Лав истине

Написао сам више од четири стотине педесет уводника у 500 бројева Печата. Одскора их, као што знате, не пишем. Ти уводници су били нека врста почетног, каквог-таквог, рама за импресивну слику какву су насликали наши блистави сарадници и уредници у претходној деценији колико Печат траје.

Подразумевана је била моја намера да сваке недеље ухватим оно што је у неком тренутку за Србију битно и преовлађујуће важно. Сходно томе било је ту и морања да се уводником „покрије“ насловна страна, поделе послови, да се упути на неки важан текст других уредника и сарадника, који се подробније и боље или са више аргумената баве неком темом и проблемом о којима смо тада писали.
[restrict]

Данас је извесно комотно писати ослоњен на садржај 500 бројева нашег листа и још комотније је гледати у будућност када се подигнемо на рамена наших класика и плејаде аутора добитника награде Печат времена. Ваља се баш зато подсетити и шта беше на самом почетку излажења Печата.

Посебну и беспоштедну критику Печат је усмеравао и усмераваће ка транзицији, корпоративној глобализацији и дивљем капитализму који данас доминантно одређује живот и друштво у Србији, а који представљају последицу беспоговорног служења наше власти неолибералној идеологији.

За разлику од готово свих других, залагали смо се и залагаћемо се за очување јавног сектора и одговорну улогу државе која ће онемогућити свеопшту приватизацију националних ресурса и онеспособљавање Србије за суверен национални живот.

Печат, међутим, неће настојати да остави утисак лажне објективности која на својој највишој тачки сија „попут месеца који осветљава пут и пљачкашу и жртви“. Јер, тиме што их истовремено осветљава, не чини их равноправним, нити открива истину о свету. Поготово не када, као данас, није у питању романтична месечина већ убојит ласерски рефлектор уперен на обневиделу жртву транзиције, која безизгледно и бесмислено тумара овим светом. Опет се показало да увек када капитализам постане популаран – као што је то и данас у Србији – „тада отпуштају народ и плаћају га испод сваке мере, а све то у име народа“.

Изазов Косова и Метохије пред нама је данас у пуној снази. Одазивању на њега посветили смо, сасвим заслужено, примерено и с пуним уверењем да чинимо оно што је једино исправно, највећи део првог броја Печата. У ових неколико дана могло се видети да је Србија жива и слободарска земља, да се она не мири са неправдом и да је њен народ спреман да се бори за право на своју суверену државу…

Тада, већ на почетку, за Печат и његове сараднике почео је унутрашњи дијалог о Косову и они су у том дијалогу учествовали у свих претходних 500 издања нашег листа. И трајаће тај дијалог „во вјеки вјеков“ или бар све дотле докле Срби буди читали Његошев Горски вијенац.

Печат ће се борити за истину и служити истини. Разобличаваће бројне лажи, стереотипе и мистификације које су се удобно настаниле у јавном, политичком и културном животу ове земље. Печат ће ово чинити будећи критичку свест својих читалаца и са уверењем да успех лажљиваца у нашем јавном животу не зависи толико од уверљивости њихових обећања и распрострањености њихових медијских и политичких лажи, колико од истинољубивости народа коју желимо на овај начин да пробудимо или подстакнемо код сваког понаособ.

А истина је лав кога треба само ослободити, а не само бранити.

У нади да ће они који су изгубили веру у идеале истине, слободе и правде, па и веру у идеале левице, управо у овом недељнику наћи охрабрење, у нади да ће се полемика у њему водити искључиво снагом аргумената, али и у нади да ће нека нова деца неког новог времена баш овде пронаћи истине свог срца – отварам ове странице.

Тако некако, дакле, беше на почетку. Данас видимо да смо несумњиво успели и када је реч о тиражу и када је реч о утицају. За Печат пишу и писали су најбољи и најумнији међу нама и не само међу Србима већ и на интернационалном плану. Дубоко смо им захвални на сарадњи.

Посебну захвалност изражавамо Петеру Хандкеу, који нас је обрадовао пажњом и уважавањем. Не мању захвалност упућујемо и низу других бриљантних, умних, колико и одважних и истинољубивих аутора који су се својим текстовима оглашавали на страницама Печата у протеклим годинама, а многи од њих то чине и у овом јубиларном броју. Једнако велику и искрену захвалност исказујемо нашим многобројним редовним и истрајним сарадницима и пријатељима међу којима су и сви оглашивачи и спонзори без чије подршке би наше новине тешко опстале, ма колико признања уживале и похвала пожњеле. Разуме се да смо свесни да у овом набрајању оних којима Печат дугује захвалност најдрагоценији јесу наши читаоци, јер су њима поменута прегнућа и подухвати намењени. Њихово непоколебано деценијско поверење и оданост свакако заслужују нашу безрезервну и топлу захвалност.

[/restrict]

2 коментара

  1. Иван Момчилов Меденица

    После хвалоспева о Божини Радевићу у претходном броју размишљао сам да ли да купим овај број, а купио сам безмало све.
    Схватио сам, међутим, да га, вероватно, слабо познајете, а да сте, што се често дешава, заслепљени нечијом импресивном каријером и слаткоречивошћу.
    Наставићу да купујем наш Печат и убудуће, неће ме једно ….. отерати од свих оних часних и добромислећих људи.
    До слободне Србије!
    Поздрав,

    2
    2
  2. Možda nisam dovoljno uočio da se u vašim ili tekstovima vaših kolega bavite opravdanom i argumentovanom kritikom pojedinih iznetih stavova AV.To me je podsetilo na moj davni rad u NINu kada je glavni urednik bio gospodin Marković, koji nam je rekao da o svemu možemo pisati samo mi preskačite Tita, i naravno da smo se svi pridržavali njegovog saveta, jer bi on u suprotnom najviše postradao na sastancima u komitetu i to od ljudi sa kojima ne bi delio ni kafanski sto.Zaslužili ste po meni puno poštovanje i želim vam i dalje uspešan i plodotvoran rad kao i uspešno rukovođenje redakcijom, a današnje vreme nas često podseća na ranija vremena i često nam sečine težim nego ono davno vreme.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *