Куда плови овај (европски) брод

Политички трусно (европско) тло никако да се смири, с учесталим апокалиптичним предсказањима и новим варничењима: Усијавање политичких страсти на линији Варшава–Берлин, наизглед бенигним поводом, показује колико је „ровито“ тле у које је „инвестирано“ много политичког капитала ради помирења два народа

Политичка варничења (опет!), тамо где их званични Берлин најмање жели, са (званичном) Варшавом: ту где авети прошлости најлакше, и најбрже, оживе. Кажем опет, јер су политичке страсти букнуле таман кад се чинило да су почеле да се хладе, усијане једним другим, и друкчијим, а болнијим поводом: неочекиваним, и резолутним, пољским захтевом и испостављањем (старих) рачуна Немцима да плате, макар и (толико) закаснело, ратне репарације у (астрономском) износу од билион долара, тј. 840 милијарди евра!

Причу о репарацијама оживео је лидер владајуће странке Право и правда Јарослав Качински, а у јавни оптицај недавно пустила пољска премијерка Беате Шидло: то је, једноставно, питање „пристојности и права према Пољској“. Премијерка је саопштила да ово још није „подигнуто на дипломатски ниво“, њена влада процењује какав, и званично, поступак да покрене.

 

ЗАПАЉИВА ТЕМА Да је тема „запаљива“, говори податак да је влада у Берлину, без обзира што захтев за плаћање обештећења још није добио „дипломатску форму“, промптно реаговала. Канцеларкин представник за штампу Штефан Зајберт је пренео новинарима у Берлину да је питање репарација за Немачку одавно, још пре више од шездесет година, дефинитивно „решено законски и политички“. Немачка страна се позива на чињеницу да се Варшава одрекла даљег инсистирања на репарацијама 1953. године, и поновила то, потом, у неким другим приликама, па је за Немце читава ствар тако стављена „ad acta“.

Пољаци се сада пак позивају на чињеницу да су се 1953. одрекли захтева за репарацијама под (изричитим) притиском Москве, и да се то „амнестирање“ односило само на Источну Немачку, која је потпадала под совјетску интересну сферу и припадала Варшавском пакту. А то значи, не на читаву Немачку…

Премијерка Шидло је и у неким другим приликама била „неугодан“ партнер Меркеловој. У време мигрантске кризе директно је оптужила немачку канцеларку да је „отворила врата онима који сеју смрт“. Европа мора, рекла је тада, да се тргне из летаргије и почне да мисли о сопственој будућности. Треба се дићи с колена и погледати истини у очи, а политичку коректност заменити здравим разумом, уз констатацију да нема те цене за коју би њена (пољска) влада била спремна да „прода безбедност Пољске“.

Колико је ова тема електрисала добар део пољског јавног мњења, бивајући повремено експлозивна, сведочи чињеница да је минулог викенда, поводом годишњице (деведесет девете) независности Пољске, улицама Варшаве марширало десетине хиљада људи, које су медији означили као „радикалне националисте“ и припаднике екстремистичког Народног радикалског блока, под паролама „Бог, част, отаџбина“, „Наш пут је национализам, удри, удри у либерализам“ и упозорењима да ће „Европа бити бела“ (без миграната и дошљака) или је „неће бити“.

[restrict]

БРАНТОВО ЧУВЕНО КЛЕЧАЊЕ Чињеница да је овога пута политичко варничење настало једним, за мање упућене у деликатне немачко-пољске односе, готово баналним, и бенигним поводом, говори само колико је ово драматично „ровит“ терен, упркос извесности да је у те односе „инвестиран“, с једне и с друге стране, с разлогом (далеко) више с немачке политички капитал измирења.

На том капиталу је, уосталом, један (западно)немачки канцелар, досад једини, и овенчан Нобелом (за мир): неспорно велики Вили Брант, с његовом (чувеном) „источном политиком“, при чему је оно његово чувено клечање, гест учињен неочекивано, у немој тишини, говорљивијој од свих речи, играо, макар психолошки, важну, иако не и одлучујућу улогу.

Најсвежије „џарење“ по старим (очигледно никад и до краја зацељеним) ранама изазвала је једна, за Немце „неспретна“, а за актуелне пољске званичнике „фројдовски“ говорљива и готово програмски „хушкачка“ (још актуелне) изјава немачке министарке одбране Урсуле фон дер Лајен. Али још, и сасвим мало, (илустративне) предисторије, њених токова и догађаја, које сам, новинарски изблиза, пратио као стални дописник „Политике“, најпре из Бона, потом из Берлина.

ДАР С НЕБА У часу неочекиваног уједињења, које је Немцима заиста стигло као „дар с неба“ (иако се радило,у суштини, о Горбачовљевом „поклону“), Пољаци су се скоро успаничено питали шта ће бити са границом на Одри и Ниси, која је повучена после Другог светског рата, по мишљењу многих Немаца – на њихову штету.

Нису много помогла уверавања, тадашњег, још увек (само) западнонемачког, кацелара Хелмута Кола да ту неће бити никаквих проблема. И да ће то, билатерално, лако решити два суседа. Пољаци су, међутим, хтели да, по сваку цену, управо избегну „билатералу“: да наспрам њих, с друге стране (преговарачког) стола, седне уједињена, (пре)моћна Немачка.

Грозничаво су тражили помоћ моћних савезника и, коначно успели, да то за њих судбинско питање дође на дневни ред преговора о такозваним спољним околностима немачког уједињења, који су вођени у формацији „два плус четири“, две (још) немачке државе, она (још постојећа) источна и она западна, плус четири силе ратне победнице, (такође још постојећи) Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска: тако је немачко-пољска граница „запечаћена“ тврдим печатом и моћним, међународним гаранцијама.  

 

УЗБУНА ЗБОГ „СЕВЕРНОГ ТОКА“ Политичке страсти су посебно прокључале, доводећи политичку климу у односима две земље до усијања, после руско-немачког споразума (практично: договора руског председника Владимира Путина и немачког канцелара Герхарда Шредера) о изградњи „Северног тока“, који ће (и већ то чини) допремати руски гас дном Балтичког мора, „избегавајући“ (лоше искуство с Украјином, и повременим, непредвидљивим „завртањем славина“ руском гасу на њеном тлу!), и заобилазећи балтичке земље и – Пољску. У Варшави је настала узбуна. Тај споразум упоређен је (чак) са злокобном нагодбом Хитлера и Стаљина преточеном у споразум који су потписали њихови министри спољних послова Рибентроп и Молотов!

Вратимо се немачкој министарки одбране. Десна канцеларкина рука (једно време је „фигурирала“ за могућу наследницу Ангеле Меркел) Урсула фон дер Лајен је у једној телевизијској дебати – а расправљало се о будућности Европе (тема која ће се кратко варирати и у завршном делу овог текста, а поводом документа који је настао у министаркиној кући) – изрекла неколико речи које су биле довољне да „потпале ватру“ на пољској страни.

 

ЛАВИНА ЈЕ КРЕНУЛА Министарка је, наиме, констатовала да треба снажно подржати „здрав, демократски отпор младих генерација“ у Пољској званичним властима у Варшави. Испричала је, при томе, да је њен син, који се у то време налазио на студијама у Пољској, у оквиру програма „Еразмус“, учествовао 2015. године у демонстрацијама против политике странке Право и правда Јарослава Качинског. Ова странка је, иначе, тријумфовала на парламентарним изборима, и влада, уз помоћ апсолутне већине, по уверењу политичара и медија у Бриселу и Берлину, Пољском – аутократски.

Коначно смо сазнали, узвикнуо је пољски шеф дипломатије Витолд Васчкиковски, како се немачки политичари, недопустиво, мешају у наше унутрашње ствари. Лавина оптужби за „оживљавање стереотипа“, фобија и директног хушкања против актуелних власти у Варшави. Ништа није помогло правдање официјелног представника немачког министарства одбране да су министаркине речи „истргнуте из контекста“, и донекле „кориговане“ пуштене у јавни оптицај, кроз пољске медије и друштвене мреже.

Из Варшаве је одговорено да то једноставно није тачно. И није се остало (само) на томе. Читава ствар добила је на посебној тежини позивањем немачког војног аташеа у пољско министарство одбране, где му је уложен званичан протест због хушкања и подршке (опозиционих) „непријатељских активности“ усмерених против актуелне пољске власти.

НОВА ИСКУШЕЊА, У НЕВРЕМЕ Немачки медији саопштавају да се „антинемачка хистерија“ у Пољској шири и „добија на интензитету“. И да већ представља озбиљно оптерећење за односе између Берлина и Варшаве, у часу када се званични Берлин суочава са многоструким изазовима и искушењима: Русија (санкције) и Украјина (нерешени конфликти), непредвидљиви Доналд Трамп и хладни ветрови у односу са Вашингтоном, прави вербални рат са Ердоганом и званичном Анкаром, експлозивна ситуација у Шпанији и хаотична ситуација у европској фамилији, са све учесталијим питањима и недоумицама куда заиста „плови овај (европски) брод“ и такође све учесталијим суморним предсказањима, која су, на упозоравајући и забрињавајући начин, нашла места у једном документу немачког министарства одбране.

Реч је о документу у којем су, на темељан, „немачки начин“, на 102 странице, „разигравани“ различити сценарији непосредне европске будућности, с посебним реперкусијама и последицама за саму Немачку и њену оружану силу Бундесвер. Интересантно је, и симптоматично за нашу политичку и медијску сцену, да том интригантном документу готово нико није поклонио пажњу, осим „Печата“ (број 495, 10. новембар, Никола Врзић), иако је, у другим, па и у комшијским срединама (Хрватска), изазвао уочљив, медијски и политички, интерес.

 

РИСКАНТНА ПРЕДСКАЗАЊА Реч је о интерном (дакле тајном) документу немачког министарства, у чији садржај је био упућен, увек добро обавештени „Шпигл“. Прављен, очигледно, с наглашеним (стратешким) амбицијама, овај документ („Стратешка перспектива 2040“) је одустао, међутим, од пророчких амбиција: хаотична ситуација и непредвидљиви, драматични обрти на светској сцени упућују на опрез и чине изричитија предсказања одвише рискантним, чак и када постоје елементи за то.

Зашто нико није предвидео, пита новинар „Шпигла“ Константин фон Хамерштајн, „анексију Крима, иако се још пре десет година видео, и знао, преокрет у политици руског председника (Путинов чувени говор на Минхенској конференцији о безбедности, прим. аутора) према Западу“.

Документ је иницијално писан пре две године и дуго се „крчкао“ у „компликованом процесу усаглашавања“, али није стигао да обухвати „феномен Трамп“ и његове неизоставне последице.

Иако су аутори документа, насталог под чврстом руком Катрин Зудер, државне секретарке у министарству одбране, у чијој надлежности су питања наоружања, одустали од „ултимативних негативних сценарија“, о на пример евентуалном НАТО краху и крају Бундесвера, нису се толико уздржавали и „штедели“ кад се радило о судбини Европске уније. Први пут један владин документ, „вредан пажње“ (констатација „Шпигла“), на начин, какав до сада није постојао у тој форми, недвосмислено јасно говори о могућем распаду Европске уније, с непредвидивим, у сваком случају, тешким последицама по саму Немачку.

 

(ПРЕД)ЗНАЦИ ПРОПАСТИ ИМПЕРИЈЕ Тиме се, апокалиптички, овај документ бави у два последња од укупно шест могућих сценарија: најамбициознији послератни интеграциони пројекат се распада, уместо очекиваног проширења и дубље интеграције ЕУ, наступа растакајући процес дезинтеграције, Европа губи конкурентску трку на светској сцени, хаотична ситуација с нарастајућим, и опасним конфликтима, у свету драматично мењају безбедносно политичко окружење Немачке и Европе.

Уз ова суморна предсказања иде и оно још суморније: упоредо са крахом Европске уније, наступа незаустављива ерозија постојећег светског поретка, коју не може да спречи ни некадашња водећа светска сила САД, с првим знацима економске пропасти империје и њеног силаска са светске политичке сцене.

У петом од тих шест сценарија констатује се да пола века након гашења (неугаслог) Хладног рата поново настаје биполарни свет – два антагонистички супротстављена света, које (по)везује још само трговина, а која се у свему другом, културолошки и политички, све више удаљавају – западни, са САД и Европом, и источни, с Русијом и Кином.    

   [/restrict]

Један коментар

  1. A naše reparacije NATO paktu za 1999???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *