Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
NNS je stranka u najdubljoj tradiciji Srbije, u najdubljoj istorijskoj tradiciji srpskog naroda.“
Premda bismo očekivali da se ovde citirani sud (obnarodovan inače usred minule izborne kampanje za gradonačelnika) ciljano omakao nekom stranačkom aktivisti SNS-a, istina je da ga je izrekla Latinka Perović, ekspert za savremenu srpsku istoriju, odnedavno i kandidat za akademika.
U razgovoru objavljenom u listu „Danas“, a pod bezazlenom odrednicom – politički razgovor starih i mladih liberala, izvesnom Đorđu Žujoviću, članu Predsedništva LDP (mlada generacija) Latinka (stariji liberal) je u tonu primerenom lagodnim razgovorima u prigušenosti kakvog salona „otvorila oči“ i uputila ga na ispravno razumevanje okruženja u kojem se liberali, kako izgleda, ne snalaze preterano dobro, što se dalo zaključiti i iz Žujovićeve opaske da „čudnovata atmosfera vlada u srpskom društvu“. Ispripovedala je istoričarka nekoliko, za aktuelni balkanski i evropski politički trenutak, i širi geopolitički kontekst zanimljivih činjenica, ali je poentirala navedenom kategoričkom tvrdnjom, smeštajući u ravni istorijskog iskustva Srba ovako visoko stranku koja je danas vladajuća i članstvom najbrojnija u zemlji. Kao autor ove političke, no i šire društvene ocene, ona nije objasnila motive svog evidentnog prepoznavanja Srba kao naroda, tradicijom i sudbinom politički dizajniranog i ovaploćenog u stranačkim likovima i savremenom kolektivnom pojavnom jedne partije – SNS-a. Nije napomenula ni da li je u zaključku bila nadahnuta političko-ideološkim programom stranke, dakle njenim deklarativnim pripadanjem desnici, ili su joj kao orijentir možda poslužile neke druge kategorije, recimo antropološke i psihološke, a svakako složenije od pukih političkih? Poznavaoci lika i dela Latinke Perović naslućuju da ovakva pitanja mogu biti suvišna, ali za većinu građana ipak neće biti „nategnuta“ jedna nedoumica – Ako „najdublja tradicija“, logično, znači i manifestaciju „najdubljeg bića“ naroda, da li to Latinka (ne)posredno tvrdi da se Srbi u svom pojavnom i modernom političkom i građanskom „dovršenju“ i sintezi mogu prepoznati kao današnji sveprisutni naprednjaci?
Skloni da zaključimo da je ovaj odgovor tačan, da je gđa Perović „otkrićem“, navodno u simbiozu sraslog narodnog bića i ovog partijskog, upozorila mlade liberale i ukazala im na jedan važan politički fakat, takoreći na suštinu života ovdašnje političke scene. Paradoks je međutim to što bi u SNS-u silno pogrešili ukoliko bi se obradovali ovoj poruci ili ukoliko bi, recimo, zažalili što gospođu nisu pozvali na predizborne mitinge poput onih u Ripnju, Železniku, Kaluđerici, na kojima bi ovako decidiranim tvrdnjama pred publikom i glasačima Perovićeva stranci svakako podigla cenu.
Zbog čega je tako, zbog čega bi naglašavanje organske unutrašnje bliskosti nacije i partije stranku trebalo pre da sneveseli, nego li obraduje? Odgovor se, razume se, nalazi u minulom radu ove istoričarke, a u njemu se jasno može razabrati da „srpska tradicija“, u čijem je, jelte, duhu dobro utemeljena ova politička stranka, nije za pohvalu nego, naprotiv, za oštar kritički sud, čak – negativnu presudu. O srpskom narodu, njegovoj političkoj i drugoj kulturi, sposobnosti rasuđivanja, istorijskoj zrelosti i orijentaciji u svetskim širim prilikama, Latinka je govorila i pisala mnogo, ne tajeći koliko je to mišljenje dramatično i uznemiravajuće negativno. U nebrojenim prilikama koje joj život velikodušno ponudio ona je ovo mišljenje sistematizovala i od njega načinila teoriju, svojevrstan manifest u kojem se potreba za prosvetiteljskim delovanjem i strogim prevaspitavanjem zapuštene i naopako sazdane nacije podrazumevala. Da ne ponavljamo sve, kabasta je agenda ovih teških zamerki, ali da napomenemo jednu od najpostojanijih kategorija Perović-doktrine koja bi mogla biti relevantna za ovu temu: „Duh palanke doživeo je svoj pravi trijumf u Srbiji, državi u velikoj meri ’varvarizovanoj i zapuštenoj’ za čiju bi regeneraciju bio potreban ogroman napor koji Srbi sami, bez spoljne i strane pomoći, ne mogu učiniti.“
Dakle, gospodo naprednjaci, dobiste ozbiljnu javnu pljusku, jer vam je dobačeno nešto kao da ste „pravi Srbi“. Sledstveno – autentični negativci i primitivci. Šta su ovim razmatranjem pak dobili Srbi koji nisu članovi ove stranke, i koji se ne prepoznaju u pomenutom oštrom naučnom i kritičkom rezonu liberala Latinke Perović možda možemo da pretpostavimo, čak i da pogodimo, ali o tome nije sada reč.
Istoričarka Latinka Perović – dama iz tabora koji sebe vidi kao snagu najudaljeniju od mesta političke, idejne i kulturne kote na kojoj se u vremenu i istorijskom prostoru smestila SNS – nije podrobnije ovoga puta objasnila zašto je SNS politička stranka po srpskoj nacionalnoj meri, ali nas jedan trag iz bogate dokumentacije vezane za njeno javno delovanje upućuje na sličnu, po misaonoj i ideološkoj matrici bezmalo istovetnu, verbalnu bravuru.
U davnašnjem razgovoru za štampu, u poznatom prosvetiteljskom i liderskom maniru, ona je naime objasnila i zbog čega je u tradiciji Srbije, takođe valjda „najdubljoj“, bila i komunistička partija: „Bilo bi realno reći da su Tito i Srbi zapravo bili kompatibilni. Jer Tito je čovek koji je stvarao i državu i jaku vojsku. U međuvremenu, napravio je i jaku partiju, što je Srbima takođe odgovaralo. Zašto? Zato što u svojoj političkoj istoriji Srbija nije imala partiju drugačiju od komunističke: široka stranka unutar koje postoji jezgro. Takvi su Pašićevi radikali pedeset godina, pa pedeset godina komunisti.“
Pa, jesmo li posle ove lucidne tvrdnje LP o KPS– „široka stranka unutar koje postoji jezgro“ – bliži razumevanju tvrdnje citirane na početku teksta? Zanimljivo bi bilo razmatranje o jezgru SNS, kao i o tome da li se možda htelo reći kako je SNS jednako novoj KPS, a Vučić nekakav novi Tito, pa su se Srbi u tome lako pronašli. Naravno, da protivrečja tek ovde dobijaju zamajac, budući da bi ne samo zlobni već pre razumni zaključili da je istoričarka zapravo, možda i nevoljno, odala priznanje SNS-u, pošto je i sama, i to ne nakratko, bila elitni kadar Komunističke partije. Da li je, ma kako to apsurdno ili šaljivo zvučalo, došlo vreme da uskoro bude avangarda i druge slične stranke, „kompatibilne Srbima“!
Uostalom, ovde imamo „političku situaciju koju treba dešifrovati“, kaže ona u jednom trenutku razgovora na pomenutoj maloj čajanci starih i mladih liberala, koja ne bi možda ni zaslužila neku posebnu pažnju („Ovo je samo da saznamo da je žena još živa a da postoji i neki Žujović“, bruji na blogovima) da se i sada, kao i u nizu prelomnih trenutaka u bližoj prošlosti, mislimo na srpski 21. vek, sve to ne događa programski i planirano: „osvežiti“, aktuelizovati i naglasiti sve najvažnije političke, vrednosne i idejne postavke koje srpski neoliberali brane, ali ne manje i političkoj vladajućoj garnituri u zemlji poslati signal i upozorenje: gledamo vas, pazite šta radite.
Smisao ovakvih razgovora i poruka je upravo takav – da sve dovede u red, i da se opomenu oni koji bi mogli da pogreše. I Latinka Perović, kao arbitar i tumač klimavog vrednosnog poretka jednog sveta (zapadnog dakako) u ime klase srpskih liberala, jednima poručuje (da li onima u jezgru SNS-a?): samo vas gledamo, drugima, onima na svojoj strani sveta – sve je u redu, poredak jeste i mora biti stabilan, vrednosti za koje se liberali zalažu u suštini se ne menjaju, mada tako ponekad izgleda.
