ИНДИЈАНА ЏОНС СЕ ЗВАО СЕР АУРЕЛ СТАЈН

УСКРС У ДУНХУАНГУ, ЈЕДНОЈ ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РИЗНИЦА БУДИСТИЧКЕ КУЛТУРЕ

Прошле године, на Велики петак, репортер „Печата“ попео се на један од врхова знамените планине Мингша, на рубу пустиње Такламакан, трагајући по њеном непрегледном песку за тајновитим евроазијским спонама и истином о вишеструким крађама историјских драгоцености с почетка прошлог века, достојним сцена из филмова Стивена Спилберга

Важне су везе које се не знају. Које постоје. Неочекиване ‒ Црњански

Генетски тестови, обављени међу становницима Лићијана, у кинеској провинцији Гансу, недвосмислено су показали очигледно: да многи мештани имају кавкаско расно порекло. Изражен нос, светле очи, нешто виши стас… Откуд потомци Аријеваца, белаца, у провинцији Гансу, на западу Кине?

Ово питање подгрејао је средином прошлог века професор са Оксфорда Хомер Дабс, који је смело претпоставио да ови људи потичу од заробљених римских војника. Старе хронике, наиме, сведоче да су кинеске трупе, ратујући са Хунима, заробиле групу плаћеника који су се борили у формацији описаној као рибље крљушти. Дабс је закључио да су поменути војници могли да буду припадници неке од легија Марка Лицинија Краса, члана првог римског тријумвирата, уз Гаја Јулија Цезара и Помпеја Великог. Формацију рибљих крљушти Дабс је повезао са добро познатом формацијом корњаче (testudo), коју су римски војници користили углавном при опсадама утврда, а ређе у фронталним сукобима.

Трупе Марка Лицинија Краса доживеле су тежак пораз од Парћана 53. године пре нове ере. Тиме је заустављено ширење римске империје на исток, а Красу је одсечена глава. Легенда каже да су му Парћани претходно сипали растопљено злато у грло, како би га казнили због његове похлепе.

Дабс је претпоставио да су неки од римских војника сигурно били поштеђени и да су се, 17 година касније, као плаћеници, борили у редовима Хуна. Након заробљавања су насељени у провинцији Гансу. Његова интригантна хипотеза у међувремену је постала легенда. Мештани Лићијана данас јој дају на значају, трудећи се да своје село учине што популарнијим и туристички привлачним.

Ово је тек једна од многих загонетки које, попут сирена историје, призивају немирне духове западу Кине и централној Азији. Јер средња Азија је још увек живот сведен на људску меру. Врућ чај у хладно јутро, бистре студене реке, недогледна нетакнута пространства, Заратустра, високе планине, небрендирана одећа, пустиње, стада дивљих говеда, камиле, бивоље млеко, преимућство духовног над пуким материјалним и, можда, добра над злом.

У сувом песку пустиње Такламакан, где сам се запутио, савршено су мумифицирани остаци Аријеваца, стари око 3.800 година. Ове мумије, настале у природним условима, данас су изложене у музеју у Урумћију, главном граду Ујгурског аутономног региона Синђанг.

Према чланку Николаса Вејда, објављеном у „Њујорк тајмсу“ 15. марта 2010. године, ипсилон хромозоми са остатака мумифицираних мушкараца одговарају хромозомима људи са истока Европе, из Сибира и централне Азије. Анализе митохондријских ДНК остатака жена указује на њихово европско и сибирко порекло. Неки их држе за прото-Келте, а неки чак за рођаке предака старих Словена.

Кинески истраживачки тим са Универзитета у Ђилину, који је предводио др Хуеј Џоу, закључио је да се ради о припадницима европске и сибирске популације који су се мешали пре доласка у Таримску долину, пре око четири хиљаде година.

Ови људи, о којима скоро ништа не знамо, отворили су правац данас познат као Пут свиле, знатно пре епоха династија Хан или Танг и сурових монголских господара Евроазије. Под корацима ових тајанствених људи и копитама њихових коња настала је можда најважнија копнена артерија планете, кроз срце подручја које је Халфорд Џон Макиндер, четири миленијума касније, назвао географским стожером историје, односно стожерном облашћу света.

[restrict]

Кроз пролаз Хеси, између Тибета и пустиње Гоби

На слабо осветљеном платоу испред главне железничке станице у Пекингу, 12. априла прошле године, око пола девет увече, мрешкало се море путника. Хиљаде људи у изузетно скромним оделима, са огромним набреклим торбама, код нас званим „крмаче“, полазе ка својим завичајима, удаљеним често по више од хиљаду километара. Неки од њих престајаће своје путовање.

Посматрано издалека, ова лица грубих црта су уморна и испоштена. Изблиза, она су ипак ведра. Ови људи су наличје кинеског напретка и донедавно главни покретачи привреде у земљи. Кинеску економију, наиме, више не покреће нискоквалификована радна снага, која за наше прилике одавно више није јефтина, него знање. Па ипак, још увек се сваке године у предграђа кинеских метропола сливају милиони придошлица из унутрашњости.

Путници су збијени у много широких редова, дугих по педесетак метара, као пред билетарницама стадиона уочи неког важног дербија. До поласка мог воза преостао је сат. Паника. Налазим се на самом крају непомичног реда. На улазном шалтеру треба да прикажем возну карту и пасош. Стајање у реду, већ после пет минута, чини ми се као вечност.

Моји сапутници загледају ме са неспутаним чуђењем, нарочито када испред себе пропустим младу жену са дететом. Овде странци не путују често обичним возовима чији стандард, изузев када је поштовање реда вожње у питању, отприлике одговара некадашњим југословенским железницама. „Лаовај“, како Кинези у жаргону називају странце, радије бирају авионе и супербрзе возове. Притешњена жена се простосрдачно смеши, теглећи на ивици равнотеже торбе и дете, док светина уоколо весело коментарише, више ми се подсмевајући него одобравајући мој гест.

Неким тешко објашњивим начином, за свега петнаестак минута, примичем се спасоносном шалтеру и улазим у станицу, иако је ред, на први поглед, наставио да тавори у мраку. Кинеске станице организоване су по аеродромском принципу несусретања путника који улазе и оних који излазе, па сам до вагона стигао за тили час.

Сместио сам се удобно у спаваћа кола и укључио свој „јотафон“ крцат музиком и књигама у ПДФ формату. Преда мном је око 2.500 километара атараксичне посвећености новим искуствима и доградњи властитог унутрашњег света.

Пруга од Пекинга до Дунхуанга води кроз стеновите кањоне северно од града, па на запад кроз Унутрашњу Монголију, провинцију Гансу и знаменити пролаз Хеси, стешњен између масива Тибета и пустиње Гоби. Путовање траје око 38 часова.

Сан је врло брзо савладао читав воз, осим локомотиве. Читам са телефона „Самарканд“ Амина Малуфа, пијуцкајући у мраку коњак „Кутузов“. Самарканд је један од највеличанственијих градова у историји. Налази се на западној страни Таримског басена, наспрам Дунхуанга који је мој циљ.

Први талас, што га је предводио Џингис-кан, био је, несумњиво, најпустошнија пошаст која је икад задесила Исток. Чаробни градови беху сравњени са земљом, а њихово становништво истребљено, као што се то десило у Пекингу, Бухари и Самарканду, с чијим се становницима поступало као са стоком; младе жене биле су подељене заповедницима победоносне хорде, занатлије сведене на робове, а остали побијени, сви изузев мањине која је, окупљена око тадашњега великог кадије, врло рано прогласила верност Џингис-кану.

Упркос тој апокалипси, чини се да је Самарканд био такорећи повлашћен, пошто ће се једног дана поново родити из својих рушевина да би постао престоница једног светског царства, Тамерлановог.

Малуф тврди да су Монголи, за свега неколико месеци, могли да опустоше Багдад, Дамаск, Краков и Сечуан. Били су прва глобална сила.

Где је Тамерлан, ту је наш деспот Стефан Лазаревић. Битка код Ангоре. Јунаштво и мудрост српског владара који је духом више припадао надолазећој епохи ренесансе, него мрачном виру историје на чијем се рубу нашла Србија тог доба.

Не треба сметнути с ума да су се Срби, још у доба краљева Милутина и Драгутина, успешно носили са Монголима, односно Татарима. Први монголски поход на Србију, када су продрли до Призрена, зауставио је набујали Бели Дрим. Одред који је предводио монголски вођа звани Чрноглав био је потом потучен. У кључним тренуцима, када је Србији запретила велика инвазија, краљ Милутин је кану Ногају као таоца послао свог сина Стефана (Дечанског). Умео је да им покаже да их се не плаши, али и да, у критичном часу, разумно процени разорну снагу њиховог мноштва.

Путовање се отегло дубоко у сутрашњи дан. Градови Унутрашње Монголије кроз које пролазимо, већином насељени Ханима, нису нарочито занимљиви. Пејзаж је монотон, па се присећам путописа Озрена Суботића и његових путовања кроз ове крајеве, почетком XX века.

Са сапутницима разговарам посредством кинеске друштвене мреже „Вичет“ која одлично преводи кинески језик на енглески и супротно. Млада жена из Хохота нуди ми ортаклук у њеној малој трговинској радњи, чак ми упућује позив да је посетим у повратку, а момак и девојка, који заједно путују у Дунхуанг, љубазно предлажу дружење приликом обилазака знаменитости. Студент немачког језика пропитује ме о Србији. Једем укусне оброке кинеских железница, претежно говедину са пиринчем и поврћем. Зависнички пијем кафу, кршећи властито правило да гастрономски увек будем усклађен са околином.

Друга зора у возу свиће плавичастим обзорјем. Меном географске дужине, мрки пејзаж уступио је хоризонт бистром погледу и одсечним бојама свежег планинског јутра. Воз пролази знаменитим пролазом Хеси. Са леве стране захуктале композиције, на раздаљини од десет до двадесетак километара, уздиже се импресиван зид снегом прекривених планина, високих око пет хиљада метара. То је почетак Тибета. У даљини, са десне стране, остају пространства пустиње Гоби.

Путујемо сатима дуж гигантског планинског зида, као дном огромног једностраног кањона. Пролаз Хеси спаја централну Кину са њеним западним деловима. Он је њено историјско, саобраћајно, геостратешко и економско било.

Старији кинески сапутници питају ме шта слушам. Пуштам им музику, да чују. У Мањификовом „Зум зум“ колу, најприкладнијој српској композицији за ову врсту путовања, препознају звук парњаче, па ми се смеју уз неизбежан уздигнут палац.

Бановић Страхиња и Рамајана

На станици у Дунхуангу, на Велики петак, дочекује ме мој домаћин, власник малог али узорног породичног хотела у оази, у самом подножју планине Мингша, непосредно до чувеног Језера полумесеца. Ту је почетак сурове пешчане пустиње Такламакан. Подручје Дунхуанга у ствари је велика, водом издашна оаза, стога стратегијски врло важна, у којој се данас узгаја грожђе и прави све боље вино.

Иако уморан од дводневног путовања, одложио сам ствари, упознао се са домаћинима, освежио и одмах упутио до улаза у комплекс Језера полумесеца. Купујем улазницу у модерном прихватилишту за туристе. По организацији и уредности, прихватилиште као да је у Немачкој, а не Кини, како је већина замишља. Изнајмљујем пар платнених навлака, како ми песак не би улазио у обућу и одлазим до подножја најближег врха планине Мингша, чији назив у преводу значи пешчани одјек. Ударајући у дине, ветар овде изазива феномен познат као певајући песак.

Пењем се помоћу стотинама метара дугих морнарских лестава, постављених скоро вертикално уз пешчану падину. Успут се одмарам и дивим панорами Језера полумесеца и Дунхуанга који се распиштољио у даљини.

Колико само тајни крије Евроазија! Шта све може да се досегне са овог врха света, осим импресивног пустињског пејзажа?

Уочи Ускрса, на пример, људи широм Евроазије, од Балкана до Кине, чак и муслимани, на први дан пролећа обележавају Навруз, персијску, односно иранску нову годину. Тада фарбају и украшавају јаја, туцају се њима и на сто износе младо жито. Познато, зар не? У Кини први дан пролећа по соларном календару називају „чунфен“. И они том приликом украшавају кувана јаја, а деца их раздрагано међусобно разбијају и једу. Сцена се понавља током празника названог „лисја“, уочи лета. Јаја се тада традиционално фарбају листовима црног чаја или уситњеном ораховом љуском, а у новије време чиме се стигне.

Али то није све. На северу Кине и у Монголији свирају се гусле зване „морин хуур“ („морин толгойтой хуур“) и једе се кајмак. Кинези за гусле кажу „матоућин“ – инструмент с коњском главом. Монголске гусле понекад изгледају као да су издељане код нас, само што, најчешће, имају две жице.

Једно од подручја на северу Таримског басена, такорећи недалеко одавде, назива се Кућа (Kuqa). Близу је и Хоргос, на граници са Казахстаном. Све то, наравно, не значи да је Такламакан света српска пустиња, већ да историја и географија крију небројене тајне и занимљивости.

Неке наше везе са Азијом су, међутим, очигледне. Народна песма „Бановић Страхиња“ српски је одјек „Рамајане“, индијског епа из IV века пре Христа, о чему се код нас не говори.

Александар Лома, у књизи „Пракосово“, наводи пример песама о пропасти и обнови света као могући доказ повезаности наше народне епске поезије са својим дрвним, индоевропским коренима. Он каже да легенда о Светом Ђорђу који копљем пробада аждају, а ова потом у ропцу испљусне језеро, неодољиво подсећа на староиндијски мит о змају Вртри. Погођен Индрином муњом, Вртра испушта воде које је у себи држао заробљене.

Лома наглашава и очигледну сличност верзије мита о Вртри из петог певања „Махабхарате“ у коме, након Индрине победе, следи васпостављање космичког поретка поделом функција међу боговима, као у нашој песми „Свеци благо дијеле“. Он каже и да три натчовечанска Милошева корака у косовској легенди одговарају броју Вишнуових корака.

После око два сата проведена на врху, силазим у подножје, до воде. Сутон дочекујем на обали једног од највеличанственијих језера на свету. Изнад су нетакнуте дивовске пешчане дине. У подножју те сувоће је, попут свеће у тами, наизглед беспомоћно мало језеро.

Велике крађе кинеског блага

Сутрадан рано одлазим до древних Могао пећина, можда најзначајнијих ризница будистичке културе. До овог светилишта води беспрекорно асфалтиран и обележен магистрални пут. Возимо се петнаестак минута од хотела.

Опет нов, модеран и одлично организован посетилачки центар. Објашњавам на шалтеру да не желим да гледам уводни филм. Хоћу да посетим пећине одмах, како бих у њима провео што више времена. Службеница љубазно удовољава мојој молби и после пет минута седам у један од нових аутобуса у којима путнике, сваких петнаестак минута до пола сата, превозе до пећина.

Легенда каже да је прву пећину у Могау ископао будистички монах по имену Ле Цун 366. године. Био је задивљен лепотом светлости која му се наводно овде указала, а коју је приписао Буди, баш као што су наши владари подизали задужбине на местима личних религијских искустава. Од тада и нешто каснијег процвата Кине под династијом Танг, па током наредних хиљаду година, у порозну литицу брда које се уздиже изнад реке Даћуан укопане су и фрескописане 492 будистичке пећине, дуге укупно 25 километара.

Пећине су припадале породицама. Величина и богатство украса одсликавали су статус и моћ породице. Ликови ктитора осликани су при улазима у пећине. Ту су, нама добро знани, ореоли у боји злата. Неким ликовима на фрескама ископане су очи.

Водич који ми је додељен каже да нико не зна због чега су очи оштећене. Кажем му да су фреске светаца у нашим манастирским црквама често доживљавале исту судбину. Код нас се, кажем, веровало да је прах из очију чудотворан, да је лек. Водич бележи моју опаску и каже да ће је пренети Истраживачком институту Дунхуанга, због чега сам поласкан.

Напољу испада киша. Кажу да имам среће, јер је клима овде врло сува, а киша права реткост.

У једној од пећина примећујем урезане ћириличке натписе белогардејаца који су овде били утамничени. На фрескама и бојеним скулптурама смењују се ликовни утицаји централне Кине и Индије.

Трагом Александра Великог, цивилизација Европа је у античко доба сијала до Гандаре и Дунхуанга. Ми мало знамо о грчко-будистичкој уметности, о скулптурама Буде који стоји, одевен у тогу, попут старогрчког филозофа. Мало знамо и о грчко-бактријском царству у данашњем Авганистану, као да је по среди забран историје.

Поред будистичких, у Дунхуанг су се сливали духовни и културни утицаји заратустријанаца, ислама, манихејаца, несторијанског хришћанства и других религија и филозофија. У Азији је понекад тешко разлучити веру од филозофије.

Овде се обилно трговало. Са североистока Европе допреман је ћилибар, из Персије најфинији штофови, из Авганистана лапис лазули, а са Шри Ланке корали и бисери. Овуда је, путујући у Кину, прошао Марко Поло који је подробно описао град Сашион, Ша-чоу – град песка, односно Дунхуанг и овдашње погребне обичаје тог времена. Кинези су, уосталом, хришћанство сматрали за закаснео ехо будизма, који је, попут таласа, идејама запљуснуо запад, па се вратио на исток.

Дунхуанг је, међутим, постао чувен због једне од највећих вишетсруких крађа у историји. У Могао пећинама се 1907. године, добро снабдевен товарним сандуцима, обрео сер Аурел Стајн. Он је, због наивности или лоше намере таоистичког свештеника по имену Ванг, за шаку сребра отуђио 24 товара древних будистичких списа, међу којима је била „Дијамантска сутра“, најстарија штампана књига на свету и још најмање четири товара слика и других драгоцености.

У древним списима, који су били скривени у похараној пећини, сачувани су писани трагови језика Согдијанаца, црвенокосих Тохараца и других ишчезлих аријевских народа с тог подручја, те санскритски, староујгурски, хебрејски, таоистички, манихејски, несторијански и други документи. Списи које је однео Стајн чувају се данас у Лондону.

Одмах за њим, овамо је бануо француски синолог Пол Пелио. Стајн, који није познавао кинеске дијалекте, узимао је списе и предмете процењујући их насумично. Пелио је одлично знао шта ради. За нешто већу суму, покупио је преостале вредне списе који се данас чувају у Паризу.

Трећи археолог који је похарао ово место био је Американац Лангдон Ворнер. Он је 1924. године из зида пећине која је данас означена бројем 323 исекао фреску названу „Осам мушкараца превози статуу Буде“ која потиче из седмог века и однео је у САД. Сматра се да је филмски лик Индијане Џонса добрим делом настао на основу ове три историјске личности.

Апели кинеских власти, које су прекасно збринуле остатке блага из Дунхуанга, да им се списи, слике и скулптуре врате, остали су без резултата. Уместо да се осуди отимачина, каже се да је благо поштено плаћено. Данас о наслеђу Дунхуанга, поред кинеске државе и њених институција, брине међународни пројекат „Дунхуанг“.

Сутрадан је освануо беспрекорно сунчан дан. Ускрс. У комплексу пећина, у који сам се вратио, поново разгледам фреске и чувене бојене скулптуре. Пред сутон одлазим у оближњи музеј.

На подним плочицама из доба династије Танг, изложеним у сталној поставци, препознајем нама добро позната четири оцила. Сродне симболе сретао сам од Монголије до Вијетнама, баш као и симбол двоглавог орла, који се простире до провинције Сечуан, а баштини га народ Туђа.

На сајту академије у Дунхуангу дају површан опис ових експоната. Оно што ми видимо као облик карактеристичан за оцила, сва четири на броју, они повезују са облицима свитака налик цветовима биљака или облака постављеним око цвета лотоса.

Не спадам међу људе који посрбе све што сазнају, виде и чују. Не сматрам, међутим, ни да су наши преци били обескорењени, да су без смисла и поретка, слепо, прихватали и насумично неговали симболе. Важно је пронићи у значење, а не калкулисати припадношћу симбола. Ако су оцила баштинили Источни Ромеји и Срби, треба истражити и утврдити зашто су то чинили.

Када мом пекиншком комшији и колеги Аџаји Алоукику из Непала по повратку из Дунхуанга кажем: „Огањ!“, он се широко насмеје и узврати ми на санскриту: „Агни!“ Тако различито, а тако исто или тако исто, а тако различито.

Како све то тек изгледа у бистром оку сељака из Лићијана, сам Бог зна.      

[/restrict]