и у савременој сценографији од кутија плексигласа које „извиру“ из пода сцене, поново поставио „Маскараду, сећање на будућност“, умећући, између два чина, савремени монолог главног јунака (Пјорт Семак), који даје исказ судији, о злочину који се догодио, с референцама на данашње време. Радња комада је мелодрамска: господин из високог друштва убија верну супругу, верујући да га вара и умире и сам, на крају, због тога. Само друштво, које Фокин приказује врло сликовито, развратно, неморално, уводи главног јунака у злочин и наслађује се тиме. „Сећање на будућност“ је у томе да се ништа није променило. Фокин то подвлачи театралним говором, персифлажом и пародијом мелодрамског сижеа.
И један куриозитет за крај: уметнички директор БИТЕФ-а је рекао у Санкт Петербургу да намерава да на следећи београдски фестивал позове представу „Напамет“, младог португалског редитеља Тијага Родригеза, једног од овогодишњих добитника Награде за нову позоришну реалност. Представа у којој више од два сата насумично изабраних десет гледалаца уче Шекспиров сонет напамет на локалном језику (код нас би био српски) толико је досадна да је заслужила своје место на БИТЕФ-у!
Моја руска позоришна авантура ће се наставити у Републици Мариј Ел, постојбини Маријског народа, у граду Јошкар Ола. Бићу, по седми пут, у жирију Међународног позоришног фестивала „Мост дружбе“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *