100 %

Зашто је заправо Мајк Помпео укорио Хашима Тачија, шта нам се спрема на Косову и Метохији и како на то можемо да одговоримо?

Гостујући у понедељак увече на РТС-у, председник Србије Александар Вучић на моменте је, а таквих је момената било више него иначе, остављао утисак забринутог и разочараног човека који зна шта би требало да уради, али то не сме ни да изговори.
Разлоге за забринутост, уосталом, нема само Вучић а тих разлога у протеклих неколико дана има напретек. Од увођења косовске царине од 10 па онда и свих сто одсто на производе из Србије (и Босне и Херцеговине), преко новог упада јединица РОСУ на север Косова прошлог петка ујутру под изговором да се то чини у склопу истраге убиства Оливера Ивановића, и преко хапшења која су том приликом извршена а настављена су и у наредним данима, па до заједничке седнице албанских влада из Приштине и Тиране у Пећи овог понедељка, на којој је практично формализован рад на стварању велике Албаније.
Шта нам се то догађа, и зашто? Још важније – куда то треба да одведе? И подједнако важно – шта сад Србија треба, а шта може да уради?

[restrict]

ПОБЕДА У ИНТЕРПОЛУ Низ догађаја о којима говоримо покренут је важном победом коју је Србија прошлог уторка извојевала на заседању Генералне скупштине Интерпола у Дубаију, спречивши самозвано Косово да постане чланица светске полицијске организације упркос жестоком лобирању Сједињених Америчких Држава и њихових сателита; о жестини тог лобирања доста речито говори чињеница да је Аустрија натерана – ни једна друга реч не би била адекватна – да одустане од свог претходног, јавног изреченог става да неће подржати улазак Републике Косово у Интерпол. Подржала је.
А опет, још смо код америчког лобирања, победа коју смо остварили донела је са собом још један врло, врло важан наук. Моћ америчког лобирања, наиме, очигледно је досегла свој лимит, уверљиво доказујући све оне наде и тврдње да се досадашњи светски поредак темељно мења, дочекасмо напокон и то, у нашу корист…
Штавише, ова српска победа у Интерполу показала је да је тренд повлачења признања једнострано проглашене независности наше покрајине и те како значајан јер производи и овако конкретне последице. При чему нарочито треба скренути пажњу на податак да је ова наша победа у Интерполу, с преко 10 гласова више него што нам је минимално било потребно, била знатно убедљивија од оне победе у Унеску из 2015. када смо улазак Косова у ту организацију, под сличним правилима, успели да спречимо једва. Тада су само три гласа превагнула на нашу страну.
Зашто ово сад истичемо, кад има онолико ургентнијих проблема које треба анализирати? Због тога што је, с обзиром на овакав, дакле не претерано тесан резултат у Дубаију, више-мање унапред било јасно да Косово и његови спонзори неће проћи, те из тога проистиче питање зашто они нису амортизовали свој пораз и бруку одустајањем од кандидатуре пре гласања које је разоткрило њихову немоћ? Тако су, на пример, урадили прошли пут када је Унеско требало да расправља о косовском чланству. Да ли су сада проценили да су отишли предалеко да би могли да се повуку?
Или је – ово је опаснија варијанта, која је у директној вези са ургентним проблемима с којима смо сад суочени – пораз у Интерполу био унапред укалкулисан у њихову једначину, управо да би изазвао реакцију Приштине и покренуо сав низ догађаја којима сад присуствујемо? У крајњој линији, зашто на овакав начин приштински властодршци, а кад то кажемо мислимо на њихове спонзоре, нису реаговали у веома сличној ситуацији 2015. године…

