Почетна / БРОЈ 492 / О кувању жабе и куповини времена

О кувању жабе и куповини времена

Како су данска Саксо банка и Карл Вајнберг, један од водећих њујоршких економских аналитичара, потврдили исправност препоруке владике бачког Иринеја Буловића у вези са унутрашњим дијалогом о Косову и Метохији

Упркос топлој препоруци потпредседнице Владе Србије и владајуће странке Зоране Михајловић да ућути, Српска православна црква наставила је, хвала Богу, да даје свој допринос унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији. Узгред буди речено, кад већ споменусмо потпредседницу Михајловић, а како да је не споменемо када је то заслужила, сасвим је занимљиво да исту врсту савета она није имала за, рецимо, Иницијативу младих за људска права која тврди да је „основа званичне политике Србије према Косову и даље скројена по мери одбране крваве политике режима Слободана Милошевића“, и уз то тражи да у основи дијалога пре свега буде „признање одговорности државе Србије за ратне злочине почињене на Косову“. Но можда то селективно дељење савета и није толико недоследно као што изгледа, већ је веома доследно уверењима Зоране Михајловић; нисмо још заборавили, а и нећемо, да је она ономад подржала британску резолуцију у Савету безбедности Уједињених нација против драгоценог производа „крваве политике режима Слободана Милошевића“, против Републике Српске, и питање је само уз чију се подршку она обраћа нашој јавности и цркви. Пошто је потпуно јасно чије интересе заступа, а ти интереси нису српски.

ПРЕПОРУКА ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА Елем, епископ бачки Иринеј Буловић, портпарол Српске православне цркве, скромно констатујући да „никада једна група људи, било која – политичка, научна, уметничка – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине… Ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини“, те да се стога „сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке као што је, на пример, промена устава, ни прелажење преко ’црвених линија’, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива“, разложно дакле констатовавши све ово што смо цитирали, епископ бачки Иринеј показао је и зашто су Зорана Михајловић и њени инспиратори пожелели да га ућуткају.
Рекао је, наиме, да је његово апсолутно уверење да ће став у СПЦ бити јединствен, и да неће бити за даље уступке о питању Косова и Метохије, него за сваки напор да се оно сачува као део српске државе.
Уз изузетно важну и потпуно тачну напомену коју ћемо ускоро и прокоментарисати: „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење. Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен…“
И још је епископ бачки приметио и да се „на светској сцени ситуација променила“ и да је „знатно повољнија него пре 15 или 20 година, јер Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку. Једноставно, мора да преговара. Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше.“
Шта је, дакле, наше када је реч о Косову и Метохији? При чему подразумевамо да је и даље наше, јер да није наше, не би га од нас ни тражили. Заправо, у томе је управо и суштина: све оно што су могли да (нам) у отимању Косова и Метохије ураде без нашег пристанка, већ су нам урадили 1999. и 2008. године. Даље од тога они не могу јер једноставно немају шта више, а све после тога, ма колико било оглашавано као победа или макар допринос миру и помирењу, од прихватања Еулекса до Првог бриселског споразума, представљало је искључиво српско попуштање у правцу испуњења одредаба Ахтисаријевог плана и даље изградње независне косовске државе, то јест представљало је наш рад на изградњи творевине која без наше сарадње и не може да буде изграђена. Другим речима, ако ћемо већ говорити о реалности као што нам се често сугерише да бисмо под том сугестијом пристали на тоталну предају, реалност је и да без активног српског пристанка нема независне косовске државе у правом смислу те речи, будући да смо онај део реалности, да Београд неће владати Малишевом или Јуником или Србицом, ми већ прихватили. И у том смислу је владика Иринеј Буловић потпуно у праву: наш део компромиса ми смо већ испунили. И све, било шта заправо, преко овога представљало би прелазак црвене линије коју прописују и наш устав и сва наша историја захваљујући којој, као народ, и даље постојимо…

ПЕТРОЈУАН УМЕСТО ПЕТРОДОЛАРА Владика бачки сасвим је исправно приметио и да се „на светској сцени ситуација променила“ и да Запад више не може оно што је могао, те да „би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“… При чему су тенденције такве да несумњиво иду у корист нашег интереса.
Већ смо на овим страницама скренули пажњу на вест да ће Кина – највећи светски увозник нафте, претекла је Америку још пре неколико година и сада јој даље одмиче – нафту ускоро почети да плаћа, уместо досад неизбежним америчким доларима, својим јуанима који ће имати златну подлогу, уз контекст који се састоји у чињеници да такозвани петродолар, као једино средство за плаћање нафте, представља темељ његове глобалне доминације. Отуда и не чуди што је најаву златног петројуана угледна јапанска „Никеи азијска ревија“ протумачила као почетак успостављања новог светског поретка, много независнијег у односу на амерички притисак него што је то сада случај, а и сада је тај притисак слабији него што је био.
О оваквој перспективи све озбиљније се говори и у самој Америци. Гостујући ових дана на ТВ мрежи „Си-Ен-Би-Си“, један од најпризнатијих тамошњих економских коментатора Карл Вајнберг указао је да ће Кина, као „највећи увозник нафте на планети“, неминовно постати и „најдоминантнији глобални играч“ на том пољу. Због тога, каже Вајнберг, „верујем да се ближи време плаћања нафте у јуанима, и чим Саудијци на то пристану – а Кинези ће их на то натерати – онда ће и остатак тржишта нафте учинити исто“. Штавише, прогнозира Вајнберг чије економске прогнозе се редовно појављују у „Њујорк тајмсу“, „Волстрит џорналу“, „Тајму“… па га вреди саслушати пажљиво, то ће се догодити кроз само годину-две.
„Си-Ен-Би-Си“ подсећа и да Саудијска Арабија своју нафту не наплаћује у доларима (којима онда купује америчке државне обвезнице, што Америци и омогућава бесконачно штампање новца и безобзирни раст дуга) зато што је то природна нужност, већ на основу споразума који је краљ Фејсал постигао с председником САД Ричардом Никсоном 1974. године. Што ће рећи да би споразум могао и да се промени, па с тим у вези „Си-Ен-Би-Си“ и указује да „Кина увози све више и више нафте од земаља широм света, а идеја да ту нафту мора да плати доларима постаје све иритантнија за Пекинг. Током последњих година Кина појачава притисак на Саудијску Арабију око валуте коју ће користити у трговини, и у склопу тога Ријад све мање нафте продаје Пекингу“.
И није Вајнберг једини. У одвојеном прилогу, „Си-Ен-Би-Си“ преноси и прогнозу данске Саксо банке која заправо одлази и корак даље, наводећи да би „комбинација геополитичких притисака могла да означи крај америчког долара као резервне светске валуте“, а први међу тим геополитичким притисцима (друга два су Северна Кореја и удаљавање Европске уније од САД) јесте „текући раст Кине која заузима све истакнутију улогу у глобалној трговини и финансијама“.
Да резимирамо овај део приче: петројуан постао је претња петродолару и пре него што је стартовао, стартоваће ускоро, а процеси у којима живимо толико су неумитни да би само неки катаклизмични догађај могао да спречи ову валутну смену. Нестанком (или смањењем) потребе за доларима као јединим средством за куповину нафте смањује се и глобална потреба за доларом, самим тим слаби и моћ долара, а тиме и Америке као светског полицајца. Можемо ли да пожелимо повољнији развој ситуације?

ЖУРБА И ОДУГОВЛАЧЕЊЕ Имајући у виду овакву перспективу, која се можда може успорити, али се не може зауставити, постаје јаснија и љутња Приштине на Европску унију и њени захтеви да се у дијалог с Београдом, што пре и што непосредније, укључе и Американци.
Пре свега треба приметити да овакве љутње, и оваквих захтева, није било у време склапања Првог бриселског споразума.
Чиме је у међувремену Европска унија наљутила своје косовско недоношче са звездицом и фуснотом? Истина је да Брисел одуговлачи с визном либерализацијом па би љутња Приштине и тиме могла да буде објашњена, а опет, истина је и да је Приштини много више стало до сопствене државе него до укидања виза, а сопствену државу неће добити ако Србија на то не пристане. Што нас враћа назад на притисак Европске уније на Србију да на то пристане, па отуда и љутња Хашима Тачија због тога што ЕУ не може да Србију притисне довољно, и довољно брзо. „Европска унија нема приступ према Косову какав заслужујемо“, одговорио је пре неколико дана Тачи на питање „Дојче велеа“ о Европској унији као посреднику у бриселском дијалогу. „Њен приступ је дискриминаторски и према Косову и према будућности Косова, тако да захтевамо да се такав приступ ЕУ драстично промени“, додао је, и поновио захтев да се у процес укључе и Американци.
Све у свему, да не дужимо, очигледно незадовољни недовољном ефикасношћу Европске уније, уз то свесни да само амерички притисак на Србију може да им помогне, а и то само ако уследи довољно брзо и довољно снажно јер им време цури упоредо с будућношћу петродолара, косовски Албанци сад призивају Вашингтон у помоћ.

ОДГОВОР СРБИЈЕ? Какав ће бити одговор Србије на ове захтеве? Тај ће одговор умногоме наговестити и пројектовани исход унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, оног дијалога у коме би Зорана Михајловић да не чује глас наше цркве, а не смета јој глас Иницијативе младих за људска права.
„Што се нас тиче, ЕУ је главни посредник. Бивше власти на челу са Тадићем и Јеремићем прихватиле су да се ова тема измести из УН. Иако поштујемо улогу САД, свака промена формата дијалога захтевала би одговор и пристанак Србије“, намерно је, у недавном интервјуу „Новостима“, недоречен остао председник Србије Александар Вучић.
Истом приликом он је открио и да је „реално да са предлогом за Косово изађемо у марту следеће године“. И да ће то „бити решење које захтева болне компромисе са обе стране и које ће бити нападнуто са свих страна“. Нешто раније, а у сличном тону, рекао је и „имаћемо стрпљења да саслушамо све, а онда ћемо бити храбри да кренемо одважно с неким предлогом који ћемо представити нашем народу“.
Најава болних компромиса и одважних предлога не буди нимало веселе, а још мање утешне асоцијације, и могла би да значи да ће период до марта 2018. бити искоришћен за пословично кување жабе, односно за психолошку припрему јавности за пристанак на улазак Косова у Уједињене нације који би онда био оправдан као успех утолико што смо, ето, успели да се изборимо против захтева да и формално признамо независност Косова.
С друге стране, међутим, не можемо а да поново не нагласимо значај нашег (успешног) супротстављања уласку Косова у Унеско, и пре две године и сада. Ако ћемо, наиме, да се сагласимо с уласком Косова у Уједињене нације, зашто бисмо спречавали његов улазак у Унеско када би уласком у УН Косово свеједно ушло и у Унеско? При чему нам логика не дозвољава да се сложимо с тврдњом (претпоставком, заправо, која може, али не мора да буде тачна) појединих коментатора да је ове године Косово одустало од уласка у Унеско зато што зна да ће се Србија ускоро сагласити с његовим уласком у УН. Да је, уосталом, тако, зашто би ове године, као што јесу, жестоко лобирали за свој улазак у Унеско, и зашто би онако славодобитно тврдили, као што је тврдио Беџет Пацоли недавно у Њујорку, да су обезбедили довољан број гласова, излажући се ризику да прођу како су и прошли, и то уочи локалних избора када им је оваква брука понајмање потребна? Тако да смо склонији мишљењу да унапред, и до танчина, утврђеног сценарија ипак нема, па би отуда онај мартовски рок за завршетак унутрашњег дијалога могао да буде схваћен и као својеврсна куповина времена, такорећи у ишчекивању петројуана и свих последица које ће он произвести, тим пре што је и сам тај дијалог покренут пошто је Брисел најавио да дијалог прелази у нову фазу, па је и самим тиме нова фаза донекле пролонгирана.
А опет, постојање овакве могућности, ма колико бодрило дух, не представља и гаранцију да Београд неће учинити оно што му прижељкују Приштина, Брисел и Вашингтон и њихови овдашњи гласноговорници у виду Иницијативе младих за људска права и Зоране Михајловић. У крајњој линији, једно је сигурно: послушамо ли њих, а не владику Иринеја Буловића, боље од онога што ће нам се у том случају догодити, самоубиствено напуштање онога што је наше упркос све повољнијим глобалним околностима, нисмо ни заслужили…

Нишко питање

Српска влада и даље се не изјашњава о имунитету за Руско-српски хуманитарни центар у Нишу. А после отворене америчке наредбе да му имунитет не доделимо иако смо се на то обавезали и самим споразумом о оснивању центра и законом који је тим поводом усвојен у нашој скупштини, уследио је и јавни позив Русије да, у обостраном интересу, коначно испунимо оно што смо и договорили. Ако се притиском на Србију може назвати позив да учинимо оно што нам је у интересу уместо онога што нам није у интересу, онда је оваква врста притиска сасвим добродошла.
Руски амбасадор у Београд Александар Чепурин, елем, приликом састанка са српским председником Александром Вучићем овог уторка „истакао је потребу да се, због обима посла, што пре реши статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу“.
Вучић је на то, како стоји у саопштењу, узвратио да ће „Србија, у складу са политиком независности и војне неутралности, даље развијати добре односе са Русијом, у обостраном интересу“, што ће рећи да је поново изостало јасно да или не.
Можда смо непоправљиви оптимисти, али долазак руског министра одбране Сергеја Шојгуа овог петка у Београд, те постављање чувеног Виктора Гуљевича на место директора нишког центра а сада и долазак главног оперативца за акције претраживања и спасавања Олега Ганијева на место његовог заменика, требало би да представљају знаке да нишки центар неће бити угашен, а најављено је да ће бити угашен ако не добије обећани имунитет.

4 коментара

  1. “Пошто је потпуно јасно чије интересе заступа, а ти интереси нису српски“… Није једина. И сви они који заступају интересе Трилатерале а примају спске плате се не крију као она.Погледајте само http://www.ewb.rs/advisory.aspx Она је барем замрзла чланство исто као и Ана Брнабић.А али председник Прив. коморе Марко Чадеж, амбасадор Дарко Танасковић, Александар Николић државни секретар министаства одбранЕ…нису. Шта има лепше примаш велику срспкu плату а радиш за…




    1



    0
  2. Branio sam APEL SPC za zaštitu Srba i njegovih svetinja na KiM 80-tih g. od neosnovane kritike komunističkih režimlija, osporavajući SPC pravo da se meša u politiku o KiM, što smatram da to pravo je i obaveza koja pripada svim društvenopolitičkim organima i narodu, s obzirom na višedecenijsko negativno stanje po srpski narod na KiM.
    — Uz svo poštovanje vladike Irineja i njegove opravdane kritike na antisrpske stavove pojedinih činilaca (Zorane M., Inicijative mladih…), i prilične kontradiktornosti, osvrnuću se na stav vladike, citiram: „Njegovo je apsolutno uverenje da će stav u SPC o unutrašnjem dijalogu biti jedinstven, i da neće biti za dalje ustupke o pitanju KiM, nego za svaki napor da se ono sačuva kao deo srpske države“?
    — Ovakav stav zaobilazi Briselski sporazum (o primopredaji teritorije) kao da ne postoi, iako se tim medjunarodnim aktom gradi (izgradila) nova nezavisna albanska muslimanska država Kosovo. Srpski pregovarači u Briselu sve su predali, celu teritoriju KiM, a 4 registrovane opštine sa srpskom većinom radiće po zakonima i Ustavu Kosova, nemaju nikakva zakonodavno-izvršna ovlašćenja, po BS – status isti kao i ostale kosovske opštine. Za dalje ustupke ništa nije ostalo, niti može da se sačuva nešto (KiM) što se predaje-poklanja. Verovatno je vladika ukucao na internet originalan tekst Briselskog sporazuma (koji se 5 god sakriva od javnosti) i pročitao 15 odredbe. Ili nije pročitao, ne prati političku scenu – samo veruje petogodišnjim političkim monolozima Aleksandra Vučića da zamajava narod, a on iza ledja perfidno predaje vekovnu srpsku teritoriju?! Po svakoj pravdi najmanje pola KiM je moralo da pripadne Srbiji (Kiparski model)!
    — Mnogo je Vučićevih političkih kontradiktornosti o KiM i BS, ali to mnogi ne žele, ne mogu ili ne smeju da vide. Od gomile primera da navedem sadašnje izbore na KiM: „Glasačke kutije u opštinama sa srpskom većinom su prebrojavane na licu mesta, i u K. Mitrovici. – A kada su bili izbori za predsednika Srbije (Vučića) – tada su i Kosovski Srbi glasali a glasačke kutije su iznošene van granica Kosova u Vranje i Rašku-Sandžak na brojanje(!)? Zašto? ZATO, što je Kosovo po Briselskom sporazumu albanska država, brani terit. integritet i suverenitet, i ne mogu druge države (pr. Srbija) da sprovodi izbore na Kosovo. Zna to i Vučić jer je sve dogovorio (scenario) sa Tačijem i Mogerinijevom – da prikaže kako je Kosovo navodno sastavni deo Srbije. Zato se pravdao od kritike da se glasački listići broje u Vranje i Rašku iz „bezbednosnih“ razloga, kao da nisu mogli da se prebroje u srpskim opštinama, Mesnim zajednicama ili u srpskim kućama na severu Mitrovice? AV nas u zdrav mozak laže i obmanjuje a da nikko ne može da pridje i da mu postavi pitanje – zašto? … / …




    3



    1
    • Бриселски споразум је правно необавезујући за Србију и када једном ови оду биће избрисан као да га никада није било.КиМ је по међународном праву а и по резолуцији УН 1244 која је још увјек једина пуноважна Српска територија која за било какву промјену захтјева промјену Устава Србије и Референдум свих грађана Србије до тада … липши магарче до зелене траве 🙂




      1



      0
  3. @Željko: Briselski sporazum je pravno neobavezujući…;Po medjunarodnom pravu i po R-1244 KiM je deo Srbije; Za promenu statusa KiM potrebna je promena Ustava i referendum(!)?
    — Poštujem drugačije mišljenje, ali me argumentacija – političko delovanje u Briselu u formi medjunarodnog akta-dokumenta (sporazuma Srbije i Kosova uz posredovanje i garanciuje EU), političko delovanje u Srbiji i na terenu Kosova – ubedjuju u suprotno: KiM se zauvek predaje-poklanja albanskim muslimanima za ulazak Srbije u EU. Predajom Kosova (KiM) Srbija je širom otvorila vrata za veliku Albaniju i širenje ostalih separatizama za razbijanje integriterta Srbije: Makedonski scenario u pravcu federalizacije… (da nije oteto Kosovo ne bi se desio), otvorene kapije za širenje turcizma u Sandža (zašto Turska da gradi infrastrukturu, bolnicu-porodilište u N. Pazar, bebe kad odrastu zahvaljivaće Turskoj, biće okrenuti protiv Srbije, stvara se (Vučićev) realizam za drugi Kipar da Turska stavi šapu na Sandžak; Jug Srbije… itd.
    — Da je Briselski sporazum pravno neobavezujući – to je velika zabluda!
    — Medjunarodno pravo i R-1244 imale ranije pravnu snagu – ali su Briselskim sporazumom-BS izgubile pravosnažnost. Ako je važeća R-1244 zašto je organizovan Briselski sporazum?
    — Srpska teritorija KiM za bilo kakvu promenu (statusa) zahteva promenu Ustava i referendum, je priča za zamajavanje Srpskog naroda i uunutrašnju upotrebu, jer je Kosovo bez toga u Briselu dobilo sve atribute države, sporazum u završnu fazu pred svršen čin, a promena Ustava je u pripremi. Referenduma u startu BS do danas nema jer nisu hteli Vučić i Dačić da bi predali teritoriju. Što se tiče potpisiivanja pravnoobavezujućeg sporazuma za priznavanje Kosova (služi za pritisak na Srbiju da Kosovo udje u UN) – to je samo Vučićev trik (dogovor sa Tačijem i Mogerinijevom za beogradsku upotrebu, kao Srbija neće da potpiše i prizna i zbog toga je Kosovo kao sastavni deo Srbije), drži srbe u lažno uverenje i zabludu. Vidi se i po stavu Amerike koja potencira da je važno da Srbija implementira sve potpisane Briselske sporazume (Kosovo dobilo sve atribute države). … / —




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *