Почетна / Култура / ЦРЊАНСКИ, КЛАСИК

ЦРЊАНСКИ, КЛАСИК

Пише Мирко Магарашевић

Зна ли се разговетно: где је место песничком и прозном делу Милоша Црњанског? И зна се, и не зна се. Јер ту и тамо још има муклих одмеравања подизањем других на исту раван иако им тамо места нема…

Црњански класик: Свануо је тренутак да се тој чињеници изнова поклони пуна пажња. Дело је увелико ту. Али препознавање? Шта је са дометом заслуженог препознавања? Зна ли се разговетно: где је место песничком и прозном делу Милоша Црњанског? И зна се, и не зна се. Јер ту и тамо још има муклих одмеравања подизањем других на исту раван иако им тамо места нема. Имамо ми већ неколико ниновски вишеструких, извикиваних а минулих, привидних „величина“: Добрицу Ћосића, Исаковића, Давича, Павића – тетрархију идеолошки негованих и неко време чврсто устоличених, државних писаца. Но шта може привремени државни писац постићи више од привремене извиканости? Дело Милоша Црњанског томе НЕ припада: није окрзнуто мрачним сјајем непочинства и то се сада још јасније и разговетније види кроз монографску студију елитног издања: кућа „Православна реч“ изнела је сада и задуго репрезентативно дело које по свему претпоставља културну усредсређеност: Црњански – Биографија једног осећања из пера професора Мила Ломпара. Реч је о студији по мери коју заслужује само заиста потврђени класик: онај ко више не мора да „страхује“, чијем делу вредност не опада него расте.
*
Шта је ново у Ломпаровом приступу и тумачењу Црњанског као модерног класика српског? Ново у Ломпаровом приступу је оно што је неочекивано. Вишеструко неочекивано које изненађује, а суштином изненађења – открива. Шта открива и како? Најпре то да је Црњански и као дух личности – сила! И сву недокучивост, тајну те силе: „оно песничко и духовно, свету тако неприступачно“ (8), дакле: имао је Црњански и појавом и говором – баш као и Езра Паунд! – песничку харизму која „никоме не прети, не обећава, не купује и не продаје, само чини човека озареним“ (8). Таква харизма ствара модерног класика који увек зна да је модерно – како каже Миодраг Павловић – нешто друго којим се „очитује пишчева модерност, као што се у постојању његовог идентитета чува његова класичност“ (14). Проблем је настао када „естетска савршеност није обезбедила“ да се очигледна књижевна авангардност Црњанског „издвоји и опише онај пол српске културе који та дела износе на светлост“. Ломпар врши упитно слојевиту анализу овако парадоксалних разлога, а један од пресудних је и „пишчева вишедеценијска епитимија“ која је стварала „негативни мит“ којим се ометало „његово уметничко постојање у нормалном читалачком доживљају“ и како је свему томе – иновативним песничким сликама, врло особеној интерпункцији и песничкој синтакси, „прирастао утисак о ненормалности човекових јавних поступака?“ (15). Нешто веома замршено, у оспоравању кобно слично, задесило је и позне године највећег америчког песника Езре Паунда, што професор Ломпар први уочава као – до данас неосветљену! – драматично показну аналогију неразумевања у „идејним“ приступима тим двема чудесним судбинама: Црњански–Паунд. Насупрот: Ко је дао највећи допринос да „испод заноса дневних и политичких, испод ресантимана и мржње, испод анимозитета и сентименталности, проналазимо инквизиторски тон“ према Црњанском: Марко Ристић чија – наравно послератна – „тумачења“ неукусно „врхуне у парадоксалном чину проглашавања живог Милоша Црњанског за мртвог песника“ импутирајући му 1954. „књижевне немоћи и стерилности из које излаза више никада наћи неће“. Из Ристићевог, тако „самоувереног“ постулата, Ломпар не пропушта да сагледа и чудну везу између марксистичких претпоставки Ђерђа Лукача о Разарању ума и касније, неочекиване заблуде Новице Петковића да „Црњански није писац који би нас особито могао занимати као мислилац“. А у немоћи Ристићевој да себе изузме из – данас већ доказане – деструктивности међуратних комунистичких салона у којима је Црњански препознао – не само њега, Ристића!– „откривамо природу и дубину идеолошког (стаљинистичког) темеља на којем почива идеја о фашизму Црњанског“ (16). Демантујући сав тај бесмисао фашистошизног етикетирања великог песника, аутор ће показати и како – и зашто ренегат Марко Ристић „постоји као дух апсолутне апологије постојећег, онога што је откинуто од будућности јер је откинуто од времена… који не може оно што постоји (као апологетски флерт са комунизмом – М. М.) да разуме као пролазно, па га (и) не види као смешно“, због чега ће бесмислено олако „живог песника прогласити мртвим баш зато што се (сам Ристић) налази у срцу комунизма, укључив бодљикаве жице и логоре, па се оглашава из остварене утопије, са самог краја историје, одакле се све може разабрати будући да све тамо и води“ (18) као – за Црњанског рано, већ 1919, виђен! – промашен идеал. Механизам Ристићевих зломисли овде је потпуно расветљен као промашај домаћег левичарства „са учене стране“ на којој се „открива интересантна (јалово конформистичка) симбиоза грађанског и револуционарног духа у српској култури“ (18). Шта тек да се каже о видовима манифестовања наше новије домаће леве неукости?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ПРЕДСТАВЉАЊЕ У ДОМУ ВОЈСКЕ
У среду, 5. децембра 2018. године, у 12 сати, у Свечаној сали Дома Војске Србије у Београду, издавач „Православна реч“ организује промоцију монографије Мила Ломпара Црњански – Биографија једног осећања. О књизи, која је проглашена за издавачки подухват године на београдском Сајму књига 2018, говориће проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Јован Попов и аутор. Програм води Ивана Жигон.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *