DRUGA STRANA AMERIČKOG SNA

U SAD, jednoj od bogatijih država sveta, prema različitim statističkim, naučnim i medijskim podacima, u siromaštvu živi između 41 (podaci naučnika) i 47 miliona (zvanični podatak) ljudi

Specijalni izvestilac za ekstremno siromaštvo i ljudska prava u Ujedinjenim nacijama, profesor Filip Alston hteo je da se pozabavi problemom siromaštva u SAD, te je posetio najsiromašnija mesta ove države. Obišao je pojedine reone Los Anđelesa, San Franciska, male gradove Alabame i Zapadne Virdžinije s namerom da napiše članak za „Gardijan“ a kako bi ukazao na „tamnu stranu američkog sna“. Njegov izveštaj „Alstonova studija o SAD“ skrenuo je pažnju ostatka čovečanstva na siromaštvo u ovoj zemlji.

„Epsko Alstonovo putovanje krenulo je od obale do obale, od siromašnih ka još siromašnijima, počevši od Los Anđelesa i San Franciska, preko dubokog Juga da bi stigao u kolonijalni Portoriko, a potom se vratio u okruge Zapadne Virdžinije prateći razočaranje ljudi u privatno preduzetništvo i odbijanja države da pomogne.“ Upravo za vreme njegovog boravka u Los Anđelesu republikanci su u Kongresu glasali za umanjenje poreza, što će povećati finansijsku nejednakost, koja je inače dostigla ekstremni nivo u ovoj industrijski razvijenoj državi. Čak devet miliona ljudi ima dodatak 0, tj. ne zarađuju ili ne dobijaju od države ni jedan jedini cent za hranu.

UTICAJ RASNOG FAKTORA Alston je putujući po SAD uvideo i kako rasni faktor utiče na siromaštvo. Povodom situacije u okrugu Loundes (Alabama) konstatovao je: „Rasni faktor u američkoj krizi i siromaštvu nigde se ne javlja tako očigledno kao na dubokom Jugu, gde i danas krvari otvorena rana ropstva.“ Specijalni izvestilac UN je potom posetio „crni pojas“. Ovaj termin se pojavio zbog plodne crne zemlje (tzv. crnice), ali je kasnije počeo da se vezuje za afroameričku većinu na ovom prostoru. Veza između tla i demografije ovde nije slučajna. Zapaženo je da na ovoj zemlji odlično uspeva pamuk, a za njegovo sejanje, negu i branje korišćena je robovska radna snaga, što je podstaklo i trgovinu robljem. Potomci robova još žive u „crnom pojasu“ i stradaju od neverovatnog siromaštva, iako su formalno slobodni ljudi.

Potom je Alston posetio Portoriko, tri meseca posle prolaska uragana „Marija“, koji je opustošio ostrvo. Ali siromaštvo na ostrvu je bilo vidljivo i pre uragana. Na ostrvu je dvaput veće siromaštvo (44 odsto populacije je siromašno) u odnosu na cele SAD (uključujući i posebno Alabamu u kojoj je siromašno 19 posto stanovnika). Posle prolaska uragana siromašnih je čak 60 posto ljudi. Zbog svega što je video Alston je zapisao: „Vašington je ko bajagi zabrinut i mnogo govori o ovom problemu, kao i problemu kršenja ljudskih prava u drugim državama. No u SAD se primećuje potpuni slom društva. Država ne samo što je dozvolila sve ovo nego ništa ne preduzima da se problemi reše. Žalosno.“

KRITIKA TRAMPA „Alstonova studija o SAD“ direktno kritikuje Trampovu vladu za produbljivanje krize i sve više beskućnika, kao i za urušavanje demokratije. U studiji se navodi i da će „predloženi paket poreskih reformi učiniti SAD društvom sa najvećim socijalnim razlikama u svetu i da će značajno uvećati ionako visok nivo nejednakosti između jednog procenta bogatih i 50 odsto siromašnih Amerikanaca. Velika smanjenja socijalnih prava razrušiće važan aspekt bezbednosti, koja je ionako ’izbušena’“.

Nekoliko godina ranije vlada u Vašingtonu je odlučno odbacila predloge da ekonomska i socijalna prava budu sastavni deo ljudskih prava, bez obzira što su ova prava ubrojana u ključne međunarodne sporazume i dokumente koje su SAD ratifikovale (na primer, Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije i Opšta dekleracija o ljudskim pravima). No njihovo ignorisanje ne oslobađa od obaveza. Međunarodne norme o ljudskim pravima priznaju pravo na obrazovanje, medicinsku zaštitu, socijalnu zaštitu i na dostojan standard svakom građaninu. Iako su, dakle, SAD među razvijenijim državama i često prozivaju druge manje zemlje da ne poštuju ljudska prava, one grubo narušavaju ljudska prava na svojoj teritoriji jer ne garantuju nikome da neće umreti od gladi, a ne garantuju ni medicinsku zaštitu.

„Alstonova studija o SAD“ govori i o karikaturalnim teorijama kojima se sve ovo opravdava a koje provejavaju kroz medije. Prema teorijama aktuelne američke elite bogati su bogati jer su vredni, preduzimljivi, patriotski orijentisani i teže ka ekonomskom uspehu, dok su siromašni lenji, neuspešni i sa kriminalnim navikama. Na kraju se u ovim propagandnim tekstovima i emisijama po pravilu zaključi uvek isto: i siromašni u SAD mogu biti bogati i ostvariti američki san ako budu uporno radili.

 

SUROVA REALNOST Realnost je, naravno, sasvim drugačija. Bogati građani SAD ne plaćaju poreze, prebacuju novac u ofšor-zone i često zarađuju na spekulativnim poslovima ne dajući zauzvrat ništa Americi i društvu. Drugim rečima, kada neka bogata država poput Amerike ima toliko stalno siromašnih građana, to nije zbog nekih imaginarnih razloga već zbog političkog izbora njene vlasti. Siromaštvo se i u SAD može iskoreniti ako ima političke volje, ali nje zasad nema.

U članku „21 činjenica o nivou siromaštva u Americi u koje nećete poverovati“, koji je objavio ruski list „Pravda“, inače blizak Komunističkoj partiji, navodi se da „siromaštvo u SAD dostiže nezamislive razmere, dok srednja klasa postepeno nestaje“, te navodi 21 činjenicu o ovome. Prva, zvanični podaci (Američkog biroa za popis stanovništva) govore da danas u SAD ima 47 miliona siromašnih ljudi. Svako peto dete u Americi živi od sistema narodnih kuhinja. Prema podacima Ketrin Edin i Luka Šefera, autora knjige „Dva dolara na dan: živeti od ničega u Americi“ ($2.00 a Day: Living on Almost Nothing in America) u SAD ima oko milion i po domaćinstava koja dnevno zarađuju manje od dva dolara, a od 1996. ovih domaćinstava je duplo više. Čak 46 miliona Amerikanaca koristi javne kuhinje i hranu raznih dobrotvornih ustanova, a potraga za obrokom u njima počinje u šest ujutro, jer je količina hrane ograničena. Broj nezbrinute dece u SAD se uvećao za 60 odsto tokom poslednjih šest godina. Oko 1,6 miliona dece tokom prošle godine je noćilo u prihvatilištima za skitnice. Policija Njujorka je, na primer, identifikovala više od 80 specijalnih mesta u kojima žive beskućnici (od kanalizacije do napuštenih kuća), a problem ljudi bez kuće ili stana trenutno se imenuje medicinskom terminologijom – epidemijom. Više od 50 odsto dece u američkim državnim školama ne mogu da kupe obrok u školskoj kuhinji. Oko 65 posto američke dece živi u domovima koji primaju različite oblike finansijske pomoći države. Trećina američke dece živi u porodicama čiji je dohodak manji za 60 odsto od prosečnog dohotka u državi. Na listi zemalja sa najboljim socijalnim stanjem UNICEF-a, od 41 ocenjene države SAD su zauzele 36. mesto. Od 2000. godine broj ljudi koji žive u najsiromašnijim regionima SAD se udvostručio. Oko 45 odsto dece crnaca živi u siromašnim regionima. Tačno 40,9 odsto dece u SAD raste samo sa jednim roditeljem, koji živi u krajnjem siromaštvu. Takođe, 48,8 odsto američkih omladinaca starosti 25 godina još uvek živi sa roditeljima. Oko 51 odsto američkih radnika zarađuje godišnje manje od 30.000 dolara. Prema državnim podacima SAD, 7,9 miliona radno sposobnih Amerikanaca su „zvanično nezaposleni“, dok 94,7 miliona ne radi zbog različitih uzroka. Ako se cifre saberu, dobija se 102,6 miliona radno sposobnih koji trenutno ne rade.

Ukoliko imate kuću u SAD, automatski vas ubrajaju u „srednju klasu“, no tokom poslednjih osam godina Amerikanaca koji imaju nekretninu sve je manje. Dalje, 70 odsto Amerikanaca je uvereno da je dug apsolutno neophodan da bi se preživelo. Čak 25 odsto Amerikanaca ima tzv. „negativni kapital“, što znači da duguju više nego što zarađuju. Na kraju, frapantni 21. podatak: 0,1 odsto američkih porodica ima bogatstvo koliko i 90 posto svih američkih porodica zajedno.

Prema istraživanjima Federalnog rezervnog sistema SAD, 44 posto stanovnika ove države nema na raspolaganju 400 dolara za potrebe u slučaju kakve vanredne situacije. Takođe, prvi put od 1993. smanjio se i prosečni životni vek Amerikanaca, što se povezuje sa siromaštvom.

Tradicionalno posle 1959. godine siromaštvo u SAD se smanjivalo i kolebalo se od 11,1 do 15,1 odsto stanovništva, ali posle 2008. ubrzano raste. Istovremeno jedan odsto bogatih je uvećavao godišnje svoje bogatstvo za fantastičnih 275 posto, a 20 odsto siromašnih porodica imalo je rast dohotka tek 18 procenata.

Američki demografi prate siromaštvo i prema rasnoj pripadnosti (belci, crnci, Latinoamerikanci i Azijci). Prema ovom kriterijumu 2016. godine među crncima je bilo 22 odsto siromašnih, kod Latinoamerikanaca 19,4, Azijaca 10,1, a kod belaca svega 8,8 odsto. Drugim rečima, u SAD je siromašan svaki 11. belac, svaki peti Latinoamerikanac i crnac. Prema regionima visok stepen siromaštva prisutan je u istočnim državama, posebno u Kentakiju i Zapadnoj Virdžiniji i tzv. dubokom Jugu (granica sa Meksikom, države Nju Meksiko i Arizona). Najsiromašnija država SAD je Misisipi (20,8), slede Luizijana (20,2) i Nju Meksiko (19,8 posto). Najmanje siromašnih je u Nju Hempširu (7,3). Među siromašnim građanima SAD najviše je mladih (mlađih od 18 godina starosti) – 20 odsto, tj. svako peto dete živi u siromaštvu. Takođe, više je siromašnih žena nego muškaraca.    

DUŽNIČKO ROPSTVO

Zvanično u SAD od 1833. godine ne postoji zatvor za dužnike. Nezvanično, međutim, Ministarstvo pravde u izveštaju o rasnoj diskriminaciji policije u Fergusonu navodi da postoji sistem kazni za beznačajne prestupe, koji se često menjaju za zatvorske kazne kada su u pitanju siromašni, posebno crnci. Zatvor mahom traje dok novac ne donesu rodbina ili prijatelji. U protivnom, zatvorenici moraju da rade dok ne zarade da plate izrečenu novčanu kaznu.

Profesor prava Piter Edelman na Džordžtaunskom univerzitetu, inače autor knjige „Siromaštvo nije kriminal: Kriminalizacija siromaštva u Americi“, ističe da je čitav budžet Fergusona zasnovan na masovnoj kriminalizaciji građana, slanja na sud i kažnjavanja kako bi se uzeo novac.

Sistem funkcioniše na sledeći način. Građanin napravi prekršaj, na primer, ne stane tokom vožnje na znak „stop“, policija ga privede sudiji, ovaj odredi kaznu od 135 dolara uz uslov: odmah sve platiti. Ko nema novca šalje se na tri meseca (bez obzira na pol) u zatvor, koji je neuslovan, bez grejanja, pun ljudi, prljav… U ovim zatvorima su uglavnom crnci. Ima i slučajeva kada se kazne smišljaju „na licu mesta“, a ljudi primoravaju da prihvate i dela koja nisu učinili.

Siromašnima, kada ih optuže za kakav prekršaj, naplaćuju i troškove službenog advokata u 43 države Amerike, iako bi trebalo da je pravna pomoć besplatna. Oni koji su se žalili Vrhovnom sudu nisu dobili pravdu, već potvrdu kazne. Razlog odbijanja uglavnom je izrečen usmeno i obično je ovako formulisan: „Imaš prekrasnu tetovažu, znači da imaš novac za advokata i za kaznu.“ Ili: „Imaš moderne cipele, znači da možeš da platiš advokata!“

Inače, žalba Vrhovnom sudu podrazumeva da je podnosilac žalbe unapred obezbedio pet glasova da bi se ona uvažila. U protivnom se odbacuje. Sistem je takav jer brojne sudije podržavaju ovu praksu, budući da im omogućava veću zaradu, iako je to nepravedno i nepravilno.