Kuda plovi ovaj (evropski) brod

Politički trusno (evropsko) tlo nikako da se smiri, s učestalim apokaliptičnim predskazanjima i novim varničenjima: Usijavanje političkih strasti na liniji Varšava–Berlin, naizgled benignim povodom, pokazuje koliko je „rovito“ tle u koje je „investirano“ mnogo političkog kapitala radi pomirenja dva naroda

Politička varničenja (opet!), tamo gde ih zvanični Berlin najmanje želi, sa (zvaničnom) Varšavom: tu gde aveti prošlosti najlakše, i najbrže, ožive. Kažem opet, jer su političke strasti buknule taman kad se činilo da su počele da se hlade, usijane jednim drugim, i drukčijim, a bolnijim povodom: neočekivanim, i rezolutnim, poljskim zahtevom i ispostavljanjem (starih) računa Nemcima da plate, makar i (toliko) zakasnelo, ratne reparacije u (astronomskom) iznosu od bilion dolara, tj. 840 milijardi evra!

Priču o reparacijama oživeo je lider vladajuće stranke Pravo i pravda Jaroslav Kačinski, a u javni opticaj nedavno pustila poljska premijerka Beate Šidlo: to je, jednostavno, pitanje „pristojnosti i prava prema Poljskoj“. Premijerka je saopštila da ovo još nije „podignuto na diplomatski nivo“, njena vlada procenjuje kakav, i zvanično, postupak da pokrene.

 

ZAPALJIVA TEMA Da je tema „zapaljiva“, govori podatak da je vlada u Berlinu, bez obzira što zahtev za plaćanje obeštećenja još nije dobio „diplomatsku formu“, promptno reagovala. Kancelarkin predstavnik za štampu Štefan Zajbert je preneo novinarima u Berlinu da je pitanje reparacija za Nemačku odavno, još pre više od šezdeset godina, definitivno „rešeno zakonski i politički“. Nemačka strana se poziva na činjenicu da se Varšava odrekla daljeg insistiranja na reparacijama 1953. godine, i ponovila to, potom, u nekim drugim prilikama, pa je za Nemce čitava stvar tako stavljena „ad acta“.

Poljaci se sada pak pozivaju na činjenicu da su se 1953. odrekli zahteva za reparacijama pod (izričitim) pritiskom Moskve, i da se to „amnestiranje“ odnosilo samo na Istočnu Nemačku, koja je potpadala pod sovjetsku interesnu sferu i pripadala Varšavskom paktu. A to znači, ne na čitavu Nemačku…

Premijerka Šidlo je i u nekim drugim prilikama bila „neugodan“ partner Merkelovoj. U vreme migrantske krize direktno je optužila nemačku kancelarku da je „otvorila vrata onima koji seju smrt“. Evropa mora, rekla je tada, da se trgne iz letargije i počne da misli o sopstvenoj budućnosti. Treba se dići s kolena i pogledati istini u oči, a političku korektnost zameniti zdravim razumom, uz konstataciju da nema te cene za koju bi njena (poljska) vlada bila spremna da „proda bezbednost Poljske“.

Koliko je ova tema elektrisala dobar deo poljskog javnog mnjenja, bivajući povremeno eksplozivna, svedoči činjenica da je minulog vikenda, povodom godišnjice (devedeset devete) nezavisnosti Poljske, ulicama Varšave marširalo desetine hiljada ljudi, koje su mediji označili kao „radikalne nacionaliste“ i pripadnike ekstremističkog Narodnog radikalskog bloka, pod parolama „Bog, čast, otadžbina“, „Naš put je nacionalizam, udri, udri u liberalizam“ i upozorenjima da će „Evropa biti bela“ (bez migranata i došljaka) ili je „neće biti“.

[restrict]

BRANTOVO ČUVENO KLEČANJE Činjenica da je ovoga puta političko varničenje nastalo jednim, za manje upućene u delikatne nemačko-poljske odnose, gotovo banalnim, i benignim povodom, govori samo koliko je ovo dramatično „rovit“ teren, uprkos izvesnosti da je u te odnose „investiran“, s jedne i s druge strane, s razlogom (daleko) više s nemačke politički kapital izmirenja.

Na tom kapitalu je, uostalom, jedan (zapadno)nemački kancelar, dosad jedini, i ovenčan Nobelom (za mir): nesporno veliki Vili Brant, s njegovom (čuvenom) „istočnom politikom“, pri čemu je ono njegovo čuveno klečanje, gest učinjen neočekivano, u nemoj tišini, govorljivijoj od svih reči, igrao, makar psihološki, važnu, iako ne i odlučujuću ulogu.

Najsvežije „džarenje“ po starim (očigledno nikad i do kraja zaceljenim) ranama izazvala je jedna, za Nemce „nespretna“, a za aktuelne poljske zvaničnike „frojdovski“ govorljiva i gotovo programski „huškačka“ (još aktuelne) izjava nemačke ministarke odbrane Ursule fon der Lajen. Ali još, i sasvim malo, (ilustrativne) predistorije, njenih tokova i događaja, koje sam, novinarski izbliza, pratio kao stalni dopisnik „Politike“, najpre iz Bona, potom iz Berlina.

DAR S NEBA U času neočekivanog ujedinjenja, koje je Nemcima zaista stiglo kao „dar s neba“ (iako se radilo,u suštini, o Gorbačovljevom „poklonu“), Poljaci su se skoro uspaničeno pitali šta će biti sa granicom na Odri i Nisi, koja je povučena posle Drugog svetskog rata, po mišljenju mnogih Nemaca – na njihovu štetu.

Nisu mnogo pomogla uveravanja, tadašnjeg, još uvek (samo) zapadnonemačkog, kacelara Helmuta Kola da tu neće biti nikakvih problema. I da će to, bilateralno, lako rešiti dva suseda. Poljaci su, međutim, hteli da, po svaku cenu, upravo izbegnu „bilateralu“: da naspram njih, s druge strane (pregovaračkog) stola, sedne ujedinjena, (pre)moćna Nemačka.

Grozničavo su tražili pomoć moćnih saveznika i, konačno uspeli, da to za njih sudbinsko pitanje dođe na dnevni red pregovora o takozvanim spoljnim okolnostima nemačkog ujedinjenja, koji su vođeni u formaciji „dva plus četiri“, dve (još) nemačke države, ona (još postojeća) istočna i ona zapadna, plus četiri sile ratne pobednice, (takođe još postojeći) Sovjetski Savez, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska: tako je nemačko-poljska granica „zapečaćena“ tvrdim pečatom i moćnim, međunarodnim garancijama.  

 

UZBUNA ZBOG „SEVERNOG TOKA“ Političke strasti su posebno proključale, dovodeći političku klimu u odnosima dve zemlje do usijanja, posle rusko-nemačkog sporazuma (praktično: dogovora ruskog predsednika Vladimira Putina i nemačkog kancelara Gerharda Šredera) o izgradnji „Severnog toka“, koji će (i već to čini) dopremati ruski gas dnom Baltičkog mora, „izbegavajući“ (loše iskustvo s Ukrajinom, i povremenim, nepredvidljivim „zavrtanjem slavina“ ruskom gasu na njenom tlu!), i zaobilazeći baltičke zemlje i – Poljsku. U Varšavi je nastala uzbuna. Taj sporazum upoređen je (čak) sa zlokobnom nagodbom Hitlera i Staljina pretočenom u sporazum koji su potpisali njihovi ministri spoljnih poslova Ribentrop i Molotov!

Vratimo se nemačkoj ministarki odbrane. Desna kancelarkina ruka (jedno vreme je „figurirala“ za moguću naslednicu Angele Merkel) Ursula fon der Lajen je u jednoj televizijskoj debati – a raspravljalo se o budućnosti Evrope (tema koja će se kratko varirati i u završnom delu ovog teksta, a povodom dokumenta koji je nastao u ministarkinoj kući) – izrekla nekoliko reči koje su bile dovoljne da „potpale vatru“ na poljskoj strani.

 

LAVINA JE KRENULA Ministarka je, naime, konstatovala da treba snažno podržati „zdrav, demokratski otpor mladih generacija“ u Poljskoj zvaničnim vlastima u Varšavi. Ispričala je, pri tome, da je njen sin, koji se u to vreme nalazio na studijama u Poljskoj, u okviru programa „Erazmus“, učestvovao 2015. godine u demonstracijama protiv politike stranke Pravo i pravda Jaroslava Kačinskog. Ova stranka je, inače, trijumfovala na parlamentarnim izborima, i vlada, uz pomoć apsolutne većine, po uverenju političara i medija u Briselu i Berlinu, Poljskom – autokratski.

Konačno smo saznali, uzviknuo je poljski šef diplomatije Vitold Vasčkikovski, kako se nemački političari, nedopustivo, mešaju u naše unutrašnje stvari. Lavina optužbi za „oživljavanje stereotipa“, fobija i direktnog huškanja protiv aktuelnih vlasti u Varšavi. Ništa nije pomoglo pravdanje oficijelnog predstavnika nemačkog ministarstva odbrane da su ministarkine reči „istrgnute iz konteksta“, i donekle „korigovane“ puštene u javni opticaj, kroz poljske medije i društvene mreže.

Iz Varšave je odgovoreno da to jednostavno nije tačno. I nije se ostalo (samo) na tome. Čitava stvar dobila je na posebnoj težini pozivanjem nemačkog vojnog atašea u poljsko ministarstvo odbrane, gde mu je uložen zvaničan protest zbog huškanja i podrške (opozicionih) „neprijateljskih aktivnosti“ usmerenih protiv aktuelne poljske vlasti.

NOVA ISKUŠENJA, U NEVREME Nemački mediji saopštavaju da se „antinemačka histerija“ u Poljskoj širi i „dobija na intenzitetu“. I da već predstavlja ozbiljno opterećenje za odnose između Berlina i Varšave, u času kada se zvanični Berlin suočava sa mnogostrukim izazovima i iskušenjima: Rusija (sankcije) i Ukrajina (nerešeni konflikti), nepredvidljivi Donald Tramp i hladni vetrovi u odnosu sa Vašingtonom, pravi verbalni rat sa Erdoganom i zvaničnom Ankarom, eksplozivna situacija u Španiji i haotična situacija u evropskoj familiji, sa sve učestalijim pitanjima i nedoumicama kuda zaista „plovi ovaj (evropski) brod“ i takođe sve učestalijim sumornim predskazanjima, koja su, na upozoravajući i zabrinjavajući način, našla mesta u jednom dokumentu nemačkog ministarstva odbrane.

Reč je o dokumentu u kojem su, na temeljan, „nemački način“, na 102 stranice, „razigravani“ različiti scenariji neposredne evropske budućnosti, s posebnim reperkusijama i posledicama za samu Nemačku i njenu oružanu silu Bundesver. Interesantno je, i simptomatično za našu političku i medijsku scenu, da tom intrigantnom dokumentu gotovo niko nije poklonio pažnju, osim „Pečata“ (broj 495, 10. novembar, Nikola Vrzić), iako je, u drugim, pa i u komšijskim sredinama (Hrvatska), izazvao uočljiv, medijski i politički, interes.

 

RISKANTNA PREDSKAZANJA Reč je o internom (dakle tajnom) dokumentu nemačkog ministarstva, u čiji sadržaj je bio upućen, uvek dobro obavešteni „Špigl“. Pravljen, očigledno, s naglašenim (strateškim) ambicijama, ovaj dokument („Strateška perspektiva 2040“) je odustao, međutim, od proročkih ambicija: haotična situacija i nepredvidljivi, dramatični obrti na svetskoj sceni upućuju na oprez i čine izričitija predskazanja odviše riskantnim, čak i kada postoje elementi za to.

Zašto niko nije predvideo, pita novinar „Špigla“ Konstantin fon Hamerštajn, „aneksiju Krima, iako se još pre deset godina video, i znao, preokret u politici ruskog predsednika (Putinov čuveni govor na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, prim. autora) prema Zapadu“.

Dokument je inicijalno pisan pre dve godine i dugo se „krčkao“ u „komplikovanom procesu usaglašavanja“, ali nije stigao da obuhvati „fenomen Tramp“ i njegove neizostavne posledice.

Iako su autori dokumenta, nastalog pod čvrstom rukom Katrin Zuder, državne sekretarke u ministarstvu odbrane, u čijoj nadležnosti su pitanja naoružanja, odustali od „ultimativnih negativnih scenarija“, o na primer eventualnom NATO krahu i kraju Bundesvera, nisu se toliko uzdržavali i „štedeli“ kad se radilo o sudbini Evropske unije. Prvi put jedan vladin dokument, „vredan pažnje“ (konstatacija „Špigla“), na način, kakav do sada nije postojao u toj formi, nedvosmisleno jasno govori o mogućem raspadu Evropske unije, s nepredvidivim, u svakom slučaju, teškim posledicama po samu Nemačku.

 

(PRED)ZNACI PROPASTI IMPERIJE Time se, apokaliptički, ovaj dokument bavi u dva poslednja od ukupno šest mogućih scenarija: najambiciozniji posleratni integracioni projekat se raspada, umesto očekivanog proširenja i dublje integracije EU, nastupa rastakajući proces dezintegracije, Evropa gubi konkurentsku trku na svetskoj sceni, haotična situacija s narastajućim, i opasnim konfliktima, u svetu dramatično menjaju bezbednosno političko okruženje Nemačke i Evrope.

Uz ova sumorna predskazanja ide i ono još sumornije: uporedo sa krahom Evropske unije, nastupa nezaustavljiva erozija postojećeg svetskog poretka, koju ne može da spreči ni nekadašnja vodeća svetska sila SAD, s prvim znacima ekonomske propasti imperije i njenog silaska sa svetske političke scene.

U petom od tih šest scenarija konstatuje se da pola veka nakon gašenja (neugaslog) Hladnog rata ponovo nastaje bipolarni svet – dva antagonistički suprotstavljena sveta, koje (po)vezuje još samo trgovina, a koja se u svemu drugom, kulturološki i politički, sve više udaljavaju – zapadni, sa SAD i Evropom, i istočni, s Rusijom i Kinom.    

   [/restrict]