Дејан Мировић – Има ли овде русофоба?

Ко је увезао русофобију у Србију, како се и у којим круговима она неговала? Како се десило да кроз историју перцепција Руса као наших непријатеља иде увек подруку са хрватофилијом

О тоталитету односа српског и руског народа, првих забележених контаката, касније политичких веза, руског залагања за наше интересе кроз Акерманску конвенцију, Једренски и Букурештански мировни уговор, те њене улоге у Првом светском рату, значаја Црвене армије до садашњег доба написано је на стотине историја и студија. Међутим, мало је књига које су тако прецизно, уз помоћ научне апаратуре, анализирале феномен русофобије у Србији као што је то студија др Дејана Мировића „Русофобија код Срба 1878–2017“ у издању „Катене мунди“.

Према русофобском (идеолошком) и у време Краљевине доминантном дискурсу, руска државна политика је, подсећа Мировић у разговору за „Печат“, наводно имала континуитет „макијавелистичког“ деловања према Србима.

– Русија, образлагали су, није „дозволила“ српским представницима да директно учествују у закључивању Букурештанског (1812) и Једренског мира (1829), као и Акерманске конвенције (1826). Русија се, по њима, понашала „покровитељски, а не савезнички“ према Србији. Руска помоћ у људству и новцу је била „мала“ и недовољна за вођење рата са Турском 1876. Руски добровољци који су у великом броју преплавили Београд 1876. углавном су били „пијанице и авантуристи“. Њихов вођа, генерал Черњајев, авантурист је „склон алкохолу“. Он је управљао парама које су славенофилски комитети слали као помоћ Србији. Русија је злоупотребила Србију да би Бугарској створила државу и освојила Цариград. То су основне тезе српских русфоба – каже Мировић.

Када је русофобија у српском друштву формулисана као опасност од непријатеља, те у којој мери је таквој перцепцији Руса допринело оспоравање и погрешно тумачење значаја Санстефанског мира?

Русофобија у српским владајућим елитама постојала је и раније. Краљ Милан Обреновић даје тон русoфобској пропаганди не само због политичких разлога већ и личних уверења. Милан поручује аустроугарском посланику у Београду барону Хенгелмилеру да је аустријска „влада над Балканским Словенима“ могућа само ако се код њих „убије свака вера у Русију“. Русији се „не сме дозволити“ да има чак и најмањи утицај на Балкану, јер је то погубно. Зато никаквих „преговора“ са Русима не сме бити. Спас лежи само у „борби са Русијом“. Након краћeг периода сарадње током српско-турског рата 1876. године (у којем је погинуло око 1.000 руских добровољаца или око 15 одсто свих жртава на српско-руској страни) Милан протерује руског конзула Јурија Карцова из Београда и не испуњава ни обећање руском цару Александру II да ће војно помоћи руској војсци када она пређе Дунав.

После тога Санстефански мир и Берлински конгрес дају Милану више него реалан повод да води још жешћу русофобску политику. Он иде толико далеко у русофобији да „сања о рату против Русије“. У писму краљици из Хамбурга 1883. тврди да ће „постати велики човек, grand homme“ ако успе у својој политици према Русима, тим отвореним „непријатељима“.

[restrict]

Каква је у том периоду била улога владајуће Напредне странке и њеног гласила „Виделo“?

Водећи људи Напредне странке премијер Милан Пироћанац и министар Чедомиљ Мијатовић су истовремено и водећи русофоби у Србији. Пироћанац се о односу према Русији „саветује“ са енглеским дипломатом Сиднијем Лолоком, те је за њега Русија једна врста „ђавола“ а Руси „пијани“ и умоболни „завереници“. Мијатовић сматра да је Русија „варварска“ држава и да је протестантска вера супериорна у односу на православну. Министар унутрашњих дела Милутин Гарашанин шаље поверљив допис полицијским властима 1883. у којем им наређује да „обавесте народ“ о руском некоректном „понашању“ према Србији. Србија се одупире „хегемонији“ руској и зато су Русија и Србија непријатељи. Провладино „Видело“ од 11. децембра 1887. године објављује текст у којем се тврди да Руси желе да се Срби „сами закољу“.

Уочи православног Божића, на Бадњи дан 1888, „Видело“ излази са насловом „Шта хоћете ви северна браћо?“ У тексту се сугерише да „такозвана“ браћа хоће у Србији „крвопролиће“ и грађански рат. У томе им помаже њихова „татарска“ штампа. Затим се поручује српској јавности да су Руси, у ствари, „небраћа“.

„Видело“ од 21. јануара 1888. „открива“ да Руси не воле словенске народе. („Доказ“ за то је протеривање хрватског католичког мисионара Ј. Крижанића у Сибир давне 1661.) „Видело“ од 4. фебруара 1888. објављује текст у којем се истиче да се према Србији много боље и „племенитије“ понаша Енглеска. Такође, у листу се апострофира да је „зло и демонско“ оно што Руси раде Србији, те закључује да је свако ко са њима сарађује нови „Вук Бранковић“.

У којој мери је француска русофобија утицала на српске интелектуалце, и да ли претече данашњих интелектуалаца најамника можемо пронаћи међу ондашњом интелектуалном елитом?

Скерлић преузима дискурс тадашње француске русофобије, али он је веома сложена и образована личност која се диви Достојевском, Пушкину и Толстоју, али у својој докторској дисертацији, под утицајем ментора Жоржа Ренара, некритички усваја русофобске ставове. За њега су „дивне и дирљиве“ песме у којима се Руси приказују као варвари „риђих брада“ и „тирани мрачни“, „џелати“ и „деспоти“, који кнутом терају народе и децу у Сибир и „гроб“. Скерлић не само да не критикује такав русофобски вокабулар већ га прихвата. Пише како су Пољску „преплавиле“ и уништиле „татарске убице“ и „опустошили козаци“. Руси су за њега „Москаљи“ (увредљиви пољско-украјински назив). На основу таквих уверења, чак и хрватски сробофоби попут Старчевића могу постати ближи Србима од Руса. На пример, Побједоносцев је за Скрелића „азијат“ и „деспот руски“ .Са друге стране, хрватски србофоб Старчевић је „виши идеалиста“ који Србима жели добро и „образовање“.

Да ли се на примеру Старчевића може објаснити веза између русофобије и хрватофилије?

То је приметно и код тако интелигентног човека као што је Скрелић. Међутим, треба истаћи да он није био суочен са искуством геноцида у НДХ или опструкцијом Хрвата у Краљевини Југославији. Зато се може наћи оправдање за његово идеализовање српско-хрватских односа. Међутим, титоистички русофоби и интегрални Југословени између два светска рата не могу се тиме оправдати.

Да ли је то разлог зашто су Руси били против формирања Југославије? Руска званична документа приказују царског министра Сазонова као главног противника стварања нове државе са Хрватима.

Достојевски и Побједоносцев упозоравају још пре Сазонова на погубност стварања нове државе са католицима. Сазонов резонује и на основу руског искуства са Пољацима и свог дипломатског искуства у Ватикану. Слично размишљају и његови сарадници, амбасадор у Цариграду Гирс шаље извештај (цитира се у књизи) у којем Сазонова упозорава на штетност српско-хрватске државе. Дакле, стара царска руска интелектуална и политичка елита види Југославију као антируску државу и инструмент Запада.

Никола Пашић, насупрот поменутој струји српских интелектуалаца, нескривено насупрот модерној западној индивидуалистичкој култури бира политички образац који се ослања на Русију. Да ли је био усамљен у томе?

Пашић је у младости био под утицајем руског студента и социјалисте Светозара Марковића а касније и београдског митрополита Михаила, али и Хомјакова и Данилевског током свог боравка у Одеси. Његов проруски став није био последица само идеалистичких уверења него и сазнања, јер без Русије – писао је и Стојан Новаковић – не би ни било Србије.

Пашић сматра да је Србија цивилизацијски, религиозно и културно ближа Русији него Западу који не користи само војна средства већ и трговачко-културна да би „покорио“ мале земље попут Србије. Зато сматра да су Немци (Аустријанци) за Србију већа опасност од Турака. (Западњаци „ломе душе“ за разлику од Турака који су користили само „голу силу“.) Пашић се не одриче Русије чак и у затвору када се чинило да га је напустила и да му прети смртна казна због Ивањданског атентата.

Зашто после Октобарске револуције Србија све до данашњих дана није успела да успостави дипломатске везе с Русијом на нивоу оних који су неговани у време царске Русије? Да ли је совјетска дипломатија могла да разуме српске прилике?

Краљевина СХС (од 1929. Краљевина Југославија) све до 1940 није имала дипломатске односе са совјетском Русијом упркос правној чињеници (коју истиче и Карл Шмит) да је Запад још 1924. де јуре и де факто признао нову државу, али и њен континуитет са царском Русијом.

Одговор се налази у чињеница да у том периоду српске и југословенске елите, али и провладине новине попут „Политике“ и „Времена“, заступају изразиту совјетофобску политику. Она често прелази танку границу између совјетофобије и русофобије. Москва је „микроб“ и „гуштер“. Такође, веома утицајни министар и пријатељ краља Александра Спалајковић оптужује Русе (дакле не бољшевике) да су народ без „воље“ са „атавистичким алкохолизмом“, и уз то тврди да су Хрвати и Срби заправо „један народ“. Против Москве јавну кампању води још један човек близак двору, министар полиције Божидар Максимовић (сведок на Солунском процесу против Аписа). Српске елите преузимају и совјетофобски дискурс Трећег рајха. У томе предњаче бивши министар правде и вођа покрета Збор Димитрије Љотић (теорија о „Совјетији“) и председник владе Милан Стојадиновић који грубо одбија бројне понуде за нормализацију односа са Москвом. Прецизније, премијер Стојадиновић годинама одбија, наводно због „историјске осетљивости“ (злочина над царском породицом), нормализацију односа са Москвом (упркос томе што посредују Ататурк и Бенеш), али пристаје након Другог светског рата (и геноцида над Србима у НДХ) да се јавно састане са Павелићем. Само совјетофобија може објаснити ове нелогичности.

Да ли су Драгиша Васић и Црњански били једини „непоправљиви диседенти“ који су одбили да се уклопе у владајући дискурс доминантне југословенске совјетофобије?

Да, без обзира што се ради о десно оријентисаним интелектуалцима. Они праве јасну разлику између комунизма и Русије. Храбри Драгиша Васић као убеђени русофил иде и корак даље и као први српски десни интелектуалац одлази у Москву 1927. Он своје особене ставове о Русији заступа и након 1941. у Равногорском покрету и зато постаје главни непријатељ енглеске политике што доводи и до његовог смењивања 1943. године. Такође, највећи српски писац Црњански, као „непоправљиви славенофил“, сматра да је Краљевина Југославија пуки инструмент у борби Лондона против Совјетске Русије или „Последњи Мохиканац“ или „Будалина Тале“. Српски „чаробњак речи“ даје и невероватно реалан опис традиционалне енглеске русофобије која влада у Лондону, али и разлика у менталитету између Срба и Руса и међусобног неразумевања и негативних појава у српско-руским односима (веома актуелно и данас). Њима свакако треба додати и посланика и писца Григорија Божовића који из перспективе Срба на Косову и Метохији критикује совјетофобску званичну политику. Слично ради и заборављени Светозар Петровић када упозорава власти да им Енглеска није пријатељ и да је руско државно уређење питање у које Србија не треба да се меша.

Црњански сматра да је Лондон родно место русофобије. Колико су му каснија историографска сазнања дала за право?

Он и Васић имају слично мишљење о Енглезима. Васић чак говори да ће основати катедру за мржњу према Енглезима. Највећи српски писац Црњански први у српској интелектуалној елити дефинише основе енглеске русофобије. Енглеска је „увек у праву“, „изузетна“ и најбоља у свему. Руси су увек губитници или своје успехе остварују „случајно“. Дозвољена је агресија против Русије, јер су они „варвари“.

Такође, Црњански (као и његов пријатељ Драгиша Васић), након сусрета са енглеском русофобијом, изоштрава своје ставове о дистинкцији између комунизма и Русије. То се у његовим романима претвара у једну врсту „елегије“ или „славе Црвене армије“, као што наводе његови најпознатији тумачи попут Мила Ломпара. Овакви ставови необјашњиви су са идеолошког становишта, јер Црњански је само неколико година пре одласка у Лондон у Идејама написао да је марксистичка пропаганда пуна непријатељства и мржње према свему што је традиционално и српско. Међутим, код Црњанског се дешава супротан процес од онога који је обузео после рата српске комунистичке интелектуалце. Он не мрзи совјетске комунисте, иако су му упропастили и живот и каријеру (код српских комуниста је било обрнуто). За њега је Русија изнад личног.

Да ли код Слободана Јовановића у том периоду треба да разликујемо два приступа „руској“ теми, правнички и идеолошки?

Он је бриљантан правник. Међутим, у идеолошком смислу он је под утицајем ставова које Швајцарац Ги Метан у својој књизи о русофобији дефинише као „енглеску“ русофобију. Као правник даје врло прецизан и реалан опис руско-српских дипломатских односа, спорости и необавештености, али и добронамерности руских дипломата. Такође, Јовановић бриљантно тумачи руско-турске уговоре из XIX века као pactum in favorem tretii или уговоре у корист Србије. С друге стране, када примењује идеолошки метод, Јовановић тврди да је Русија земља са „ниском културом“ народа насупрот „енглеском народу“ који тежи „плурализму“ будући да је реч о „просвећеној маси“.

У којој мери се разликује русофобија до 1948. и после те године?

То је нова југословенска или титоистичка совјетофобија. Она преузима дискурс карактеристичан за врсту русофобије коју Метан дефинише као „америчку“, а Италијан Кјеза у својој књизи о русофобији као „хладноратовску“. Русофобски ставови дипломате Кенана и харвардског професора Пајпса постају доминантни у југословенском дискурсу. Међутим, постоји и разлика у односу на Краљевину Југославију и Краљевину Србију. Нова југословенска комунистичка власт није ограничена проруским расположењем српског народа које је још Достојевски уочио као константу. Прецизније, вишестраначких избора више нема, питање легитимитета политике сукоба са Русијом се и не поставља. Проблема нема за југословенске комунисте ни када се ради о питању легалитета или законитости обрачуна са неистомишљеницима. Неподобни проруски грађани („информбировци“) углавном се на основу прекршајног поступка шаљу у концентрациони логор на Голом отоку .

Да ли је Милован Ђилас, главни идеолог тадашње југословенске совјетофобије, заправо „авангарда“ пронатовске русофобије у модерној Црној Гори?

Милован Ђилас са снагом конвертита, после патетичних говора о „великом учитељу“ Стаљину и црногорским „дједовима који су унуцима са брда показивали где је Русија“ као и о захвалности због ослобођења 1944, преузима – након 1948 – од енглеских лабуриста конструкције о Русима као примитивним „генетским Моноглима“, који безумно и масовно „силују“ и „убијају“ по Србији. Москва је за Ђиласа „селендра“, а пансловенство само маска за руски империјализам и „варварство“.

Ђилас се не одриче тих русофобских уверења чак и када пада у немилост бивших другова. У отвореном писму Титу 60-их година тражи да се у потпуности раскине са СССР и да се Западом направи де јуре савезништво. Коначно, његово русофобско тумачење историје руско-црногорских односа и тоталитарно претварање Његоша (уз цензурисање његовог дела) у наводног проамеричког русофобског владику постаје водећи образац за данашње НАТО власти у Подгорици и њихову русофобску пропаганду. Погледајте само изјаве црногорских званичника о Русији и биће вам јасно. 

Каква је улога у ширењу русофобског дискурса припала такозваним српским комунистичким либералима на челу са Марком Никезићем и Латинком Перовић?

Никезић као вођа русофобског „кружока“ захтева чак од редакције листа „Комунист“ да престане да изучава руску историју. Његово окружење у Савезном комитету за иностране послове (Коча Поповић, Мирко Тепавац, Вељко Мићуновић), а затим и у ЦК СКС (Латинка Перовић), у потпуности преузима русофобски дискурс. За њих нема дилеме, Русија је „грозан ледени брег“, „заостала и империјална“, у којој „култура не корача тако брзо као у Европи“. Истовремено, САД су за Никезића (бившег амбасадора у Вашингтону) „модерне и цивилизоване“. Коначно, Никезић као типични југословенски комунистички русофоб има велико „разумевање“ према хрватском шовинистичком Масовном покрету из тог доба упркос геноциду у НДХ.

Како је тадашња југословенске штампа извештавала о дешавањима у Русији?

Званично гласило југословенских комуниста „Борба“ и најутицајнији недељник НИН (посебно када је био уредник Фране Барбиери од 1970) Русију приказују као традиционално хегемонистичку пробугарску силу која још од времена Санстефанског мира води политику против „јужнословенских народа“. Њени владари од Ивана Грозног до Петра Великог су „главосече“ или неморалне особе, попут Катарине II. Епоха пре Петра Великог се приказује као „тмина и заосталост“, СССР као наставак руског империјализма и „шовинизма“ који нема никакве везе са Марксовом идеологијом. Посебно су мучни описи и вређања совјетских жена (руских) које се представљају као ружне и убоге „сељанчице“. С друге стране, Енглези се приказују као „рођени џентлмени“ и „симпатични реформатори“, амерички функционери као „скромни и мирољубиви“ људи. Такође, леви југословенски и српски интелектуалци окупљени око часописа „Praxis“ су под великим утицајем америчког неомарксистичког и русофобског филозофа Маркузеа који сматра да је СССР „терористичка држава“ и „магијско друштво“ засновано на руској традицији „нерада“ .

У књизи помињете и Добрицу Ћосића. Има ли места за повлачење паралела између њега и Слободана Јовановића?

Ћосић након 1948. сматра да је Русија одувек следила своје „себичне“ интересе у односима са Србијом: Руси су „азијати и органски примитивци“. Такође, Русија угрожава државну независност и жели да је „окупира“. Зато су Срби православци и Пољаци католици „слични“. Међутим, он као да осећа грижу савести када се поведе реч о рату са Русијом. Ништа слично не постоји код Ђиласа и Никезића. Такође, Ћосић након распада СФРЈ и улоге Запада у тим догађајима мења свој однос према Русији. Разочаран је и „згађен“ новом српском прозападном елитом (друга Србија) после 2000. Ћосић чак призива „уздизање“ нове јаке Русије. Достојевски је за њега „велики учитељ“. У болници, када види колико га српски народ воли, пише да је „можда наша душа као руска душа“. На крају, чак и совјетофобија нестаје код Ћосића: „Како животно, насушно недостаје сада Совјетски Савез да обузда новог демона“, пише човек који се поносио својом улогом у мађарском устанку 1956. године.

Када је реч о модерној русофобији у Србији, кога бисте маркирали?

Радомир Константиновић након совјетске инвазије Чехословачке 1968. објављује књигу „Философија паланке“ у којој се „обрачунава“ са заједничком руско-српском традицијом или заосталим пансловенским „племеном“. Константиновић иде толико далеко у својој русофобији да оптужује чак и Достојевског и Берђајева за негативне појаве у српској провинцији. То није чак ни Ђилас радио. Презир према сопственом народу, русофобија и апологија Запада су код Константиновића веома слични особинама које Кјеза примећују код совјетских емигранта попут Јанова или Голдфарба.

Међутим, разлика је у томе, као што то први примећује Ломпар у „Духу самопорицања“, што Константиновић никада није био дисидент, већ уважени и награђивани део југословенске комунистичке елите. Зато Константиновићеве русофобске конструкције, слично као и Ђиласове у Црној Гори, постају „узор“ данашњим доминантним прозападним и посткомунистичким интелектуалним елитама у Србији. 

С друге стране, имамо Јустина Ћелијског. После 1945. године, лишен свих грађанских и политичких права, маргинализован, прогоњен и контролисан од стране власти у манастиру Ћелије, он се није одрекао својих ставова. Прецизније, као аутор чувеног доктората о Достојевском, Јустин се никада није одрекао своје вере у Русију, чак и када се у Москви вијорила црвена застава. Са његове (вечне) тачке гледишта та застава је само била привремено у Москви. По томе је сличан Ивану Иљину. С друге стране, писао је (предвиђао и упозоравао) 50-их и 70-их година у својим књигама да главна опасност за српски народ не долази са Истока већ са Запада. Југословенско комунистичко друштво, опијено званичном совјетофобијом (иза које је стајала традиционална западна русофобија) није ни имало прилике да прочита ове Јустинове речи упозорења. Нажалост, његово предвиђање о западној опасности се остварило тачно две деценије после његове смрти: 1999. године. Као што примећује Слободан Антонић, то је истовремено била и једна врста шока за српске прозападне елите.    

[/restrict]