Гладна књижевна година

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ 2017

Књижевна година јесте била гладна, јер недостаје значајна књига, остварење које кореспондира с најдубљим темама и траумама српског народа, рекапитулира традицију и истовремено гради нове путеве. Прошлих година је било наслова с елементима значајне књиге, ове године не бисмо могли да их наведемо

На бројним интернет-порталима, у различитим телевизијским емисијама крајем године је уобичајено да се даје преглед књижевне године, из различитих углова: издавачких, читалачких, књижарских. Упадљиво међу најпопуларнијим начинима да се овај преглед обликује је прављење различитих листа: велики западноевропски медији по правилу праве листе од 100 наслова (са којих је могуће ишчитати и добар део издавачког плана „великих“ овдашњих издавача за наредну годину), док мањи праве листе од 20, 10, а чак има амбициозних покушаја да се целокупна издавачка година сажме у 5 (словима: пет) наслова.

МОЋ „НЕКЊИЖЕВНИХ ФАКТОРА“ Код нас, уобичајено је да се праве мање листе, најчешће најпродаванијих наслова, које суштински не говоре много: по правилу у врху су књиге домаћих звезда популарне литературе, неретко и књиге људи који се литературом и не баве (али су популарни), актуелних нобеловаца, добитника НИН-ове награде, нови наслови популарних писаца уз покоје књижевно изненађење. То нам говори да на свеукупну динамику књижевног живота више утичу друштвени него сасвим књижевни фактори, те да се пробијање на књижевну сцену чистим квалитетом текста или не дешава или траје врло споро. Такође, фактори који структурирају топ-листе прилично су одређени културном и тржишном динамиком ширих размера па се тешко може уочити сасвим овдашњи прилог овдашњем књижевном животу. Отуда се приближавамо врло близу аргументима које је Милош Црњански изнео у чувеном есеју Ми постајемо колонија стране књиге из 1932. године, због којег је дошао у сукоб и са грађанском и са комунистичком интелигенцијом у ондашњој Југославији.

Шта нам ова сличност говори, сем да је Црњански био у праву и да је био далековид? Говори нам да се нису значајно промениле околности које су довеле до таквог стања, чак напротив, оснажиле су се. Фактори који структурирају потражњу и динамику књижевне сцене увелико су преузети од људи који чешће делују као спроводитељи одређене идеологије него као књижевни историчари, критичари или писци. Међутим, делујући на тај начин, они истовремено експлоатишу друштвени утицај институција и награда којима управљају и тек тиме доспевају до могућности да директно организују књижевни живот, што, када би своју скривену идеолошку намеру обелоданили, вероватно не би могли. Уосталом, није ли и Радован Зоговић, у једној реакцији на текст Црњанског, рекао да је аутор Сеоба уреднике Нолита називао „јавно оним што нису смели признати да јесу, а чега се можда не би одрекли“. Због тога, било би интересантно урадити анализу разних топ-листа и открити извануметничке елементе који из њих извиру, што тренутно остављамо за неки наредни број Печата, а у наставку текста ћемо се окренути чисто „локалним околностима“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Ono što je govorio Miloš Crnjanski moglo se naslutiti i mnogo ranije kro ljigu Konstantina Jiričeka “Istorija Srb” samo ke hteo pažljivo da čita i promišlja o konstatacijama koje je taj autor izneo.A i ta kniiga je bila zabranjena na fakultetima, naročito onih koji su se bavili istorijom Srba.Neverovatna mi je činjenica da su davni putopisci i uošte stranci davali argumentovanije ocene nas kao naroda nego bilo ko od poznatih naših eminentnih autora.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *