Лукијанос Хасиотис – Између мита и политике

О сложеном феномену односа Србије и Грчке почетком двадесетог века

О савезништву Срба и Грка током Првог светског рата, међусобној помоћи, али и неоспорном ривалству написано је на стотине књига. Међутим, нијансе тог односа у годинама када долази до реструктурирања многих чинилаца на Балкану мало су познате широј читалачкој публици. Отуда је књига угледног грчког историчара Лукијаноса Хасиотиса „Српско-грчки односи 1913–1918, савезничке предности и политичка ривалства“ („Прометеј“, Нови Сад, 2017), представљена на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, оправдала очекивања проучавалаца тог периода. Докторску тезу на ову тему Лукијанос Хасиотис почиње да пише у тренутку када у бившој Југославији бесни грађански рат и када страхови од његовог ширења и могућих промена граница на широј мапи Југоисточне Европе постају доминантна тема у кругу његових пријатеља и сарадника, али и у грчким медијима, на форумима политичких група, конференцијама историчара. Тумачења тих догађаја нису се уклапала у владајући дискурс америчке антисрпске пропаганде, али су била инспиративна за једног историчара да трагом докумената подсети на улогу Србије и Грчке у Првом светском рату, те величину жртве земље која се у 21. веку проглашава реметилачким фактором на Балкану.

[restrict]

У којој мери вас је за ову тему определило интересовање за историју балканских народа, а у којој чињеница да је 90-их година тема српско-грчког пријатељства била веома актуелна?

Велико интересовање владало је за балканску историју и за односе међу балканским државама, али није постојало довољно књига написаних на ту тему. Нарочито за тај период који је мене интересовао. Друго, то јесте било време распада Југославије, ратно време које је у јавни живот вратило тему пријатељства два народа кроз историју. Желео сам да проникнем у корене тог односа што ми је био снажан подстицај да се позабавим овом темом. Не заборавимо да је велика потврда грчко-српског пријатељства било савезништво склопљено 1913. године.

Чиме сте се руководили у раду на овој теми?

Настојао сам да докучим корене овог савезништва, мотиве, домете, као и начин на који је оно утицало на политичке изборе две земље током једног изузетно критичног периода, не само за Србију и Грчку већ и за читав свет.

Несумњиво је да нисам успео да одговорим на сва питања, али верујем да сам допринео у осветљавању значајних аспеката тог сложеног феномена односа два народа почетком двадесетог века, од којих неки напросто нису били маркирани до сада. И поред широко распрострањеног уверења да је традиционално српско-грчко пријатељство последица блискости и препознавања два народа, у стварности оно је било диктирано и политичким приликама које је наметао један историјски контекст. Након што је моја књига изашла на грчком језику 2004. године, иста тема је на грчким, српским, европским и осталим универзитетима постала предмет истраживања многих историчара, па су се појавили многи магистарски радови и докторске теза које се баве овом темом. Такође, објављени су и бројни чланци у научним часописима и монографије које истражују засебно или у ширем оквиру српско-грчке односе.

Које су кључне предности савезништва Срба и Грка, а у којим тренуцима су била видљива и политичка ривалства?

Захваљујући савезништву, дипломатије обе земље биле су у предности пре свега када је реч о Бугарској као заједничком непријатељу, а касније и у односу на централне силе.

Међутим, не треба да занемаримо ни постојање ривалства, како између званичника, тако и у оквиру унутрашњих политика две земље. Постављало се велико питање да ли је то савезништво требало да се настави. У обе земље било је и заговорника и противника ове идеје. Када сам отпочео рад на ову тему, основно питање је било одакле је извирало схватање о традиционалном српско-грчком пријатељству и да ли је оно било оправдано или не. Мислим да сам на ово питање након завршетка дисертације успео делимично да одговорим. Заиста, уговор о савезу 1913. одлучујуће је утицао на развој билатералних веза, које, ако ништа друго, нису биле у знаку конфронтација и сукоба, као што је то на пример био случај у грчко-бугарским односима. Београд и Атина су следили своје интересе суочени са опасношћу од бугарске доминације на Балкану – ова  чињеница је, изгледа, сама по себи била довољна да се створи слика о нарочитој међусобној сарадњи. Међутим, савезништво је било пожељно у мери у којој је служило својој политичкој сврси, али оно није могло да  превазиђе националистичку политику коју су током тог периода следиле ове две државе, нити иредентизам њихових политичких, војних и културних носилаца. Ривалства која су произашла из политичке кризе и национална пропаганда у обе земље ипак нису свеукупно довеле у сумњу предности овог савезништва. У сваком случају, створио се утисак да су ове две државе већ биле спремне да усвоје мит о српско-грчком пријатељству. У тренутку када су креатори националне политике и идеологије и политичко-економски естаблишмент оценили да обострана потраживања и територијалне претензије не угрожавају другу страну већ, насупрот томе, повећавају шансу за успех, добри односи су били јавно озваничени.

Ваша књига доноси обиље података о српско-грчким односима за време Првог светског рата. Шта бисте посебно истакли када су поменуте релације у питању?

У књизи су уз доста појединости представљени дипломатски и политички односи између Србије и Грчке. У другом плану су анализирани економски параметри, углавном у вези са регулативама донетим за солунску луку и питањем држављанства. Осим тога, раздобље Првог светског рата није остављало много простора за економску активност између две земље, нарочито након заузимања српских области од стране трупа Централних снага у јесен 1915. Из истог разлога нису посебно неговане културне или друге друштвене везе између званичних и незваничних представника две земље, на шта сугерише недостатак података у изворима који су коришћени. У стварности су српско-грчке културне и економске везе почеле да се развијају по завршетку Великог рата, а да нису опет достигле ниво истоветних веза које су имале са трећим европским земљама.

Пут до савезништва две државе који познаје савремена историја није био баш лак, већ у неку руку и турбулентан…

Са грчке стране постојала је тежња коју је подржавао цар Константин Први, а која је била окарактерисана снажном прогерманском конотацијом и још снажнијом словенофобијом. Са српске стране пак постојали су званичници, а надасве војна лица, који су сматрали да је дужност Србије да прошири своје границе до Егејског мора. И једна и друга тежња су придобиле многе присталице. Резултат је била одлука грчког краља да одбије савезништво са Србијом, и да председник владе Венизелос поднесе оставку након што је српска војска заузела неке делове егејске Македоније. Реч је о делу територије који је био стратешки везан за операцију Солунски фронт. На крају, Венизелос ипак поново долази на власт уз помоћ Антанте и заједно са Пашићем сарадња две земље на Балкану се наставља.

Шта вас је као историчара посебно изненадило током истраживачког рада који је претходио објављивању књиге?

Вероватно чињеница о постојању онтолошке везе између два народа. Уверио сам се такође да ствари нису никада само црне или беле. Управо током периода који сам изучавао уочио сам постојање и дозе непријатељства. Било је, дакле, и тога.

Како је ваша књига примљена у грчкој јавности, међу историчарима нарочито?

Књига је веома добро примљена у Грчкој. Посебно су вођене полемике о поглављима која су се односила на период када српско-грчко пријатељство није било на врхунцу, односно када те везе нису биле најбоље. И то је показатељ да се односи две државе не базирају на пријатељству већ на заједничким интересима обе стране. Много је другачије ако говоримо о личним везама, везама између људи који припадају грчком и српском народу.

Радите као професор на Аристотеловом универзитету у Солуну. У којој мери је успостављена сарадња између вашег универзитета и образовних установа у Србији и како оцењујете потенцијале будуће сарадње на плану образовања, науке, културе између наше две земље?

Постоје многе могућности за сарадњу на пољу образовања и научне сарадње. Захваљујући програмима размене, на Аристотеловом универзитету студирају и студенти из Србије. На Катедри за археологију и историју има их двоје у овој школској години. Иначе, иницијатор да се моја књига преведе био је професор Душан Батаковић, који је често долазио код нас.

Да ли је Балкан и даље сфера вашег интересовања?

Балкански односи су и даље предмет мог интересовања, тако да планирам нову књигу на ову тему.         

[/restrict]