Кретенско питање

Шта Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација говори о независности Косова и Метохије?

У праву је Александар Вучић, председник Србије.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ У праву је када, одговарајући на позив Вука Јеремића, лидера Народне странке и некадашњег министра спољних послова Србије, да се решење питања Косова и Метохије тражи у оквирима Устава Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, пита – „ево, ја питам све вас овде, и који ме приватно подржавате или не подржавате или ме мрзите“ – „па што нисмо прихватали Резолуцију 1244? Па јесам ли то ја прихватио премештање преговора из Уједињених нација у Европску унију? Ја, или неко други? Је ли то неко други пре нас донео одлуку да каже Еулекс је добродошао, и европска мисија нека ради тај посао, а не Уједињене нације? Кажите ми, људи, сви ми овде кажите, ко је то урадио? Ја или Јеремић и Ђилас, и Тадић? Је л’ их неко питао, је л’ неко смео да пита било шта око Резолуције 1244? (…) Онда смо отерали Уједињене нације у мајчину, и рекли, добродошла Европа да преговара с нама, где је 23 од 28 тадашњих земаља признало независност Косова. Је л’ тако? А онда сте поред свега тога донели одлуку да упутите оно кретенско питање, које смо само ми у целом свету направили, само ми у целом свету, Међународном суду правде.“

Збиља, истина је све ово. Истина је да све ове побројане потезе, који су миц по миц удаљавали јужну српску покрајину од остатка Србије, није предузела Вучићева већ власт његових претходника, пре свега Бориса Тадића и Вука Јеремића, док се Драган Ђилас у то време више занимао зарађивањем новца него решавањем косметског проблема. И истина је да је су управо из тих потеза проистекли и даљи Вучићеви потези који су наставили у истом смеру – пре свега Први бриселски споразум – и да све то заједно сада и те како отежава нашу позицију.

Али није истина и да је Јеремићево и Тадићево кретенско обраћање Међународном суду правде – с тим што је можда примеренија и тежа врста дијагнозе од пуког кретенизма, будући да је тешко замислити и једну другу нашу реакцију на једнострано проглашење независности дела наше територије која би произвела неповољан одговор по нас, што би значило да се с онаквим питањем није погрешило случајно, него намерно – није дакле, упркос свему томе, истинита ни Вучићева тврдња да смо Међународним судом правде „дали легитимизацију албанској независности на Косову. Дали печат албанској независности, ми, Срби“. Ово из простог разлога што пресуда Међународног суда правде није обавезујућа него је реч о значајно блажем облику, о саветодавном мишљењу које не производи даље конкретне последице; уосталом, да је другачије, Косово би већ било у Уједињеним нацијама уместо што се од нас, и даље као и пре тога и као и пре 2008. године, тражи пристанак на то.
[restrict]

КОНТИНУИТЕТ СРБИЈЕ А готово да је подједнако спорна и Вучићева тврдња о ономе „што знају Албанци, и што понављају свуда. Знате ли шта пише у Резолуцији 1244? Не пише вам нигде Србија. Нигде. Пише Савезна Република Југославија. А је ли Вучић или било ко од нас уништио СРЈ и пустио да оде Црна Гора, и дао Црној Гори крила да оде из СРЈ? Прво су то урадили 2006. године. Исти Јеремић, Ђилас, Тадић и остали… Отишла Црна Гора. А за шта сад везујемо Косово?“

Да, у Резолуцији 1244 не пише Србија него СР Југославија, то је тачно, али је тачно и да је СР Југославију међународно-правно и на сваки други начин наследила државна заједница Србија и Црна Гора. А у њеној Уставној повељи, у члану 60 став 4, дословце стоји: „У случају иступања државе Црне Горе из државне заједнице Србија и Црна Гора, међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, односили би се и у целости важили за државу Србију, као следбеника.“

А у следећем ставу наводи се и да „држава чланица која искористи право иступања не наслеђује право на међународно-правни субјективитет“, па је због тога Црна Гора и морала да тражи пријем у Уједињене нације а Србија то није морала.

Што ће рећи да иступање Црне Горе из заједнице са Србијом нема никакве везе с нашим правом на Косово и Метохију, у крајњој линији, и сам ће Вучић признати да Албанцима објашњава ко има правни континуитет и да су оне њихове жаоке потпуно бесмислене.

РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Али се из свега овога поставља и кудикамо битније питање, наиме, због чега Вучић ситуацију представља лошијом него што она реално јесте? Да би додатно наружио своје претходнике и противнике – што је повољнија варијанта за Србију – или да би Србију припремио на будући пораз том тврдњом да је већ поражена?

Иако није поражена. И не сведоче о томе само захтеви Србији да се сагласи с уласком Косова у Уједињене нације – зар би се од нас тражило да дамо нешто што није наше – већ и сама Резолуција 1244.

А кад смо већ код тога, можда је ред и да се подсетимо шта у њој пише, тек да се избегну тврдње да у њој пише нешто друго.

Већ у преамбули Резолуције 1244 наводи се да она „поново потврђује приврженост свих држава чланица (Савета безбедности УН) суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2“, истовремено „поново потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово“.

И тачка 10 резолуције говори да ће „народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије“, која се – „суштинска аутономија и самоуправа на Косову“ – потврђује и у члану 11, став а.

И Анекс 1 Резолуције 1244 говори о „привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону“, што је формула која се понавља и у другом, то јест последњем анексу Резолуције 1244, у његовим тачкама 5 и 8.

Све ово, најзад, потврђују и споменути споразуми из Рамбујеа, заведени у Уједињеним нацијама под ознаком С/1999/648, који управо и полазе од „посвећености међународне заједнице суверенитету и територијалном интегритету Савезне Републике Југославије“, а у нацрту косовског устава који је ту садржан наводи се и да је „самоуправа на Косову заснована на поштовању територијалног интегритета и суверенитета СР Југославије“. Штавише, у његовом првом члану, став 3, наводи се да СРЈ задржава надлежности у погледу „а) територијалног интегритета, б) заједничког тржишта, ц) монетарне политике, д) одбране, е) спољне политике, ф) царинске службе, г) савезних пореза, х) савезних избора, и) осталих области прецизираних овим Споразумом“, да их сад не набрајамо.

У сваком случају, слика је јасна. Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је и даље на снази јер није замењена неком другом резолуцијом Савета безбедности, Србији, као правној наследници државне заједнице Србија и Црна Гора, односно СР Југославије, гарантује суверенитет над Косовом и Метохијом, а Косову и Метохији гарантује суштинску аутономију под нашим суверенитетом.

НАЈБОЉИ АРГУМЕНТ Имајући то пак у виду, никакво чудо није садржано у томе што се Русија и Кина, две нама пријатељске земље а уз то и заговорнице поштовања међународног права, залажу за решавање решења косовског проблема у оквирима Резолуције 1244, све и ако треба приметити, као што смо приметили у прошлом броју „Печата“, да је њихово залагање за Резолуцију 1244 у последње време интензивирано до те мере да сада говоре и да је ова резолуција једини – једини – оквир за решавање косовског питања, и да на неки други оквир неће пристати.

Ако и није чудо што се Русија и Кина тврдоглаво држе Резолуције 1244, чудно јесте што и сама Србија то не чини макар онолико гласно колико то чине и Русија и Кина. Уз све поштовање према Русији и Кини, нама би, ипак, ово питање морало да буде важније, а Резолуција 1244, као што смо подсетили, беспоговорно доказује да Косово и Метохија јесте Србија. Зашто у одбрани територијалног интегритета и суверенитета наше земље, или макар у њеном јавном заговарању јер не знамо шта се дешава иза затворених врата, упорније не употребљавамо најснажнији аргумент који имамо на располагању?

Отуда, цитирана Вучићева критика Вука Јеремића и Бориса Тадића потпуно је оправдана зато што су они заслужили и још жешћу критику, и није толико спорна због претераног нагласка на неповољним околностима којима смо изложени уз занемаривање оних околности које су по нас повољне. Него су Вучићеве речи најспорније због тога што се из њих поново не види које су то наше црвене линије које засигурно не намеравамо да пређемо. Но да не грешимо душу. Захваљујући „Викиликсу“ који нам је у случају Бориса Тадића и Вука Јеремића демонстрирао колика је разлика између онога што се саопштава јавно и што се договара тајно, захваљујући том дакле искуству знамо да је изговорено иза затворених врата далеко значајније јер производи стваран ефекат, док јавно изговореним речима не треба придавати претерани значај док се не докаже супротно. Што ће рећи и да све ово, што сада изазива неспокојно гунђање, може и да буде ствар тактике. Какве, видећемо…       

[/restrict]        

Један коментар

  1. Рецимо да је “кретенско питање” бенигно, како то аутор сугерише, зашто је уопште постављано?

    Међутим, оно што јесте главно, најважније и истински трагично, то је измештање преговора из Уједињених нација у Европску унију у којој је 23 од 28 тадашњих земаља већ било признало независност Косова!
    То може учинити само неко изузетно глуп или злонамеран: Тадић и Јеремић у тандему!

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *