Почетна / Интервју / Дејан Мировић – Има ли овде русофоба?

Дејан Мировић – Има ли овде русофоба?

Ко је увезао русофобију у Србију, како се и у којим круговима она неговала? Како се десило да кроз историју перцепција Руса као наших непријатеља иде увек подруку са хрватофилијом

О тоталитету односа српског и руског народа, првих забележених контаката, касније политичких веза, руског залагања за наше интересе кроз Акерманску конвенцију, Једренски и Букурештански мировни уговор, те њене улоге у Првом светском рату, значаја Црвене армије до садашњег доба написано је на стотине историја и студија. Међутим, мало је књига које су тако прецизно, уз помоћ научне апаратуре, анализирале феномен русофобије у Србији као што је то студија др Дејана Мировића „Русофобија код Срба 1878–2017“ у издању „Катене мунди“.

Према русофобском (идеолошком) и у време Краљевине доминантном дискурсу, руска државна политика је, подсећа Мировић у разговору за „Печат“, наводно имала континуитет „макијавелистичког“ деловања према Србима.

– Русија, образлагали су, није „дозволила“ српским представницима да директно учествују у закључивању Букурештанског (1812) и Једренског мира (1829), као и Акерманске конвенције (1826). Русија се, по њима, понашала „покровитељски, а не савезнички“ према Србији. Руска помоћ у људству и новцу је била „мала“ и недовољна за вођење рата са Турском 1876. Руски добровољци који су у великом броју преплавили Београд 1876. углавном су били „пијанице и авантуристи“. Њихов вођа, генерал Черњајев, авантурист је „склон алкохолу“. Он је управљао парама које су славенофилски комитети слали као помоћ Србији. Русија је злоупотребила Србију да би Бугарској створила државу и освојила Цариград. То су основне тезе српских русфоба – каже Мировић.

Када је русофобија у српском друштву формулисана као опасност од непријатеља, те у којој мери је таквој перцепцији Руса допринело оспоравање и погрешно тумачење значаја Санстефанског мира?

Русофобија у српским владајућим елитама постојала је и раније. Краљ Милан Обреновић даје тон русoфобској пропаганди не само због политичких разлога већ и личних уверења. Милан поручује аустроугарском посланику у Београду барону Хенгелмилеру да је аустријска „влада над Балканским Словенима“ могућа само ако се код њих „убије свака вера у Русију“. Русији се „не сме дозволити“ да има чак и најмањи утицај на Балкану, јер је то погубно. Зато никаквих „преговора“ са Русима не сме бити. Спас лежи само у „борби са Русијом“. Након краћeг периода сарадње током српско-турског рата 1876. године (у којем је погинуло око 1.000 руских добровољаца или око 15 одсто свих жртава на српско-руској страни) Милан протерује руског конзула Јурија Карцова из Београда и не испуњава ни обећање руском цару Александру II да ће војно помоћи руској војсци када она пређе Дунав.

После тога Санстефански мир и Берлински конгрес дају Милану више него реалан повод да води још жешћу русофобску политику. Он иде толико далеко у русофобији да „сања о рату против Русије“. У писму краљици из Хамбурга 1883. тврди да ће „постати велики човек, grand homme“ ако успе у својој политици према Русима, тим отвореним „непријатељима“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *