Почетна / Уводник / ЧАЈАНКА КОД ЛИБЕРАЛА

ЧАЈАНКА КОД ЛИБЕРАЛА

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

ННС је странка у најдубљој традицији Србије, у најдубљој историјској традицији српског народа.“

Премда бисмо очекивали да се овде цитирани суд (обнародован иначе усред минуле изборне кампање за градоначелника) циљано омакао неком страначком активисти СНС-а, истина је да га је изрекла Латинка Перовић, експерт за савремену српску историју, однедавно и кандидат за академика.

У разговору објављеном у листу „Данас“, а под безазленом одредницом – политички разговор старих и младих либерала, извесном Ђорђу Жујовићу, члану Председништва ЛДП (млада генерација) Латинка (старији либерал) је у тону примереном лагодним разговорима у пригушености каквог салона „отворила очи“ и упутила га на исправно разумевање окружења у којем се либерали, како изгледа, не сналазе претерано добро, што се дало закључити и из Жујовићеве опаске да „чудновата атмосфера влада у српском друштву“. Исприповедала је историчарка неколико, за актуелни балкански и европски политички тренутак, и шири геополитички контекст занимљивих чињеница, али је поентирала наведеном категоричком тврдњом, смештајући у равни историјског искуства Срба овако високо странку која је данас владајућа и чланством најбројнија у земљи. Као аутор ове политичке, но и шире друштвене оцене, она није објаснила мотиве свог евидентног препознавања Срба као народа, традицијом и судбином политички дизајнираног и оваплоћеног у страначким ликовима и савременом колективном појавном једне партије – СНС-а. Није напоменула ни да ли је у закључку била надахнута политичко-идеолошким програмом странке, дакле њеним декларативним припадањем десници, или су јој као оријентир можда послужиле неке друге категорије, рецимо антрополошке и психолошке, а свакако сложеније од пуких политичких? Познаваоци лика и дела Латинке Перовић наслућују да оваква питања могу бити сувишна, али за већину грађана ипак неће бити „натегнута“ једна недоумица – Ако „најдубља традиција“, логично, значи и манифестацију „најдубљег бића“ народа, да ли то Латинка (не)посредно тврди да се Срби у свом појавном и модерном политичком и грађанском „довршењу“ и синтези могу препознати као данашњи свеприсутни напредњаци?

Склони да закључимо да је овај одговор тачан, да је гђа Перовић „открићем“, наводно у симбиозу сраслог народног бића и овог партијског, упозорила младе либерале и указала им на један важан политички факат, такорећи на суштину живота овдашње политичке сцене. Парадокс је међутим то што би у СНС-у силно погрешили уколико би се обрадовали овој поруци или уколико би, рецимо, зажалили што госпођу нису позвали на предизборне митинге попут оних у Рипњу, Железнику, Калуђерици, на којима би овако децидираним тврдњама пред публиком и гласачима Перовићева странци свакако подигла цену.

Због чега је тако, због чега би наглашавање органске унутрашње блискости нације и партије странку требало пре да сневесели, него ли обрадује? Одговор се, разуме се, налази у минулом раду ове историчарке, а у њему се јасно може разабрати да „српска традиција“, у чијем је, јелте, духу добро утемељена ова политичка странка, није за похвалу него, напротив, за оштар критички суд, чак – негативну пресуду. О српском народу, његовој политичкој и другој култури, способности расуђивања, историјској зрелости и оријентацији у светским ширим приликама, Латинка је говорила и писала много, не тајећи колико је то мишљење драматично и узнемиравајуће негативно. У небројеним приликама које јој живот великодушно понудио она је ово мишљење систематизовала и од њега начинила теорију, својеврстан манифест у којем се потреба за просветитељским деловањем и строгим преваспитавањем запуштене и наопако саздане нације подразумевала. Да не понављамо све, кабаста је агенда ових тешких замерки, али да напоменемо једну од најпостојанијих категорија Перовић-доктрине која би могла бити релевантна за ову тему: „Дух паланке доживео је свој прави тријумф у Србији, држави у великој мери ’варваризованој и запуштеној’ за чију би регенерацију био потребан огроман напор који Срби сами, без спољне и стране помоћи, не могу учинити.“

Дакле, господо напредњаци, добисте озбиљну јавну пљуску, јер вам је добачено нешто као да сте „прави Срби“. Следствено – аутентични негативци и примитивци. Шта су овим разматрањем пак добили Срби који нису чланови ове странке, и који се не препознају у поменутом оштром научном и критичком резону либерала Латинке Перовић можда можемо да претпоставимо, чак и да погодимо, али о томе није сада реч.

Историчарка Латинка Перовић – дама из табора који себе види као снагу најудаљенију од места политичке, идејне и културне коте на којој се у времену и историјском простору сместила СНС – није подробније овога пута објаснила зашто је СНС политичка странка по српској националној мери, али нас један траг из богате документације везане за њено јавно деловање упућује на сличну, по мисаоној и идеолошкој матрици безмало истоветну, вербалну бравуру.

У давнашњем разговору за штампу, у познатом просветитељском и лидерском маниру, она је наиме објаснила и због чега је у традицији Србије, такође ваљда „најдубљој“, била и комунистичка партија: „Било би реално рећи да су Тито и Срби заправо били компатибилни. Јер Тито је човек који је стварао и државу и јаку војску. У међувремену, направио је и јаку партију, што је Србима такође одговарало. Зашто? Зато што у својој политичкој историји Србија није имала партију другачију од комунистичке: широка странка унутар које постоји језгро. Такви су Пашићеви радикали педесет година, па педесет година комунисти.“

Па, јесмо ли после ове луцидне тврдње ЛП о КПС– „широка странка унутар које постоји језгро“ – ближи разумевању тврдње цитиране на почетку текста? Занимљиво би било разматрање о језгру СНС, као и о томе да ли се можда хтело рећи како је СНС једнако новој КПС, а Вучић некакав нови Тито, па су се Срби у томе лако пронашли. Наравно, да противречја тек овде добијају замајац, будући да би не само злобни већ пре разумни закључили да је историчарка заправо, можда и невољно, одала признање СНС-у, пошто је и сама, и то не накратко, била елитни кадар Комунистичке партије. Да ли је, ма како то апсурдно или шаљиво звучало, дошло време да ускоро буде авангарда и друге сличне странке, „компатибилне Србима“!

Уосталом, овде имамо „политичку ситуацију коју треба дешифровати“, каже она у једном тренутку разговора на поменутој малој чајанци старих и младих либерала, која не би можда ни заслужила неку посебну пажњу („Ово је само да сазнамо да је жена још жива а да постоји и неки Жујовић“, бруји на блоговима) да се и сада, као и у низу преломних тренутака у ближој прошлости, мислимо на српски 21. век, све то не догађа програмски и планирано: „освежити“, актуелизовати и нагласити све најважније политичке, вредносне и идејне поставке које српски неолиберали бране, али не мање и политичкој владајућој гарнитури у земљи послати сигнал и упозорење: гледамо вас, пазите шта радите.

Смисао оваквих разговора и порука је управо такав – да све доведе у ред, и да се опомену они који би могли да погреше. И Латинка Перовић, као арбитар и тумач климавог вредносног поретка једног света (западног дакако) у име класе српских либерала, једнима поручује (да ли онима у језгру СНС-а?): само вас гледамо, другима, онима на својој страни света – све је у реду, поредак јесте и мора бити стабилан, вредности за које се либерали залажу у суштини се не мењају, мада тако понекад изгледа.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *