Призивање балканског похода

Ко, како и зашто геополитички мисли, вара, манипулише у вези са стањем и перспективама нашег региона?

ЕУ пропагандисти, и код нас и у свету, упорно понављају да је поменута унија „најуспешнији мировни пројекат“. Некада је чак и осуђују што је сувише „блага“, те у име „мира и хуманости“ мазохистички иде у крајност, допуштајући онима који угрожавају, како се тврди, готово величанствене „европске вредности“, да то брутално, неспутано и некажњено чине. Нешто мање баналан, али свакако описаним садржајима прожет, јесте и недавно у британском „Гардијану“ објављен текст једне од глобалних звезда евроатлантске аналитике – сорошевске инспирације, а бугарског порекла – Ивана Крастева (1965). 

АГРЕСИЈА И ХУМАНОСТ Он свој чланак „Европа и криза на Балкану“ почиње речима: „Други свeтски рaт je зaвршeн, aли Први joш трaje.“ Има у виду поново оживело надметање великих и регионалних сила око зона утицаја, као и надигравања мањих играча у вези са заштитом својих, на традиционални начин схваћених, националних интереса. Тако је на Блиском истоку, на Балкану, али и у другим деловима света, а у првој лиги геополитичке дисциплине учествују разни фактори од Турске преко Русије и Кине до САД. Но, како Крастев сматра, не и Брисел. Тврди: „Eврoпскa униja joш увeк нe признaje дa живимo у свeту у кojи сe врaтилa гeoпoлитикa, у кoмe су влaдe и вeћи дeo jaвнoсти oпсeднути грaницaмa и тeритoриjaмa и гдe je нaциoнaлни пoнoс вaжниjи oд eкoнoмскoг рaстa.“

Да ли је у праву? Можда и јесте ако бисмо замислили да је ЕУ државна заједница па пошли од тога шта не чини. Међутим Унија то није, иако би ЕУ унионисти желели да то постане. Отуда, и не може да поступа геополитички осим ако се око тога не сложе кључне чланице ЕУ и наметну став како слабијим чиниоцима, тако и сопственим политичким и ширим јавностима. То је, поготово на хомоген и функционалан начин, за сада врло тешко. Међутим, то што ЕУ уистину није истински геополитички фактор, не значи да то нису његове кључне чланице, те да посредно, преко њих, на неки начин и она то може да буде па некада и јесте. Водеће ЕУ земље и те како признају да „живимo у свeту у кojи сe врaтилa гeoпoлитикa“. Штавише, томе су битно допринеле. Далеко је од тога да су ти некадашњи колонијални орлови постали умиљати мачићи.

Сетимо се само 2003. године и у то време горљиве заговорнице ЕУ интеграција Велике Британије, и њеног учешћа у инвазији на Ирак руку подруку са САД. Пошто је наведена арапска земља окупирана и гурнута у понор грађанског рата спрам кога су претходни сукоби који су је погодили обична сенка, испоставило се да је повод за напад на суверену земљу био измишљен. Нису нађени докази да је Садам Хусеин располагао оружјем за масовно уништење које је, како се пред инвазију пропагандно тврдило, представљало претњу за САД и њене савезнике. У пласирању тих лажи, а затим у војној операцији значајну улогу је имао и, како би неки изгледа рекли, „геополитички немислећи“ и „пуким хуманизмом вођени“ Лондон.

Могли бисмо доста тога да кажемо и о, за неке добрим намерама надахнутој, али по последицама врло крвавој и мрачној, улози Француске у несрећи која је задесила Либију и Сирију. Негде директно, негде индиректно Париз се ту (али и на неким другим меридијанима) понашао као пре стотинак година, у доба док је владао великом прекоморском империјом која се простирала од Латинске Америке до Далеког истока. Коначно, бар ми не морамо да идемо толико далеко. На болан начин можемо да сагледамо геополитичко (не)деловање водећих ЕУ држава и на сопственом примеру. Од разарања Југославије, преко подршке прогону Срба из Крајине 1995. и бомбардовања Републике Српске исте године, до агресије на Србију и Црну Гору 1999. године.

 

АНАЛИТИКА И ХИПНОЗА После свега тога више него цинично делују идеје Ивана Крастева да је велики проблем са Западним Балканом у томе што упркос чињеници да ту разни недобронамерни играчи мешетаре, „наивна“ и „доброћудна“ Европска унија упорно „oдбиja дa сe пoнaшa и мисли кao гeoпoлитички игрaч“. Да ли се неслано шали или је, како би наш народ рекао, јео бунике? Или можда пише за оне који су, као велики део немачке јавности 1939, толико хипнотисани свестраном а вишедеценијском пропагандом, па верују да је жртва агресор, а агресор жртва, док је рат и окупација средство мировне политике?

Активни екстерни чинилац проблема на Балкану за бугарског аутора евроатлантске провенијенције су – да ли сте имали око тога било какву дилему? – Русија и Кина. „Зa Русиjу Бaлкaн je биo сaмo трaнзитнo пoдручje зa извoз њeних eнeргeнaтa нa тржиштa зaпaднe Eврoпe.“ Moсквa раније ниje имaлa aмбициje дa сe ту тaкмичи сa Брисeлoм. Сада има. „Бaлкaн je мeстo нa кoмe Русиja мoжe дa рaди нa дeстaбилизaциjи Eврoпскe униje пo врлo нискoj пoлитичкoj цeни: бeз вeћих финaнсиjских трoшкoвa и бeз ризикa oд сукoбa сa СAД.“

Кина не иде тим путем, али – то изгледа ужасава Крастева – настоји да се ту што снажније позиционира и тако конкурише водећим ЕУ силама. „Кинa пoстaje нajвeћи стрaни инвeститoр у рeгиoну.“ Плaнoви дa уз њeнo учeшћe будe изгрaђeнa брзa пругa измeђу лукe Пирej, Београда и Будимпeштe, вeoмa су joj вaжни кao дeo рaзвoja вишeслojнe тргoвaчкe мaгистрaлe „Јeдaн пojaс, jeдaн пут“ измeђу Aзиje и Eврoпe. Дoдушe, Кинa сe нaдa дa ћe Зaпaдни Бaлкaн врeмeнoм бити интeгрисaн у jeдинствeнo eврoпскo тржиштe, aли „нe жури дa свoje инфрaструктурнe прojeктe усклaди сa зaкoнимa EУ“.

Све у свему, по мишљењу наведеног аутора, Кина није толико негативан чинилац као Русија јер не дестабилише регион нити се противи његовој ЕУ „перспективи“, али је ипак непожељни туђин у бриселском дворишту. Наравно, то је сада и Турска, „зeмљa чиjи су oднoси сa EУ нa нajнижeм нивoу у истoриjи“. Да није тако, вероватно, за Крастева њена улога не би била негативна. Али овако када се поставља питање „дa ли ћe Русиja и Tурскa усклaђивaти свoje пoлитикe пo рeцeпту из Сириje?“ – она то наравно јесте.

 

ЕУ ЛИЦЕМЕРЈЕ Речено је сјајан пример евроатлантског лицемерја, двојних стандарда и раскорака између лепих речи и ружних дела. И наравно пропагандних клишеа. ЕУ и њене чланице су априори оличење свега позитивног. Брисел је сунце које греје све који су у његовом домету и наравно разумно је да се око њега врте. Богохулно је ако није тако. За све то нису потребни било какви докази. А они који из било ког разлога ремете ЕУ, па и евроатлантску „хармонију“, самим тим су негативци. Колико су то, у распону од црног до браон, зависи од тога да ли представљају само економску конкуренцију „просвећеним“ Европљанима (Кина) или су и војнополитичка противтежа атлантском концерну (Русија).

Да је Крастев ствари анализирао геополитички, не скривајући интересе које заступа, било би у реду и да је искључив. Посматрано са српског становишта, уз све могуће плусеве и минусе, нисам срећан што Турска има снажну улогу на Балкану, али због тога свакако не бих устврдио да је она оличење зла док смо ми Срби сушти праведници. Турци и њихови клијенти у нашем региону имају своје националне интересе који су често у колизији са нашим. И то је то. Нормално је да се свако бори за себе, али не и да умишља да је једини Богом дан. Проблем са евроатлантском елитом је баш у томе. За себе и земље које чине језгро зоне којом доминира, са мисионарским заносом тврди да су „изабрани“, док други имају неку вишу обавезу да се покоре или уклоне. Ако то не учине, онда је потребно огорчено се супротставити њиховом набеђеном геополитичком сатанизму.

Део такве манихејске концепције је и Крастев. Али само по себи то није битно. Важно је да из тога поново могу да произађу крајње негативне последице по нас. У Вашингтону је крајем прошле године одржана конференција „Долазећа олуја? Обликовање будућности Балкана у ери неизвесности“ у организацији америчког Атлантског савета. Пре тога је та утицајна НВО повезана са америчком тзв. дубоком државом објавила извештај „Балкан напред – нова америчка стратегија за регион“. У тој анализи којој је дао допринос и Иван Крастев, дато је екстремно евроатлантско виђење стања у нашем региону уз нуђење неколико предлога америчкој администрацији шта да предузме.

 

АМЕРИЧКИ СУРОГАТ Ту спада јачање присуства НАТО-а у нашем региону, даља централизација БиХ, посвећено сузбијање руског утицаја, парирање Кини и, гле чуда, „историјско помирење са Србима“. Али тако да ми, примера ради, добијемо север Косова, а заузврат дамо крајње југозападни део централне Србије, дигнемо руке од РС, дистанцирамо се од Русије, заборавимо Србе у Црној Гори. Укратко, помиримо се са евроатлантским центрима моћи тако што бисмо пуцали себи у оба колена, а заузврат добили – не потцењујући северни део Косова већ сликовито представљајући понуђени безобразлук – инвалидска колица.

Срећом, Трампова администрација није насела – или макар за сада још није – на подметачине дубинске америчке државе односно њених сорошевских и других НВО партнера. Зато Крастев са жаљењем констатује да на Западном Балкану нема изгледа да дође до озбиљног сукоба између Вашингтона и Москве чак и ако Кремљ буде јачао свој утицај. Плашење Беле куће да се одвија тиха руска „окупација“ нашег региона, те да је потребно томе се енергично супротставити, није дало резултат. Не зато што је Вашингтон равнодушан када се ради о његовом глобалном престижу и империјалном радијусу већ стога што је сурово прагматичан. Види да му не прети никаква, било руска или кинеска претња на подручју Балкана. Опет, тамо где сматра да је другачије и те како је борбен па и агресиван. Но то нам сада није тема.

Битно је рећи да када локална евроатлантска елита и њени глобални ментори (а Крастев је једна врста копче између првих и других) нису успели да нахушкају Вашингтон да допринесе да се на Балкану пролије још мало крви или на други начин проузрокује нека несрећа, сада покушавају да натерају Брисел да се ангажује. Знају да је тром и конфузан, односно да се испод капе чији је амблем налазе бројни државни интереси, али када већ немају ништа друго, покушавају да изазову повећано, макар и асиметрично, пројектовање ЕУ моћи на Западни Балкан. Разуме се са циљем да се опонира Русији и притисну сви који са њом одржавају блиске везе, а пре свега Срби.

 

СТРАТЕШКЕ ЗАВРЗЛАМЕ То је смисао текста којим смо се бавили и сличних разноликих (дез)информација које се последњих недеља појављују у разним медијима што су у функцији евроатлантске идеје. Повод за то је недавно објављена „Стратегија ЕУ за Западни Балкан“, те турнеја бриселских званичника предвођених Јункером по земљама и ентитетима региона са циљем да она буде што позитивније представљена тамошњим политичким круговима и грађанству. Намера је да они буду охрабрени да – упркос томе што услови за улазак у Унију стално постају све ригорознији – истрају на путу ЕУ интеграција.

ЕУ не зна ни шта ће сама са собом, а камоли са остатком Балкана. Ипак, не би хтела да од њега дигне руке. Па сада, по принципу „не липши магарче до зелене траве“, њега настоји да мами да иде напред уз нуђење инфузија како би се одложило „липсавање“, уз хипотетичку могућност да се стигне до зелене траве (ако она уопште и постоји). То се борбеним евроатлантистима не допада. Хтели би што брже заокруживање ЕУ, како би Балкан био блокиран за друге силе, па макар Брисел нешто и дао неинтегрисаним Балканцима. Неко ће рећи да је то добра вест. Не мислим да је тако не због мог евроскептицизма већ опасности која би се у том контексту надвила над српским простором.

Евроатлантски кругови подразумевају да би форсирани ЕУ балкански марш подразумевао централизацију БиХ, даље међународно и унутрашње јачање косовске квазидржавности, ширење НАТО-а и контрирање Русији. Да ли нам све то треба? Да ли је то прихватљиво само да бисмо ушли у ЕУ? Да чак пођемо од тога да она и има неки смисао, ипак је само средство да њеним државама чланицама буде боље, а не идол због кога се треба жртвовати. А од нас се баш то тражи. Додуше, ако нам је због тога лакше, анационална евроатлантска елита спремна је да жртвује и изворни идентитет других европских народа и њихове традиционалне вредности. Велике европске земље на спољном плану поступају геополитички, али изнутра углавном допуштају па и стимулишу идентитетски ерозивне процесе међу староседеоцима и афро-азијску муслиманску имиграцију. Али због тога је логично да се поведемо за нашом изреком: „ко је луд не буди му друг“, уместо да пожелимо да ускочимо у брод који жртве носи до острва са Минотауровим лавиринтом где их чека неман.

 

ОПТИМИСТИ И ПЕСИМИСТИ Да би се баш то десило, односно како „Стратегија ЕУ за Западни Балкан“ не би доживела неуспех, Крастев од Уније (читајте њених кључних чиниоца) тражи да убрзано реагују. Да уместо на речима, озбиљним делима и уз веће трошкове крену у балкански поход. Подсећа на један, каже, балкански виц који најбоље описује стање људи у нашем региону који већ дуго чекају ЕУ интеграције: „Оптимисти вeруjу дa ћe сe Tурскa придружити Униjи зa врeмe aлбaнскoг прeдсeдaвaњa, дoк пeсимисти вeруjу дa ћe сe Aлбaниja придружити тoкoм турскoг прeдсeдaвaњa. Другим рeчимa: никaд.“

Духовито, ипак није најгоре чекање. Горе је дочекати нешто лоше. Не видим наговештаје да је Брисел спреман и у новонасталим околностима да српског фактору понуди ишта добро. О томе говори и толерисање неонацистичког односа према свему српском у ЕУ чланици Хрватској или пак равнодушност према идентитетском геноциду над Србима у Црној Гори, односно разумевање за стаљинистичке процесе са којима се суочавају лидери тамошњих српских странака. Ту је и већ поменути однос према РС и КиМ. Док год ствари тако стоје, за нас је и најбоља опција оно што је крај вица који револтира Крастева и његове истомишљенике. Али у једном је он у праву: „Други свeтски рaт je зaвршeн, aли Први joш трaje.“ Само су средства борбе другачија. То бисмо морали коначно да схватимо и да се сада, када можда почиње расплет актуелне балканске драме, постмодерним средствима боримо за опстанак иоле налик нашим прецима.