ЦАРИНСКИ РАТ Увођење царина од 10 па затим и сто одсто, супротно споразумима у оквиру ЦЕФТА (Central European Free Trade Agreement у коме смо ми, Албанија, БиХ, Унмик/Косово, Македонија, Молдавија и Црна Гора, а биле су ту и Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија и Хрватска пре него што су ушле у Европску унију), увођење дакле ових царина увело је Србију и такозвано Косово у отворени трговински рат, засад једнострани, отворено при томе исказавши оно што смо, додуше, већ и знали; да власти у Приштини, једноставно, нису способне да направе договор који неће прекршити ако им тако више одговара.
Из тога пак проистиче и питање за будућност, ако већ прошлост не може сасвим да се промени: вреди ли са таквима склапати било какве споразуме и договоре? Укључујући, наравно, и онај о свеобухватној нормализацији односа, какав иначе делује сасвим нереално већ и зато што је друга страна сад показала да уопште не уме да се понаша нормално, то јест иоле цивилизовано. Али шта и може да се очекује од Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и свих оних осталих.
Истовремено је овај трговински рат исказао и сву немоћ, настојимо да будемо благи у оцени, Европске уније која је, опет једно сасвим очекивано изненађење, исказала раскош своје импотентности јер не може да приволи Косово да поступи онако како се обавезало да ће поступати, и у оквиру ЦЕФТА и у оквиру свог Споразума о стабилизацији и придруживању с ЕУ. Чему служи таква ЕУ и какав фактор она уопште може да представља? Одговор је ваљда очигледан.
А какав закључак може да се извуче из позива Приштини да опозове царине који је, после разговора с Тачијем, упутио амерички државни секретар Мајк Помпео? Па му је на то саветник Рамуша Харадинаја и представник Приштине у дијалогу с Београдом Авни Арифи узвратио да то не долази у обзир („Не, нећемо повући одлуку. Влада ће радије пасти него што би повукла одлуку о повећању пореза на 100 одсто“). Само ће безнадежне политичке аналфабете и подједнако беспризорни спин доктори из овога извући закључак да је Америка тиме стала на страну Србије, а против Косова. Наиме, наравно да није то посреди, већ може да буде реч о игри доброг и лошег полицајца, или, вероватније, о закључку Вашингтона да трговински рат, уз пропратно изнуривање косметских Срба глађу, ипак неће довести до слома Србије и признања Косова, него да ће изазвати супротан ефекат у виду замрзавања дијалога који треба да доведе до тога. Па је стога потребно одмрзнути дијалог, и отуда оваква порука Мајка Помпеа. Уосталом, тек ћемо видети куда ће ово даље водити.

УБИСТВО ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА Новим пак упадом јединица РОСУ на север наше јужне покрајине, уз хапшење четворице Митровчана, власти у Приштини показале су колико им је згодно дошло убиство Оливера Ивановића, пружајући им сад и изговор за десанте на север којима, све и када би хтели, представници међународне заједнице не могу да се успротиве јер је, јел’, реч о спровођењу закона а знамо да Европска унија и САД на то полажу много када су им Срби на мети.
С тим у вези је посебно важно осврнути се закратко на случај Милана Радоичића, потпредседника Српске листе који се, осим што га Приштина сумњичи за умешаност у убиство Оливера Ивановића, сумњичи и за посебну блискост с Александром Вучићем, за профитабилну уплетеност у послове на, такорећи, самој ивици закона, али и за саучествовање у организовању отпора на северу наше јужне покрајине. У петак ујутру, припадници РОСУ и њега су покушали да ухапсе (или убију). Ако је иоле тачна макар половина од свега онога за шта се Радоичић сумњичи а што смо у грубим цртама сад набројали, не бавимо се овде његовим ликом и делом, реч је о директном удару (и) на Вучића који говори да процес нормализације односа залази у необично опасну и претећу фазу.
А то је фаза у којој баш дођавола, тамо где му је и место, одлази и оно мало поверења које су лаковерни још могли да имају у НАТО и његове гаранције да оваквих упада снага РОСУ (и њима сличних формација с дугим цевима и пропратном кореографијом) неће бити без дозволе локалне, српске заједнице.
Па је и Александар Вучић, на хитном састанку који је тог дана одржао с руским амбасадором у Београду Александром Чепурином а састао се у петак још само с Чепуриновим кинеским колегом Лијем Манчангом, смогао снаге да јавно поручи „да нема више разлога да има поверења у мисију Кфор, односно НАТО на Косову и Метохији, јер се показало да је све што су говорили о кретању јединица РОСУ – измишљотина“.

ПЕЋКА ЛИГА А шта тек може да се каже о оном игроказу с млатарањем рукама у Пећи, приликом састанка влада Албаније и Косова? Ништа што већ није речено, осим што је овог пута све то – најављивање уједињења Албаније и наше јужне покрајине – било још експлицитније него што је бивало до сада. Споразуми о обједињавању царина и фактичком укидању границе, укидање роминга, Харадинајев позив премијеру Албаније Едију Рами да „оконча национални пут… У могућности смо да платимо колико год је потребно“, заједничка посета „месту које уједињује Албанце“, гробу терористе Адема Јашарија…
Тако да нико више нема права да тврди да евентуални договор Београда и Приштине, који би подразумевао улазак Косова у Уједињене нације као што то прижељкују Приштина и њени западни спонзори, аутоматски не би отворио врата за стварање велике Албаније које би, нашом кривицом, било потпуно легално са становишта међународног права.
А Запад на поруке из Пећи, наравно, ћути. Али шта би и рекао када је управо то континуитет оне његове политике према Србији која је започела стварањем Албаније 1912/1913. године…

ОДГОВОР СРБИЈЕ Имајући све ово у виду, могуће је извести неколико закључака који нам предвиђају блиску будућност.
Пре свега, како сада ствари стоје, дијалог је доспео у ћорсокак и клинички је мртав с тенденцијом да у таквом стању и остане, с Европском унијом која је као посредник и код једне и код друге стране изгубила и оно мало кредибилитета што га је имала.
У таквој ситуацији, свакодневно и учестало шиканирање косметских Срба, уз онај упад РОСУ на север Косова и најаву скорог формирања његове војске, упућују на закључак да потенцијал за радикализацију још није исцрпљен, односно да озбиљне провокације с употребом силе тек можемо да очекујемо. А косметски Срби, нарочито они јужно од Ибра, фактички су таоци.
С тим што треба имати у виду и да евентуална ескалација претњи њиховој безбедности може да се догоди само једном, и да при томе произведе последицу која ће бити погубнија од постигнутог ефекта. Далеко било, али евентуалним погромом Косово би, да, постало етнички (још) чистије, али се нимало не би приближило свом основном циљу – уласку у УН – већ би се од њега удаљило још и више а Београд би уз то био још и даљи од оног степена сарадње с НАТО-ом који нам се у Бриселу и Вашингтону прижељкује будући да би НАТО доказао да не штити косметске Србе, а ако је већ тако, шта ће нам… Хоћемо да кажемо да је претња безбедности косметских Срба много ефикаснија ако то и остане, дакле само претња, него ако се оствари, што пружа извесну утеху у овој неизвесности.
Шта Србија може да уради у ситуацији у којој има да бира само између борбе и потпуне, безусловне капитулације, осим да се узалудно жали Европској унији и тиме успут, изнова и изнова, указује на њену бескорисност?
Пре свега, наравно, како зна и уме мора да нађе начин да олакша свакодневни живот косметских Срба; говоримо о хлебу, млеку и јогурту, буквално.
Мора и да пронађе начин да узврати Приштини, подразумева се, не реципрочним мерама јер главни косовски извозни артикал ионако не подлеже царињењу (будући да је у чланицама Интерпола таква трговина кажњива законом). Добар корак у том смеру учињен је овог уторка, оставкама које су поднели градоначелници на северу Косова и прекидом рада тамошњих судова који су Бриселским споразумом интегрисани у косовски правосудни систем. „Органи албанске приштинске администрације на северу Косова и Метохије од данас не постоје“, стоји у декларацији усвојеној у Северној Митровици.
Слична декларација, иначе, није усвојена јужно од Ибра, што се може протумачити на два начина – да је ово увод у поделу Космета, или повратак у предбриселско стање на северу наше јужне покрајине. Уколико не уследи признање остатка Косова, биће јасно да је реч о (неупоредиво бољој, разуме се) другој варијанти, уз отежавајућу околност у виду граничних прелаза на Јарињу и Брњаку који су тамо направљени захваљујући кооперативности и претходне власти, која је парафирала злогласни ИБМ споразум, и садашње власти која га је потписала и спровела у дело па су тамо сада албански цариници и полицајци.
Ипак, ако се сагласимо да Албанци ништа не раде без договора са Западом, јасно је и да наш главни противник данас и није Приштина већ Запад који је подржава и инспирише. Те отуда није довољно да одговоримо само Приштини, већ и Западу. Како? Тако што ћемо, на пример, Западу припретити да ћемо се отети с узице евроатлантских интеграција на којој нас држи како би нас задржао у својој сфери утицаја. Јер тога забога морамо да будемо свесни, не преговара с нама ЕУ, и не сарађује с нама НАТО, зато што желе да нама буде боље, него зато што им то налаже њихов интерес. Ко то неће или не може да разуме безнадежно је наиван, глуп или покварен. А баш у тој претњи лабављењем евроатлантских веза и у њеној евентуалној реализацији лежи наша највећа предност коју упорно одбијамо да искористимо.
Наравно, наш одговор Западу значиће и да ће онда Запад узвратити нама. А то пак даље значи борбу непрестану. И то је најпожељнији исход коме можемо да се надамо јер тако нам се наиме заломило, та непрестана борба има само једну алтернативу. Безусловну, стопроцентну капитулацију.

[/restrict]

3 коментара

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    100 % … kriv Briselski sporazum, Albanci teritorijalno dobili celo Kosovo-KS (sada se traži KOMPROMIS o normalizaciji za članstvo KS u UN), a Srbi dobili Manjinsku zajednicu od 4+3 evidentiranih opština sa srpskom većinom, sa statusom istim za sve kosovske opštine (po zakonima i Ustavu Kosova).
    Po Briselskom sporazumu (albanska tapija na Kosovo) Albanci rade sve što doprinosi njihovom cilju – da zaokruže u učvrste suverenitet i integritet Kosova: Strogo kontrolišu statut i nadležnosti tzv ZSO po sporazumu (nema tu ni A od autonomije Srba ili entiteta kao RS); Formirali sve državne institucije; Formiraće i vojsku… kada su dobili Kosovo-državu primiće ih u UN? Sto puta se postavlja pitanje – kako Vučić-Srbija misli da sačuva srpsku-državnu-crkvenu imovinu na Kosovu ako je Kosovo država, kako da sačuva Trepču, Gazivode… (M. Djurić je govorio: to pripada u vlasništvo-nadležnost ZSO… a ZSO će biti u albanskoj dravi po BS (potpisali Dačić i Vučić, koji su integrisali administrativni prelaz u granicu, postavili kontejnere sa albanskom carinom 2013 god).
    STATUS DRŽAVE KOSOVO je usko povezan sa strateškom globlnom politikom SAD. Bez obzira, nezavisno od toga, Vučić i Dačić nisu smeli da prihvate i potpišu Briselski sporazum – primopredaju teritorije (nezvanićno model dve Nemačke-isti narod, zašto nisu tražili Kiparski model?).

    AMERIKA nije u startu pritiskala Srbiju da se odrekne teritorije da nije Srbija (Vučić-Dačić) u startu pristala da preda KiM BS? Predaja se odvijala na duge staze korak po korak: SAD je od terorističke – prihvatila kao oslobodilačku OVK; Oneemogućen povratak 250.000 proteranih Srba (da Albanci naprave državu). Od 2000-te do 2008 god – vršen je pritisak na Srbiju da prihvati REALNOST-FAKTIČKO STANJE na Kosovu (proizvedeno višedecenijskim separatističkim šovinizmom-etničkim čišćenjem Srba-albanizacijom-islamizacijom da se otme KiM), da Srbija prihvati neki od predlaganih modela za STATUS KOSOVA)? Srbija je ćutala (Kosovo je Srbija) i sve prihvatila, da bi se na osnovu toga pokrenuo veleizdajnički Briselski sporazum!!! Na tom kursu, ko čita izmedju redova, krenuo je i Aleksandar Vučič: Preuzimanjem vlastiod Tadića – prvom posetom SAD, po povratku u Srbiju Vučić govorio: “čekaju nas polni i teški pregovori sa Albancima u Briselu – prikrivao o čemu se radi (predaji teritorije) i do današnjih dana, 6 godina sakriva Briselski sporazum od srpskog naroda – neće da ga dostavi Narodnoj skupštini, na zahtev poslanika na debatu, niti referendum (da vidi narod šta piše)?!

    ŠTA MOŽE SADA DA SE URADI – da se zaustavi formiranje albanske vojske na Kosovu? PRVO – da se prekine i odustane od Briselskog sporazuma po kom Albanci vrše diskriminaciju – humanitarnu katastrofu i etnićko čišćenje Srba sa Kosova (Kosovo neće biti država i ne može da formira vojsku)??? DRUGO – da se maksimalno locira srpska vojska na granici prema Kosovu -NE ZA RAT – NEGO ZA UPOZORENJE Albancima i Medjunarodnoj Zajednici da ne sme nikakva vojska da se formira i napadne Sever i Srbe, – I KAO UPOZORENJE DA SRBIJA NEĆE DA SE POMIRI SA OTIMANJEM cele srpske teritorije KiM???…

    13
  2. Trideset godina ja trazim odgovor na pitanje zasto nam se sve ovo desava i zasto neko vekovima pokusava da nas unisti.U naj kracem.Ne postoji dovoljno mala Srbija koja ne smeta zapadu.Samo zapadu.Sam pojam Srbi i Srbija smeta.Zato smo mi vekovima suoceni sa borbom za goli opatanak.Siptari su samo jedna od karika u lancu za ostvarivanje zacrtaqnog cilja. Vise je nego jasno da se pred Srbiju postavljaju nemoguci zahtevi.Zashtevi koje ona sve i da hoce ne moze da prihvati.Isto je bilo i 1914 i do dan danas.Sta je to sta smeta.Smeta seme,pleme,vera,religija ,kultura .tradicija,istorija.Jednom recju smeta REC Srbin.Deluje iracionalno,fobicno,neverovatno ali je tako.Kako objasniti da nijedna zvanicna drzavna organizacija ni vlast ne sme da komentarise nova saznanja ,otkrica a i politicke sugestije ili konstatacije.Ocigledno je da je sve sto je vezano za Srbe i Srbiji TABU tema.Nebi ste verovali sta bi vam sve mogao nabrojati u prilog ovih tvrdnji .Jednom recju ako se ne uvaze cinjenice primicemo se trenutku sa koga nema povratka.

    12
    • r.j.unutrašnjidijalog

      @… Ne bi se složio da srpski narod nekome smeta, da nas ne vole. Srbi su najtolerantniji narod, ko god hoće živi u Srbiji. Srbija (pravoslavni narod) je sama kriva što je decenijama dopuštala-tolerisala albanizaciju-islamizaciju KiM. Nakon drugog svetskog rata – Titova politika “ramnopravnost i jednakvost” za sve: U školama smo učili da se po medjunarodnoj konvenciji medjuetnički, medjunacionalni i medjudržavni odnosi vode na principima PARITETA I RECIPROCITETA: na primer, kakva prav Srbija daje albanskoj manjini na KiM – takva prava treba i Albanija da daje srpskoj i drugim manjinama u Albaniji?

      NAPROTIV, Srbiju nije zanimalo za nacionalna prava Srba u Albaniji – a Albanci su na KiM bili država u državi, imali sva prava kao nacija, čak i fakultete, univerzit na albanskom jeziku… ogromnu ekonomsku pomoć od svih republika kao “nerazvijeni i zaostali” (zbog enormnog nataliteta da otmu Kosovo). I pored svega mnogi Albanci iz Albanije su naseljavali KiM? Zašto to Srbija nije zaustavljala, nije se protivila, ćutala i tolerisala??? ZAŠTO NIJE TRAŽILA I PRIMENJIVALA RECIPROČNE MERE???

      SEPARATISTIČKA ALBANIZACIJA KiM – iskorišćena za globalnu-stratešku politiku Amerike da se sve Balkansme i Baltičke države uključe u NATO za prodor na ruske granice: Amerika KORISTI I PROIZVODI krizna žarišta za svoje strateške ciljeve: Amerika nije proizvela separatističko Kosovo nego ga iskoristila!
      PITANJE JE: Zašto Srbija nije branila-odbranila Aleksandra Rankovića (smaknut zbog optužbe Albanaca da je upotrebio prekomernu miliciju za prikupljanje ilegalnog oružja od balista): od 20 delegata SKS svi glasali protiv, samo jedan uzdržan)? ZAŠTO JE SRBIJA 1970.tih god prihvatila ZAKLJUČAČ DELEGA na sednici SK SKJ – da je ENORMNI NATALITET na Kosovu i Metohiji – POSLEDICA nerazvijenosti i zaostalosti KiM: da sve Republike ekonomski razvijaju Kosovo (a u to vreme Enver Hodža predsednik Albanije javno propagira, citiram: “… najmanje petoro dece u svakoj porodici i na Kosovu – ko ima manje taj je neprijatelj Albanije(!!!)? ZAŠTO SRBIJA nije imala svoj stav koji je morao da glasi: “… enormni natalitet Albanaca na KiM je UZROK nerazvijenosti i zaostalosti, a ne posledica (Albanci da smanje natalitet kao i Srbi što imaju da bolje žive, a ne da Srbe krive i optužuju!!! Da ne dužim…
      KAO ŠTO I DANAS SRBIJA nije tražila Kiparski model za rešavanje srpskog KiM – da dobija najmanje polovinu teritorije ENTITET za Srbe, a pola albanski entitet na srpskoj zemlji, – nego Briselskim sporazumom predaje-poklanja celo Kosovo Albanskim muslimanima?

      12

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *