УПРАВЉАЊЕ МАЛОДУШНОШЋУ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

У прошлом броју Печата објављен је, упадљивo, наслов: Време за ново историјско НЕ. Због чега смо поклонили потпуно поверење овој пркосној реченици, којом је иначе сажето мишљење о актуелном расположењу грађана Србије према Косову, посебно у успостављању одговарајуће релације према важећој мантри која каже да ЕУ нема алтернативу!? Да ли смо један борбени, потенцијално опасни став као „готову ствар“ објавили зато што спинујемо, зато што смо неодговорни, или нам је – саобразно његовом могућем оживотворењу у пракси – неважно шта ће бити са „нашом децом“, или што „више немамо младости за ратовање“?

Рецимо одмах, не беше овде јуначења и неодговорног залетања већ је реч о трезвеном закључку поткрепљеном сувим чињеницама и подстицајем „досадних“ бројки , па је историјско не садашњег тренутка наше генерације ослоњено на – математику. Испод наведеног наслова појашњено је: Истраживање српског јавног мњења марта ове године, иза кога је Институт за европске послове, показује да 81 одсто грађана не би подржало признавање косовске независности а да им се понуди улазак у ЕУ. Завршена је игра: Косово за улазак у ЕУ. Дакле – сувопарни језик процената даде крила узлету самосвести, и закључку да се Косово и Метохија враћа међу Србе као питање чојства, питање са којим се не може трговати!
[restrict]

Ове чињенице које детектују пулсирање јавне свести у Србији понављамо јер – не лези враже – убрзо по изласку Печата, испоставило се да је на великој медијској сцени овај став хитро добио свој затамњени негатив. Показало се да поменуту трговину, као занат најстарији, не треба пребрзо отписати, посебно зато што у овом случају речено чојство, као веза са српским Јерусалимом, јесте скупоцена роба којој цена на тржишту вредносних папира моћи у одговарајућим условима бива астрономска. У прошлу суботу је наиме показано да у мерењу пулса јавне свести поводом Косова, посебно медијског наратива о њему, још ништа није (или не сме бити!) извесно. Уз медијску помпу и у фокусу мејнстрим озарености објављено је истраживање куће ИПСОС Стратеџик маркетинг. Представник Ипсоса Срђан Богосављевић казао је, цитирамо, да грађани немају чврсте и конзистентне ставове о Косову и Метохији, и да – упитани да ли Србија треба да се држи процеса евроинтеграција по цену признања независности Косова, 42 одсто испитаника наводи да је Косово изгубљено и да се треба фокусирати на евроинтеграције, док 36 одсто грађана сматра да Србија нема никакве користи од ЕУ и да не треба да прави компромисе о питању Косова.

Симптоматично, ова анкета била је објављена дан-два пошто су Албанци свету, и Србији објавили своју Платформу за преговоре са Београдом. Чини се да се тако овдашња јавност, посредством „егзактне науке“, моментално хармонизовала са приштинским виђењем реалног стања и српског расположења. Није наодмет подсетити шта је о документу  Приштине потом рекао и председник Србије: „Та платформа представља поруку – ми имамо све, све је у нашим рукама, ако Србија хоће да призна независност, то је у реду, ако неће, онда је крива за све.“

Да ли се ИПСОС, чије је истраживање иначе спроведено на иницијативу Фонда за отворено друштво (директорка ове Сорошеве београдске испоставе Јелена Јелинчић пожурила је са асистенцијом истраживачима и терцирањем да 82 одсто грађана не би због Косова живело у околностима безбедносног ризика!), и додатно уклопио у (гео)политику коју заступа Приштина? Чиме је поткрепљен Стратеџиков деманти закључка да је време за историјско не у пракси сервисирања наизглед поодмаклог одустајања од Косова? „Половина грађана, 51 одсто, верује да се компромисом са Косовом не губи национални идентитет Србије, док 44 одсто сматра да ће културна баштина и Срби на Косову бити боље сачувани уз сарадњу са међународном заједницом и компромисним решењем са Албанцима на Косову.“Са ставом да је Косово као територија већ изгубљено, те да Србија треба да брине о Србима и културној баштини, али да је неразумно да се због већ изгубљене територије одричемо шанси за бржи развој Србије које нам се нуде кроз придружење ЕУ, слаже се, према Богосављевићу, нешто више од 42 одсто испитаника.

Резултати су занимљиви и поводом питања Устава Србије, односно става о преамбули Устава, у којој се каже да је КиМ саставни део Србије: 36 одсто грађана Србије нема јасан став, 26 одсто сматра да преамбула треба да остане у Уставу, док 22 одсто сматра да је треба избацити.

Директор Ипсоса каже да „постоји велика конфузија међу грађанима када је у питању КиМ, те да нема прецизних и коегзистентних ставова“.Да ли велика конфузија упућује на – велику манипулацију?

Подсетимо, анкета која Ипсосу срећу квари (потписала је, рекосмо, невладина организација из Београда која снажно подржава чланство Србије у ЕУ) показала је да више од четири петине Срба „не би подржало независност Косова ни као услов за чланство у ЕУ, док би 11 одсто прихватило ту понуду“, односно да се нечасној размени – Косово и Метохија за Европску унију – не противе само они који верују да Космет није изгубљен већ и велики део оних који имају супротно мишљење! Упоређивање две анкете је збуњујуће: једна је свакако у противречју са стварношћу. Резултати Ипсосове анкете дали су заокружену слику о наводном српском дефетизму, о поодмаклом одустајању од битке за Косово и Метохију.

Како се управља дефетизмом и да ли је ова операција могућа? Искуства, светска и наша, показују да операција стварања атмосфере песимизма, изгубљености и дезоријентације не мора бити ни нарочито сложена. Једноставно, малодушности се дају крила, подастиру јој се наводне чињенице, међу њима и оне наглашено „научне“ и „коначне“. Тако се бришу утисци и сазнања која тврде супротно, а стабилизовањем представе о готовом поразу приземљују сви они који би да слободно мисле, да следе не само налог срца већ и разума, а посебно својих другачијих утисака и упозорења своје историјске и националне самосвести. Манипулације резултатима истраживања јавног мњења и – последично – обликовање јавног мишљења, један су од џокера оваквих операција. Када закључци поводом оваквих резултата у јавном простору изазову противречне, претежно негативне коментаре, у стручним круговима оваква истраживања називају се „швиндлерајем“, уз подразумевани опис за дату вештину: варање, подвала, мистификација…

Како се одвлачи пажња од стварних чињеница, и због чега се и у презентацији „открића објективних истраживача“ веома манипулише пажњом, објашњава Сергеј Кара-Мурза, сјајни зналац епохалне злоупотребе техника манипулације свешћу. Памћење и пажња су најважније мете на које је потребно дејствовати приликом манипулације свешћу. Манипулатор има задатак да људе у нешто убеди. У ту сврху је пре свега потребно да људи обрате пажњу на његово саопштење, ма како оно било изражено. Онда треба да човек то саопштење запамти, пошто вишеструко потврђени закон гласи: убедљиво је оно што остаје у памћењу. Али може ли заиста да у памћењу Срба остане тврдња да би они неразумно трампили све оно што јесу њихова земља, историја, национално достојанство?! И, не мање, оно што називамо изразом који је непреводив: чојство!         

[/restrict]

Један коментар

  1. deda iz Srbije van sebe

    Јесте ли ви тај Печат што га шјор пемијер планира да затвори пре краја мандата ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *