Гладна књижевна година

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ 2017

Књижевна година јесте била гладна, јер недостаје значајна књига, остварење које кореспондира с најдубљим темама и траумама српског народа, рекапитулира традицију и истовремено гради нове путеве. Прошлих година је било наслова с елементима значајне књиге, ове године не бисмо могли да их наведемо

На бројним интернет-порталима, у различитим телевизијским емисијама крајем године је уобичајено да се даје преглед књижевне године, из различитих углова: издавачких, читалачких, књижарских. Упадљиво међу најпопуларнијим начинима да се овај преглед обликује је прављење различитих листа: велики западноевропски медији по правилу праве листе од 100 наслова (са којих је могуће ишчитати и добар део издавачког плана „великих“ овдашњих издавача за наредну годину), док мањи праве листе од 20, 10, а чак има амбициозних покушаја да се целокупна издавачка година сажме у 5 (словима: пет) наслова.

МОЋ „НЕКЊИЖЕВНИХ ФАКТОРА“ Код нас, уобичајено је да се праве мање листе, најчешће најпродаванијих наслова, које суштински не говоре много: по правилу у врху су књиге домаћих звезда популарне литературе, неретко и књиге људи који се литературом и не баве (али су популарни), актуелних нобеловаца, добитника НИН-ове награде, нови наслови популарних писаца уз покоје књижевно изненађење. То нам говори да на свеукупну динамику књижевног живота више утичу друштвени него сасвим књижевни фактори, те да се пробијање на књижевну сцену чистим квалитетом текста или не дешава или траје врло споро. Такође, фактори који структурирају топ-листе прилично су одређени културном и тржишном динамиком ширих размера па се тешко може уочити сасвим овдашњи прилог овдашњем књижевном животу. Отуда се приближавамо врло близу аргументима које је Милош Црњански изнео у чувеном есеју Ми постајемо колонија стране књиге из 1932. године, због којег је дошао у сукоб и са грађанском и са комунистичком интелигенцијом у ондашњој Југославији.

Шта нам ова сличност говори, сем да је Црњански био у праву и да је био далековид? Говори нам да се нису значајно промениле околности које су довеле до таквог стања, чак напротив, оснажиле су се. Фактори који структурирају потражњу и динамику књижевне сцене увелико су преузети од људи који чешће делују као спроводитељи одређене идеологије него као књижевни историчари, критичари или писци. Међутим, делујући на тај начин, они истовремено експлоатишу друштвени утицај институција и награда којима управљају и тек тиме доспевају до могућности да директно организују књижевни живот, што, када би своју скривену идеолошку намеру обелоданили, вероватно не би могли. Уосталом, није ли и Радован Зоговић, у једној реакцији на текст Црњанског, рекао да је аутор Сеоба уреднике Нолита називао „јавно оним што нису смели признати да јесу, а чега се можда не би одрекли“. Због тога, било би интересантно урадити анализу разних топ-листа и открити извануметничке елементе који из њих извиру, што тренутно остављамо за неки наредни број Печата, а у наставку текста ћемо се окренути чисто „локалним околностима“.

[restrict]

… И СТРАТЕГИЈЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ Шта остаје од тих околности уколико покушамо да склонимо скривене друштвене механизме? Остаје чињеница да роман Иване Димић Арзамас никада не би имао толику читаност да није овенчан НИН-овом наградом, као ни коју годину пре тога пачворк Филипа Давида Кућа сећања и заборава. Међутим, шта ће бити ове године са НИН-овом наградом? Који романи ће бити у конкуренцији и какву муку ће жири имати?

Потписнику ових редова се чини да ће жирију за НИН-а посао бити уједно и лакши и тежи. Лакши стога што је објављено изразито мало квалитетних романа, па ће најужи избор моћи да се направи са невероватном лакоћом. Тежи, стога што је упитно да ли иједан од тих квалитетнијих романа заиста има уметничку тежину да обележи годину. Уколико нема, а то ће време показати, моћи ћемо, по ко зна који пут, да кажемо да је ова књижевна година била гладна, те да ће читаоци дугопругашке прозе, којих је међу љубитељима писане речи највише, морати да се окрену преводној књижевности. Разуме се, у тој чињеници не постоји ништа чему се са чисто уметничког становишта може упутити приговор, али…

Да постоји било каква стратегија културне политике, постојали би и одређени, не превелики, то би било лоше, али свакако јаснији подстицаји развоја домаће књижевне сцене: стипендије, резиденцијални програми, тематски организоване награде… Ништа што не постоји нпр. у Немачкој. Овако, 2017. године, од прозе се слабо шта могло ново прочитати.

На првом месту, разговараће се, о чему је у Печату и писано, о новом роману Владимира Пиштала Сунце овог дана – писма Андрићу. Овај необични роман, замишљен као низ псеудописама Андрићу која користе ову ауторску фигуру као примаоца поруке што се, стилом тока свести, заправо враћа ономе који ју је и написао. Али Пиштало је добитник многих награда, питање је да ли ће се овога пута НИН-ов жири одлучити да добитника понови.

Затим, ту је интересантан роман бившег министра културе и власника некада (за време министровања му, додали би циници) утицајне издавачке куће Стубови културе – Предрага Марковића. Заводник ништавила је обимније романескно штиво, које излази из препорученог обима савремене продукције и могуће је да ће бити међу адутима за неке књижевне награде. Уметничка вредност ове књиге није занемарљива, њен стил је изграђен и могуће је да ће сам текст оставити одређеног трага.

Из исте издавачке куће, Соларис из Новог Сада, пристигла је и кратка проза Лидије Ћирић Без драги моји, фокусирана на третман и положај жене у савременом српском друштву. Но књига Лидије Ћирић није једино „женско писмо“ ове године, ту је и родно сензитивна и, стога оглашено провокативна, Драгослава Барзут са романом Папирне диско кугле. Руку на срце, макар по јачој присутности профемина књижевности приближавамо се светским токовима макар утолико што феминистичку литературу не само да преводимо већ и производимо. У терминима Милоша Црњанског, нисмо више колонија која увози производе већ је купила и понешто од технологије…

Одређену контроверзу изазива и роман, овенчан наградом Матице српске, Стефана Јањића Ништа се није десило, врло добро обликован у традицији медитативне прозе, међутим, у којем текст преузима идеологема српске кривице у одсудном тренутку у којем се ломи унутрашња кохеренција текста.

Аутору ових редова најпријатније изненађење је првенац Филипа Грбића Руминације о предстојећој катастрофи, у издању Платоа, роман који најављује један озбиљан, врло озбиљан прозни глас у будућности.

У жанровској књижевности, Олујни бедем Дејана Стојиљковића је свакако наслов на који треба обратити пажњу, и ту би, уз неколико издања Културног центра из Новог Сада, нови роман неуморног Радована Белог Марковића Плава капија и нову књигу Енеса Халиловића могао да се заврши списак прозних остварења која ће оставити неког трага.

СЕЋАЊЕ НА ЗЛАТНО ДОБА И СРЕЋНА НОВА… С поезијом је била боља ситуација. Ту су нове књиге једног од водећих песника млађе генерације Петра Матовића Из срећне републике, први том Сабраних дела незаборавног Александра Ристовића у издању КЦ Новог Сада, односно Избрисани трагови Војисава Карановића, Мапа Гојка Божовића и препев најновије песничке књиге Чарлса Симића Лудак.

За крај, да будемо јасни. Количина горенаведених наслова је сасвим довољна за књижевно „тржиште“ попут српског, чак и квалитетом и дисперзивношћу поетика. У златно доба модерне Србије објављивало се знатно мање књига, али оно што је преостало данас чини канон српске књижевности. Међутим, сви ови наслови заједно тешко да могу демантовати основни утисак аутора овог текста: књижевна година јесте била гладна, јер недостаје значајна књига, остварење које кореспондира с најдубљим темама и траумама српског народа, рекапитулира традицију и истовремено гради нове путеве. Прошлих година је било наслова који су имали елемената значајне књиге, ове године не бисмо могли да
их наведемо.

Ипак, и зато, срећна нова (књижевна) година.                

[/restrict]