ДРУГА СТРАНА АМЕРИЧКОГ СНА

У САД, једној од богатијих држава света, према различитим статистичким, научним и медијским подацима, у сиромаштву живи између 41 (подаци научника) и 47 милиона (званични податак) људи

Специјални известилац за екстремно сиромаштво и људска права у Уједињеним нацијама, професор Филип Алстон хтео је да се позабави проблемом сиромаштва у САД, те је посетио најсиромашнија места ове државе. Обишао је поједине реоне Лос Анђелеса, Сан Франциска, мале градове Алабаме и Западне Вирџиније с намером да напише чланак за „Гардијан“ а како би указао на „тамну страну америчког сна“. Његов извештај „Алстонова студија о САД“ скренуо је пажњу остатка човечанства на сиромаштво у овој земљи.

„Епско Алстоново путовање кренуло је од обале до обале, од сиромашних ка још сиромашнијима, почевши од Лос Анђeлeса и Сан Франциска, преко дубоког Југа да би стигао у колонијални Порторико, а потом се вратио у округе Западне Вирџиније пратећи разочарање људи у приватно предузетништво и одбијања државе да помогне.“ Управо за време његовог боравка у Лос Анђелесу републиканци су у Конгресу гласали за умањење пореза, што ће повећати финансијску неједнакост, која је иначе достигла екстремни ниво у овој индустријски развијеној држави. Чак девет милиона људи има додатак 0, тј. не зарађују или не добијају од државе ни један једини цент за храну.

УТИЦАЈ РАСНОГ ФАКТОРА Алстон је путујући по САД увидео и како расни фактор утиче на сиромаштво. Поводом ситуације у округу Лоундес (Алабама) констатовао је: „Расни фактор у америчкој кризи и сиромаштву нигде се не јавља тако очигледно као на дубоком Југу, где и данас крвари отворена рана ропства.“ Специјални известилац УН је потом посетио „црни појас“. Овај термин се појавио због плодне црне земље (тзв. црнице), али је касније почео да се везује за афроамеричку већину на овом простору. Веза између тла и демографије овде није случајна. Запажено је да на овој земљи одлично успева памук, а за његово сејање, негу и брање кoришћена је робовска радна снага, што је подстакло и трговину робљем. Потомци робова још живе у „црном појасу“ и страдају од невероватног сиромаштва, иако су формално слободни људи.

Потом је Алстон посетио Порторико, три месеца после проласка урагана „Марија“, који је опустошио острво. Али сиромаштво на острву је било видљиво и пре урагана. На острву је двапут веће сиромаштво (44 одсто популације је сиромашно) у односу на целе САД (укључујући и посебно Алабаму у којој је сиромашно 19 посто становника). После проласка урагана сиромашних је чак 60 посто људи. Због свега што је видео Алстон је записао: „Вашингтон је ко бајаги забринут и много говори о овом проблему, као и проблему кршења људских права у другим државама. Но у САД се примећује потпуни слом друштва. Држава не само што је дозволила све ово него ништа не предузима да се проблеми реше. Жалосно.“

КРИТИКА ТРАМПА „Алстонова студија о САД“ директно критикује Трампову владу за продубљивање кризе и све више бескућника, као и за урушавање демократије. У студији се наводи и да ће „предложени пакет пореских реформи учинити САД друштвом са највећим социјалним разликама у свету и да ће значајно увећати ионако висок ниво неједнакости између једног процента богатих и 50 одсто сиромашних Американаца. Велика смањења социјалних права разрушиће важан аспект безбедности, која је ионако ’избушена’“.

Неколико година раније влада у Вашингтону је одлучно одбацила предлоге да економска и социјална права буду саставни део људских права, без обзира што су ова права убројана у кључне међународне споразуме и документе које су САД ратификовале (на пример, Конвенција о укидању свих облика расне дискриминације и Општа деклерација о људским правима). Но њихово игнорисање не ослобађа од обавеза. Међународне норме о људским правима признају право на образовање, медицинску заштиту, социјалну заштиту и на достојан стандард сваком грађанину. Иако су, дакле, САД међу развијенијим државама и често прозивају друге мање земље да не поштују људска права, оне грубо нарушавају људска права на својој територији јер не гарантују никоме да неће умрети од глади, а не гарантују ни медицинску заштиту.

„Алстонова студија о САД“ говори и о карикатуралним теоријама којима се све ово оправдава а које провејавају кроз медије. Према теоријама актуелне америчке елите богати су богати јер су вредни, предузимљиви, патриотски оријентисани и теже ка економском успеху, док су сиромашни лењи, неуспешни и са криминалним навикама. На крају се у овим пропагандним текстовима и емисијама по правилу закључи увек исто: и сиромашни у САД могу бити богати и остварити амерички сан ако буду упорно радили.

 

СУРОВА РЕАЛНОСТ Реалност је, наравно, сасвим другачија. Богати грађани САД не плаћају порезе, пребацују новац у офшор-зоне и често зарађују на спекулативним пословима не дајући заузврат ништа Америци и друштву. Другим речима, када нека богата држава попут Америке има толико стално сиромашних грађана, то није због неких имагинарних разлога већ због политичког избора њене власти. Сиромаштво се и у САД може искоренити ако има политичке воље, али ње засад нема.

У чланку „21 чињеница о нивоу сиромаштва у Америци у које нећете поверовати“, који је објавио руски лист „Правда“, иначе близак Комунистичкој партији, наводи се да „сиромаштво у САД достиже незамисливе размере, док средња класа постепено нестаје“, те наводи 21 чињеницу о овоме. Прва, званични подаци (Америчког бироа за попис становништва) говоре да данас у САД има 47 милиона сиромашних људи. Свако пето дете у Америци живи од система народних кухиња. Према подацима Кетрин Един и Лука Шефера, аутора књиге „Два долара на дан: живети од ничега у Америци“ ($2.00 a Day: Living on Almost Nothing in America) у САД има око милион и по домаћинстава која дневно зарађују мање од два долара, а од 1996. ових домаћинстава је дупло више. Чак 46 милиона Американаца користи јавне кухиње и храну разних добротворних установа, а потрага за оброком у њима почиње у шест ујутро, јер је количина хране ограничена. Број незбринуте деце у САД се увећао за 60 одсто током последњих шест година. Око 1,6 милиона деце током прошле године је ноћило у прихватилиштима за скитнице. Полиција Њујорка је, на пример, идентификовала више од 80 специјалних места у којима живе бескућници (од канализације до напуштених кућа), а проблем људи без куће или стана тренутно се именује медицинском терминологијом – епидемијом. Више од 50 одсто деце у америчким државним школама не могу да купе оброк у школској кухињи. Око 65 посто америчке деце живи у домовима који примају различите облике финансијске помоћи државе. Трећина америчке деце живи у породицама чији је доходак мањи за 60 одсто од просечног дохотка у држави. На листи земаља са најбољим социјалним стањем УНИЦЕФ-а, од 41 оцењене државе САД су заузеле 36. место. Од 2000. године број људи који живе у најсиромашнијим регионима САД се удвостручио. Око 45 одсто деце црнаца живи у сиромашним регионима. Тачно 40,9 одсто деце у САД расте само са једним родитељем, који живи у крајњем сиромаштву. Такође, 48,8 одсто амeричких омладинаца старости 25 година још увек живи са родитељима. Око 51 одсто америчких радника зарађује годишње мање од 30.000 долара. Према државним подацима САД, 7,9 милиона радно способних Американаца су „званично незапослени“, док 94,7 милиона не ради због различитих узрока. Ако се цифре саберу, добија се 102,6 милиона радно способних који тренутно не раде.

Уколико имате кућу у САД, аутоматски вас убрајају у „средњу класу“, но током последњих осам година Американаца који имају некретнину све је мање. Даље, 70 одсто Американаца је уверено да је дуг апсолутно неопходан да би се преживело. Чак 25 одсто Американаца има тзв. „негативни капитал“, што значи да дугују више него што зарађују. На крају, фрапантни 21. податак: 0,1 одсто америчких породица има богатство колико и 90 посто свих америчких породица заједно.

Према истраживањима Федералног резервног система САД, 44 посто становника ове државе нема на располагању 400 долара за потребе у случају какве ванредне ситуације. Такође, први пут од 1993. смањио се и просечни животни век Американаца, што се повезује са сиромаштвом.

Традиционално после 1959. године сиромаштво у САД се смањивало и колебало се од 11,1 до 15,1 одсто становништва, али после 2008. убрзано расте. Истовремено један одсто богатих је увећавао годишње своје богатство за фантастичних 275 посто, а 20 одсто сиромашних породица имало је раст дохотка тек 18 процената.

Амерички демографи прате сиромаштво и према расној припадности (белци, црнци, Латиноамериканци и Азијци). Према овом критеријуму 2016. године међу црнцима је било 22 одсто сиромашних, код Латиноамериканаца 19,4, Азијаца 10,1, а код белаца свега 8,8 одсто. Другим речима, у САД је сиромашан сваки 11. белац, сваки пети Латиноамериканац и црнац. Према регионима висок степен сиромаштва присутан је у источним државама, посебно у Кентакију и Западној Вирџинији и тзв. дубоком Југу (граница са Мексиком, државе Њу Мексико и Аризона). Најсиромашнија држава САД је Мисисипи (20,8), следе Луизијана (20,2) и Њу Мексико (19,8 посто). Најмање сиромашних је у Њу Хемпширу (7,3). Међу сиромашним грађанима САД највише је младих (млађих од 18 година старости) – 20 одсто, тј. свако пето дете живи у сиромаштву. Такође, више је сиромашних жена него мушкараца.    

ДУЖНИЧКО РОПСТВО

Званично у САД од 1833. године не постоји затвор за дужнике. Незванично, међутим, Министарство правде у извештају о расној дискриминацији полиције у Фергусону наводи да постоји систем казни за безначајне преступе, који се често мењају за затворске казне када су у питању сиромашни, посебно црнци. Затвор махом траје док новац не донесу родбина или пријатељи. У противном, затвореници морају да раде док не зараде да плате изречену новчану казну.

Професор права Питер Еделман на Џорџтаунском универзитету, иначе аутор књиге „Сиромаштво није криминал: Криминализација сиромаштва у Америци“, истиче да је читав буџет Фергусона заснован на масовној криминализацији грађана, слања на суд и кажњавања како би се узео новац.

Систем функционише на следећи начин. Грађанин направи прекршај, на пример, не стане током вожње на знак „стоп“, полиција га приведе судији, овај одреди казну од 135 долара уз услов: одмах све платити. Ко нема новца шаље се на три месеца (без обзира на пол) у затвор, који је неуслован, без грејања, пун људи, прљав… У овим затворима су углавном црнци. Има и случајева када се казне смишљају „на лицу места“, а људи приморавају да прихвате и дела која нису учинили.

Сиромашнима, када их оптуже за какав прекршај, наплаћују и трошкове службеног адвоката у 43 државе Америке, иако би требало да је правна помоћ бесплатна. Они који су се жалили Врховном суду нису добили правду, већ потврду казне. Разлог одбијања углавном је изречен усмено и обично је овако формулисан: „Имаш прекрасну тетоважу, значи да имаш новац за адвоката и за казну.“ Или: „Имаш модерне ципеле, значи да можеш да платиш адвоката!“

Иначе, жалба Врховном суду подразумева да је подносилац жалбе унапред обезбедио пет гласова да би се она уважила. У противном се одбацује. Систем је такав јер бројне судије подржавају ову праксу, будући да им омогућава већу зараду, иако је то неправедно и неправилно.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *