Зона сумрака – ДА ЛИ ЈЕ СРАМОТА БИТИ „ШИПТАР“?

Да ли је нормално да се неко ко се декларативно залаже за космополитизам и превазилажење „ретроградног“ и „ограниченог“ схватања нације, за међуетнички склад и равноправност увреди ако га назовете именом националне мањине за чија се права залаже? Да ли је нормално да суд име једне нације прогласи увредом? Ако јесте, ко је, онда, овде шовиниста?

Једне вечери, недуго после НАТО агресије, потписник ових редова затекао се у смени у агенцији „Бета“, где је тада радио, с двојицом колега који су, игром случаја, били са Косова – једним Србином и једним „Шиптаром“. Србин је био син тада високог државног функционера до самог краја оданог Слободану Милошевићу и са родне груде дошао је тек нешто раније, јуна 1999. године, по „ослобођењу“ Косова. Живео је доста оскудно са својом женом и тројицом малих синова, иако би се очекивало супротно, с обзиром на очев положај. „Шиптар“ је већ дуго био у Београду, пристојно етаблиран у новинарској професији. Србин је то вече у разговору „Шиптара“ назвао „Шиптаром“, на шта је ваш аутор реаговао попут Вишег суда у Београду у случају тужбе Иницијативе младих против „Информера“ прекоревши свог српског колегу због „вређања“. „Ево, питај га да ли је он Албанац, или Шиптар. Питај“, рече он, на шта је од другог колеге уследио одговор: „Да, ја сам Шиптар, нисам Албанац.“

[restrict] Сада, скоро двадесет година касније, Иницијатива младих за људска права хвали се на сва уста што је од Вишег суда у Београду добила првостепену пресуду у спору против „Информера“ у којој се наводи да се „термин ’Шиптар’ сматра политички некоректним и увредљивим садржајем у српском језику за припаднике албанске националности који живе на Косову и Метохији“, те да је „назвати неког Србина ’Шиптаром’, према ставу суда, исто као и означити неког ко се бори против националног интереса“. Имају среће двојица новинара с почетка овог текста, јер „Шиптар“ не живи на Косову и Метохији, па га Србин без страха од законских санкција може називати „Шиптаром“, али шта ће Љубомир Михајловић, некадашњи директор „Комерцијалне банке“, који је у јавности познатији по свом надимку „Шиптар“, него по презимену? Да ли су га сви који су га досад ословљавали са „Љуба Шиптар“ вређали импутирајући му „издају националних интереса“? Зашто никога никада због овога није тужио и зашто се никада није увредио због тога? А зашто се Иницијатива вређа? Да није због тога што је „Љуба Шиптар“ увек био сигуран у то да није „издајник националних интереса“, док чланови Иницијативе и нису баш тако самоуверени? А због чега нису? Да ли би се припадници Иницијативе младих подједнако увредили да их је неко назвао „Пољацима“, „Италијанима“, или „Грцима“? Не верујемо. На основу тога може се закључити да сами они имају проблем с термином „Шиптар“ и да они сами легитиман и општеприхваћен назив за један народ сматрају увредом, чиме они сами омаловажавају цео тај народ. Јер ако је за некога увредљиво да му се каже да је „Шиптар“, то значи да верује да је припадање овој нацији срамота. Овом аналогијом могли бисмо да дођемо и до тога да би Виши суд у Београду за говор мржње требало да осуди и Министарство просвете у чијем правилнику о сузбијању дискриминације не постоји теза да деца на рођендан морају позвати цео разред (о чему су многи медији погрешно писали, а што је будалаштина која нас и не би изненадила), али постоји термин „антициганизам“, што би пуританци политичке коректности свакако морали да замене неким мање дискриминаторским и шовинистичким термином попут „антиромизма“. Да не улазимо сад у питање оправданости термина „Ром“, јер и он има велики дискриминаторски капацитет, пошто је његово значење „човек“ па испада да сви који нису Роми нису ни људи. Роми за припаднике других народа имају другачију реч, „гаџе“, попут Јевреја којима су припадници свих осталих народа „гојими“.
Занимљив је и „фашистички моменат“ у овој пресуди, којим се Иницијатива и не хвали толико колико јој је битна победа везана за термин „Шиптар“. Суд је, наиме, пресудио и да је у истом тексту изнета квалификација да су „фашисти“ – неприхватљива, јер је коришћена „са намером да се одређена група лица означи као ’опасност по државу’ и тиме код грађана створи презир према тој групи и тако оправда дискриминација, непријатељство и евентуално насиље над групом односно активистима Иницијативе младих за људска права“. Ако је тако, онда нико осим ортодоксних фашиста не сме бити квалификован на тај начин, па ни припадници Иницијативе и других грађанистичких организација и покрета не смеју све оне с којима се не слажу називати „фашистима“, а готово свакодневно смо сведоци оваквог „говора мржње“. Можда је тај термин неприхватљив само када се односи на припаднике Иницијативе и остале „Соње Бисерко, Наташе Кандић, Јелене Милић, Борке Павићевић, Жене у црном и друге бранитеље и бранитељке људских права“, али је више него пожељан када се ради о другачије мислећима. У таквим случајевима се не ради о дехуманизацији и дискриминацији. Не ради се о позиву на непријатељство и евентуално насиље, а тог насиља и ако буде, оно је оправдано. Ако не верујете нама, питајте садашње партијске другове доскорашње шефице Иницијативе младих Аните Митић који су готово до смрти прогонили академика Николу Милошевића.
Ова епизода с претварањем оригиналног имена једног поноситог, старог и угледног балканског, да не кажемо европског, народа у увреду никако не може бити у складу ни са декларисаним универзалним хуманизмом нити са здравим разумом. Складна је само са первертираним екстремним либерализмом чије се безумље ових дана најбоље огледа у инциденту са, иначе ултралибералном, америчком водитељком Мегин Кели која је остала без посла на „Ен-Би-Сију“ због питања зашто би било расистички да се белац у Ноћи вештица преруши у црнца, или са одлуком да лик пиљара Апуа буде избачен из култне анимиране серије „Симпсонови“ јер овом Индијцу глас даје белац и јер је „пун стереотипа“.

[/restrict]