Kretensko pitanje

Šta Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija govori o nezavisnosti Kosova i Metohije?

U pravu je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.

PITANJA I ODGOVORI U pravu je kada, odgovarajući na poziv Vuka Jeremića, lidera Narodne stranke i nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije, da se rešenje pitanja Kosova i Metohije traži u okvirima Ustava Srbije i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pita – „evo, ja pitam sve vas ovde, i koji me privatno podržavate ili ne podržavate ili me mrzite“ – „pa što nismo prihvatali Rezoluciju 1244? Pa jesam li to ja prihvatio premeštanje pregovora iz Ujedinjenih nacija u Evropsku uniju? Ja, ili neko drugi? Je li to neko drugi pre nas doneo odluku da kaže Euleks je dobrodošao, i evropska misija neka radi taj posao, a ne Ujedinjene nacije? Kažite mi, ljudi, svi mi ovde kažite, ko je to uradio? Ja ili Jeremić i Đilas, i Tadić? Je l’ ih neko pitao, je l’ neko smeo da pita bilo šta oko Rezolucije 1244? (…) Onda smo oterali Ujedinjene nacije u majčinu, i rekli, dobrodošla Evropa da pregovara s nama, gde je 23 od 28 tadašnjih zemalja priznalo nezavisnost Kosova. Je l’ tako? A onda ste pored svega toga doneli odluku da uputite ono kretensko pitanje, koje smo samo mi u celom svetu napravili, samo mi u celom svetu, Međunarodnom sudu pravde.“

Zbilja, istina je sve ovo. Istina je da sve ove pobrojane poteze, koji su mic po mic udaljavali južnu srpsku pokrajinu od ostatka Srbije, nije preduzela Vučićeva već vlast njegovih prethodnika, pre svega Borisa Tadića i Vuka Jeremića, dok se Dragan Đilas u to vreme više zanimao zarađivanjem novca nego rešavanjem kosmetskog problema. I istina je da je su upravo iz tih poteza proistekli i dalji Vučićevi potezi koji su nastavili u istom smeru – pre svega Prvi briselski sporazum – i da sve to zajedno sada i te kako otežava našu poziciju.

Ali nije istina i da je Jeremićevo i Tadićevo kretensko obraćanje Međunarodnom sudu pravde – s tim što je možda primerenija i teža vrsta dijagnoze od pukog kretenizma, budući da je teško zamisliti i jednu drugu našu reakciju na jednostrano proglašenje nezavisnosti dela naše teritorije koja bi proizvela nepovoljan odgovor po nas, što bi značilo da se s onakvim pitanjem nije pogrešilo slučajno, nego namerno – nije dakle, uprkos svemu tome, istinita ni Vučićeva tvrdnja da smo Međunarodnim sudom pravde „dali legitimizaciju albanskoj nezavisnosti na Kosovu. Dali pečat albanskoj nezavisnosti, mi, Srbi“. Ovo iz prostog razloga što presuda Međunarodnog suda pravde nije obavezujuća nego je reč o značajno blažem obliku, o savetodavnom mišljenju koje ne proizvodi dalje konkretne posledice; uostalom, da je drugačije, Kosovo bi već bilo u Ujedinjenim nacijama umesto što se od nas, i dalje kao i pre toga i kao i pre 2008. godine, traži pristanak na to.
[restrict]

KONTINUITET SRBIJE A gotovo da je podjednako sporna i Vučićeva tvrdnja o onome „što znaju Albanci, i što ponavljaju svuda. Znate li šta piše u Rezoluciji 1244? Ne piše vam nigde Srbija. Nigde. Piše Savezna Republika Jugoslavija. A je li Vučić ili bilo ko od nas uništio SRJ i pustio da ode Crna Gora, i dao Crnoj Gori krila da ode iz SRJ? Prvo su to uradili 2006. godine. Isti Jeremić, Đilas, Tadić i ostali… Otišla Crna Gora. A za šta sad vezujemo Kosovo?“

Da, u Rezoluciji 1244 ne piše Srbija nego SR Jugoslavija, to je tačno, ali je tačno i da je SR Jugoslaviju međunarodno-pravno i na svaki drugi način nasledila državna zajednica Srbija i Crna Gora. A u njenoj Ustavnoj povelji, u članu 60 stav 4, doslovce stoji: „U slučaju istupanja države Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora, međunarodni dokumenti koji se odnose na Saveznu Republiku Jugoslaviju, posebno Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, odnosili bi se i u celosti važili za državu Srbiju, kao sledbenika.“

A u sledećem stavu navodi se i da „država članica koja iskoristi pravo istupanja ne nasleđuje pravo na međunarodno-pravni subjektivitet“, pa je zbog toga Crna Gora i morala da traži prijem u Ujedinjene nacije a Srbija to nije morala.

Što će reći da istupanje Crne Gore iz zajednice sa Srbijom nema nikakve veze s našim pravom na Kosovo i Metohiju, u krajnjoj liniji, i sam će Vučić priznati da Albancima objašnjava ko ima pravni kontinuitet i da su one njihove žaoke potpuno besmislene.

REZOLUCIJA 1244 Ali se iz svega ovoga postavlja i kudikamo bitnije pitanje, naime, zbog čega Vučić situaciju predstavlja lošijom nego što ona realno jeste? Da bi dodatno naružio svoje prethodnike i protivnike – što je povoljnija varijanta za Srbiju – ili da bi Srbiju pripremio na budući poraz tom tvrdnjom da je već poražena?

Iako nije poražena. I ne svedoče o tome samo zahtevi Srbiji da se saglasi s ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije – zar bi se od nas tražilo da damo nešto što nije naše – već i sama Rezolucija 1244.

A kad smo već kod toga, možda je red i da se podsetimo šta u njoj piše, tek da se izbegnu tvrdnje da u njoj piše nešto drugo.

Već u preambuli Rezolucije 1244 navodi se da ona „ponovo potvrđuje privrženost svih država članica (Saveta bezbednosti UN) suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2“, istovremeno „ponovo potvrđujući apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo“.

I tačka 10 rezolucije govori da će „narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije“, koja se – „suštinska autonomija i samouprava na Kosovu“ – potvrđuje i u članu 11, stav a.

I Aneks 1 Rezolucije 1244 govori o „privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu“, što je formula koja se ponavlja i u drugom, to jest poslednjem aneksu Rezolucije 1244, u njegovim tačkama 5 i 8.

Sve ovo, najzad, potvrđuju i spomenuti sporazumi iz Rambujea, zavedeni u Ujedinjenim nacijama pod oznakom S/1999/648, koji upravo i polaze od „posvećenosti međunarodne zajednice suverenitetu i teritorijalnom integritetu Savezne Republike Jugoslavije“, a u nacrtu kosovskog ustava koji je tu sadržan navodi se i da je „samouprava na Kosovu zasnovana na poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta SR Jugoslavije“. Štaviše, u njegovom prvom članu, stav 3, navodi se da SRJ zadržava nadležnosti u pogledu „a) teritorijalnog integriteta, b) zajedničkog tržišta, c) monetarne politike, d) odbrane, e) spoljne politike, f) carinske službe, g) saveznih poreza, h) saveznih izbora, i) ostalih oblasti preciziranih ovim Sporazumom“, da ih sad ne nabrajamo.

U svakom slučaju, slika je jasna. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je i dalje na snazi jer nije zamenjena nekom drugom rezolucijom Saveta bezbednosti, Srbiji, kao pravnoj naslednici državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno SR Jugoslavije, garantuje suverenitet nad Kosovom i Metohijom, a Kosovu i Metohiji garantuje suštinsku autonomiju pod našim suverenitetom.

NAJBOLJI ARGUMENT Imajući to pak u vidu, nikakvo čudo nije sadržano u tome što se Rusija i Kina, dve nama prijateljske zemlje a uz to i zagovornice poštovanja međunarodnog prava, zalažu za rešavanje rešenja kosovskog problema u okvirima Rezolucije 1244, sve i ako treba primetiti, kao što smo primetili u prošlom broju „Pečata“, da je njihovo zalaganje za Rezoluciju 1244 u poslednje vreme intenzivirano do te mere da sada govore i da je ova rezolucija jedini – jedini – okvir za rešavanje kosovskog pitanja, i da na neki drugi okvir neće pristati.

Ako i nije čudo što se Rusija i Kina tvrdoglavo drže Rezolucije 1244, čudno jeste što i sama Srbija to ne čini makar onoliko glasno koliko to čine i Rusija i Kina. Uz sve poštovanje prema Rusiji i Kini, nama bi, ipak, ovo pitanje moralo da bude važnije, a Rezolucija 1244, kao što smo podsetili, bespogovorno dokazuje da Kosovo i Metohija jeste Srbija. Zašto u odbrani teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše zemlje, ili makar u njenom javnom zagovaranju jer ne znamo šta se dešava iza zatvorenih vrata, upornije ne upotrebljavamo najsnažniji argument koji imamo na raspolaganju?

Otuda, citirana Vučićeva kritika Vuka Jeremića i Borisa Tadića potpuno je opravdana zato što su oni zaslužili i još žešću kritiku, i nije toliko sporna zbog preteranog naglaska na nepovoljnim okolnostima kojima smo izloženi uz zanemarivanje onih okolnosti koje su po nas povoljne. Nego su Vučićeve reči najspornije zbog toga što se iz njih ponovo ne vidi koje su to naše crvene linije koje zasigurno ne nameravamo da pređemo. No da ne grešimo dušu. Zahvaljujući „Vikiliksu“ koji nam je u slučaju Borisa Tadića i Vuka Jeremića demonstrirao kolika je razlika između onoga što se saopštava javno i što se dogovara tajno, zahvaljujući tom dakle iskustvu znamo da je izgovoreno iza zatvorenih vrata daleko značajnije jer proizvodi stvaran efekat, dok javno izgovorenim rečima ne treba pridavati preterani značaj dok se ne dokaže suprotno. Što će reći i da sve ovo, što sada izaziva nespokojno gunđanje, može i da bude stvar taktike. Kakve, videćemo…       

[/restrict]