Ни инч ка истоку, мајке нам

Како је Запад обмануо Горбачова

Национални безбедносни архив објавио је колекцију докумената из британских, америчких, совјетских, француских и немачких архива који недвосмислено указују да су западни лидери давали својим совјетским колегама гаранције да се НАТО неће ширити на исток. Гаранције које су потом негиране и безочно погажене

Ретко када у историји били смо у прилици да посведочимо да је политика велике силе, мада суочена са многим препрекама и преокретима, постојано вођена тако идеалистичким погледом на свет, заснованом на универзалном измирењу, у коме је слика непријатеља константно бледела, све до тачке када је он практично ишчезао“, стоји у закључку књиге The Enigma of 1989. француског политиколога Жака Левеска.

„Проблем са Горбачовим“, бележи Владислав Зубок, историчар и аутор драгоцене књиге А Failed Empire: The Soviet Union in the Cold War from Stalin to Gorbachev (Неуспела Империја: Совјетски Савез у Хладном рату од Стаљина до Горбачова), „јесте што је он идеје у вођењу државе разумевао исувише озбиљно.“

Оба навода о делатнику кога британски политиколог Арчи Браун описује као некога ко је „више него ико други допринео окончању Хладног рата између Истока и Запада“ добила су нову илустрацију и поткрепљење захваљујући недавно објављеним документима западне провенијенције која сведоче о сложеним и вишеслојним дипломатским збивањима у позадини поновног немачког уједињења.

Постоји склоност, можда захваљујући сугестивној снази покретних слика и рецидивима романтичарске визије дешавања народа, да се крај Хладног рата сагледава кроз иконичне слике пада Берлинског зида. Народ се спонтано окупио, побратимио а после тога се то превело у сувопарни језик политичких одлука. Потом се и армија некадашњег колоса са Истока повукла у земљу исцрпљену привредним и друштвеним мукама.

Но као и многе друге, и ова поједностављена слика урезана у неке популарне представе уме да завара. Процес (ре)уједињења Немачке – а он је овде у средишту пажње – био је озбиљно и далекосежно одступање од поретка успостављеног на крају Другог светског рата. Тај поредак је перципиран код доброг дела совјетских носилаца политичке и војне моћи као гаранција безбедности њихове земље. Пристанак да се он далекосежно измени, а да се заузврат не добије ништа делује превише чак и за једног Михаила Горбачева – уз сву наивност, кратковидост и несналажење у мутним водама међународних односа.    

Оно што је СССР-у нуђено заузврат била је тема различитих спекулација. Материјални бенефити у виду западнонемачке финансијске и привредне помоћи, као и аранжмани за совјетске војнике стациониране у огромним базама у Источној Немачкој су нешто што је било релативно познато.

Међутим, далеко интересантније и важније су безбедносне гаранције. Њихово постојање је дуго оспоравано. Када је, у другој половини 90-их година прошлог века, почела припрема за проширење НАТО-а на исток, бивши совјетски званичници су указали да се овакви потези косе са обећањима датим Совјетском Савезу.

Анатолиј Адамишин, некадашњи заменик совјетског секретара за спољне послове, изјавио је 1997. године да им је „током процеса немачког уједињења речено да се НАТО неће ширити“. Сличне речи поновио је и совјетски лидер Михаил Горбачов, као и низ других некада високопозиционираних совјетских званичника.

Поједини западни политичари и дипломате сагласиле су се с овим приказом дешавања. Џек Метлок, који је обављао дужност америчког амбасадора у Совјетском Савезу 1990. године, навео је како је Горбачов добио „недвосмислене гаранције да се, ако се Немачка уједини, и остане у НАТО-у, НАТО неће ширити ка Истоку“.

Овакве наводе совјетских и појединих западних званичника оштро је оспоравао политиколог Марк Крамер у чланку The Myth of a No-NATO-Enlargment Predge to Russia објављеном 2009. године. Крамер, директор Пројекта за истраживање Хладног рата на Харварду, писао је изричито да доступна документа свих заинтересованих страна „поткопавају тврдњу да су Сједињене Државе или друге западне државе икада обећавале како неће бити проширења НАТО-а даље од Немачке“.

 

НОВА САЗНАЊА Међутим, ствари знатно мења материјал који је у децембру 2017. године објавио сајт Национални безбедносни архив (НБА). Ова организација коју чине истраживачи различитих профила и новинари основана је 1985. а циљ јој је да објављује материјале релевантне јавности у доба „растуће тајности рада владе“.

Кроз серију докумената из британских, америчких, совјетских, француских и немачких архива који чине својеврсни софистицирани оглед из дипломатске историје показано је недвосмислено да су гаранције које су спомињали совјетски званичници постојале. Штавише, њих су давали различити лидери западних земаља у различитим контекстима, али увек довољно јасно да је немогуће да је било речи о неспоразуму или тешко преводивим тананостима дипломатског језика.

Дипломатска историја (у свом добром издању) захтевна је дисциплина. Ситничаво праћење хронологије, дешифровање двосмислености дипломатског израза, понекад и тешко разликовање онога што је привременог карактера и „радна верзија“ од онога што је званичан и обавезујући став ипак може да донесе вредан резултат – адекватно разумевање историје међународних односа незамагљено дневнополитичким потребама.

Извештај са панела „Ко је шта и коме обећао у вези са ширењем НАТО-а?“, који су написали Светлана Севранскаја и Том Блентон, и пажљиво одабрана документа објављена на сајту НБА указују да је у серији дипломатских сусрета на високом нивоу и међународним разговорима различитог карактера совјетско руководство уверавано – или можда обмањивано? – како се, према речима америчког државног секретара Џејмса Бејкера, НАТО неће ширити „ни један инч ка Истоку“. Због кључне фразе која се спомиње, како истичу аутори извештаја, јесу „наведени да поверују“.

Да ли је овде било речи о својеврсној дипломатској операцији анестезирања совјетског руководства у осетљивим тренуцима поновног уједињења Немачке (чију је сложеност и далекосежност тешко преценити) како би их „омекшали“ биће јасније са подробнијим истраживањем оперативне политике западних држава.

Но и оно што сада знамо нимало није ласкаво за западне лидере. Џорџ Буш Старији је још на самиту на Малти уверавао Горбачова како се САД неће понашати агресивно у вези са кризама које су наступиле у низу источноевропских држава. „Нећу скочити на Берлински зид“, уверавао је сликовитом метафором Буш свог совјетског колегу.

Отворенији иступи западних лидера у вези са безбедносним гаранцијама СССР-у почели су у јануару 1990. године говором у Туцингу западнонемачког министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера.

Према извештају америчке амбасаде у Бону који је објавио НБА у вези са овим говором, „промене у Источној Европи и процес немачког уједињења не сме да води ’погоршању совјетских безбедносних интереса’“. У „бонској депеши“ сасвим експлицитно се наводи шта не треба да се чини како би совјетски безбедносни интереси остали нетакнути: неће бити ширења територије НАТО-а на исток. Штавише, документ наводи и Геншеров предлог да се источнонемачка територија искључи из војних структура НАТО-а без обзира на то што ће се она наћи у јединственој немачкој држави. Истина, реч је само о предлогу – али је ипак идеја о специјалном статусу источнонемачке територије забележена у коначном споразуму о уједињењу Немачке који су 12. септембра 1990. потписала „два плус четири“ министра спољних послова.

Овај говор имао је далекосежан значај. Он је иницирао једну грозничаву дипломатску делатност која је свој климакс доживела посетом немачког канцелара Хелмута Кола Москви 10. фебруара 1990. године. Тада је Горбачов дао начелну совјетску сагласност да се Немачка уједини. 

На сваком од састанака који су пратили овај процес, као и у међусобној комуникацији западних лидера, недвосмислено је стављано до знања да се разумеју совјетска очекивања за безбедносним гаранцијама, те спремност да се такве гаранције пруже.

На састанку између Бејкера и Горбачова, 9. фебруара 1990, Бејкер је у три наврата употребио „формулу“ „ниједан инч ка Истоку“. Он је уверавао Горбачова, према записнику разговора који се чува у Горбачовљевој фондацији, да ни Бејкер ни председник Буш „не намеравају да унилатерлано искористе предности проистекле из процеса који се тренутно одигравају“. Бејкер је додао да Американци „разумеју да је и Совјетском Савезу и другим европским државама важно да имају гаранције да се, ако Сједињене Државе одрже своје присуство у Немачкој у оквирима НАТО-а, тренутна војна јурисдикција НАТО-а неће нити један инч проширити у источном правцу.“ 

У овом смислу речит је Бејкеров извештај Џорџу Бушу са састанка са шефом совјетске дипломатије Едуардом Шеварднадзеом 4. маја 1990. године. „Користио сам се вашим говором и нашим признавањем потребе да прилагодимо НАТО, политички и војно, и да развијамо Комисију за безбедност и сарадњу у Европи како бисмо учврстили Шеварднадзеа у уверењу како из овог процеса неће проистећи победници и губитници“, стоји у овом документу.

 

НАИВНОСТ И КОМПЛЕКС ЗАПАДА Ова сазнања, и сама по себи драгоцена, отварају доста питања. Једно од њих је како је Горбачов могао бити овако обманут? Који су чиниоци у његовој политичкој култури а који конкретни догађаји одредили ток дешавања?

И критичари и приврженици Михаила Горбачова не пропуштају да оцене да је он био наиван и изразито оптимистичан лидер. Комбинација ових фактора је у домену практичне политике неретко рађала склоност ка ad hoc решењима и неспремност да озбиљно прионе на овладавање практичним аспектима вођења државе.

Горбачовљев идејни заокрет с краја осамдесетих, пише Владислав Зубок, био је двострук. Он је заједно са прљавом водом комунистичке визије светске историје засноване на класној борби избацио и дете совјетске геополитичке, пост-Стаљинове логике интересних сфера, почевши од средње и источне Европе.

Горбачов је изненадио Маргарет Тачер када је на сусрету с њом 1984. године цитирао лорда Палмерстона да је спољна политика заснована на „сталним интересима“. Но основа совјетске спољне политике с краја 80-их година била је све само не и вођена палмерстоновским хладнокрвним прагматизмом.

Насупрот томе један скуп парола заменио је други – уместо приповести о светском социјалистичком преображају дошла је Горбачовљева идеалистичка журба да уведе Совјетски Савез у „заједнички европски дом“. Она је сатрла совјетске геополитичке позиције.

Горбачов је крајем октобра 1988. од својих блиских спољнополитичких сарадника тражио да разраде говор који је требало да одржи пред Генералном скупштином Уједињених нација. Тај говор требао је, према мишљењу Горбачова, да буде одговор на Черчилов говор одржан у Фултону 1946. године о „гвозденој завеси“. „То треба да буде анти-Фултон. Фултон наопачке. Представићемо наш поглед на свет и филозофију засновану на резултатима из последње три године. Ми ћемо истаћи демилитаризацију и хуманизацију нашег размишљања“, говорио је Горбачов.

Личном снисходљивошћу, која је понекад уистину била искрено срдачна, Горбачов је настојао да обезбеди да СССР буде прихваћен у друштву западних сила. Горбачов је, по свој прилици, веровао да је потребно уподобити, „нормализовати“ СССР и тиме обезбедити његово место у новом светском поретку. Али Горбачов није видео да је тај нови поредак заснован на промишљању и спровођењу геополитичких, војних и економских интереса. У коме је можда могао да постоји Совјетски Савез, али није могао да постоји равноправни и безбедни Совјетски Савез.

Овај својеврсни „комплекс Запада“ према које је потребна „нормализација“ Русије остао је идејни наследник Горбачовљеве ере и у Јељциновој Русији. Америчка агенција Блумберг означила је ове догађаје као темељ Путинове неповерљивости према Западу. Очито да руском председнику перспектива да постане модел познатог бренда кожне галантерије није нарочито привлачна.

Оваква сазнања помажу и да се боље разуме садашња политика. Али она пре свега доприносе разјашњењу важних хладноратовских дешавања у другој половини 20. века. Ове године јавности су постали доступни драгоцени документи о америчком учешћу у иранском пучу. Поднаслов књиге америчког историчара Џона Луиса Гедиса о Хладном рату – Ми данас знамо – постаје све актуелнији.              

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *