Почетна / БРОЈ 485 / Тамни вилајет

Тамни вилајет

Зашто је сенатор Рон Џонсон из Висконсина јавно наредио Србији да Русима у нашем и њиховом хуманитарном центру у Нишу не додели дипломатски статус, и какве то везе има са прошлонедељним догађајима у Скопљу?

Aлександер Вершбоу звани Сенди, заменик генералног секретара НАТО-а између 2012. и 2016. године, иначе први Американац на тој позицији у историји НАТО-а, изразио је ових дана забрињавајућу количину наде да ће Сједињене Америчке Државе Украјину ипак почети да снабдевају смртоносним оружјем за њену борбу против Руса и Русије: „Мислим да постоји реална шанса за то… Све је озбиљнија дебата о проширењу војне помоћи Украјини. Секретар за одбрану САД Џејмс Метис сугерисао је да се проширење помоћи, укључујући смртоносно дефанзивно оружје, у Вашингтону активно разматра. Као пријатељ Украјине, надам се да ће САД одлучити да укину забрану бившег председника Обаме на испоруке смртоносног дефанзивног оружја.“
Чак се и Барак Обама, чија је администрација и замесила украјински конфликт и тиме односе са Русијом свела на хладноратовску температуру смрзавања, уздржавао од снабдевања Украјине смртоносном војном помоћи, свестан да би таква врста помоћи Украјинцима односе између Америке и Русије из тачке смрзавања угрејала до тачке кључања. Била је то својеврсна црвена линија преко које се Вашингтон досад није усуђивао да пређе. Али цитирани оптимизам Александера Вершбоуа и сугестија Џејмса Метиса упућују на то да се расположење у Вашингтону мења; да каква-таква уздржаност све више почиње да узмиче пред новом америчком офанзивом против Русије и онога што је перципирано као њен интерес на који се може ударити.
СЕНАТОР ИЗ ВИСКОНСИНА А то пак значи да је сада и посред Србије тамо негде у Вашингтону исцртана мета. Почетак америчког напада на Србију најављујемо већ неко време – знали смо да је неминован, нисмо знали само када ће се тачно догодити – а овонедељна посета Београду сенатора из Висконсина Рона Џонсона сведочи да је период ове неизвесности за нама, што значи да нам сад следи период друге врсте неизвесности.
Реч-две о сенатору Рону Џонсону, тек колико је потребно да бисмо боље разумели шта нам се догађа.
Пре свега, неопходно је нагласити да су – поред свега осталог – „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије показале и да чланови америчког Конгреса, уочи својих посета иностранству, од Стејт департмента и локалне амбасаде САД добијају упутства о ономе што треба да поруче званичницима с којима се сусрећу. Што ће рећи да поруке ових посетилаца, па и сенатора из Висконсина који нас је сада посетио, треба схватити као поруке самог Вашингтона а не као њихове личне ставове.
Ово тим пре што је сенатор Рон Џонсон председавајући Поткомитета за европску и регионалну безбедносну сарадњу Комитета за спољне односе америчког Сената, дакле, релативно високо позициониран у вашингтонској спољнополитичкој номенклатури.
Отуда, његови ставови о Русији сасвим су у складу с политички пожељним и препоручљивим начином размишљања америчког естаблишмента. „Постхладноратовска Русија је под Владимиром Путином извршила мрачан заокрет. Он је охрабрен слабошћу и неактивношћу. Сједињене Државе морају да почну да се односе према Русији с позиције снаге“, поручио је, примера ради, крајем прошле године.
Из оваквог става према Русији следи и његов став према Балкану. „Ако Сједињене Државе и Европа не буду ангажоване у региону“, рекао је пре два и по месеца „Гласу Америке“, „постоји опасност да он падне под утицај Русије, чији је једини циљ да дестабилизује то подручје… Постоји изузетна шанса да се земље у региону окрену ка Западу, интегришу у Европску унију, са западним демократијама. Ако не покажемо то лидерство, ако не будемо обраћали пажњу, могле би исто тако лако да падну под руску доминацију.“
КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА НОВИНАРЕ Рон Џонсон, с оваквим својим ставовима, с председником Србије Александром Вучићем састао се и приликом његове посете Вашингтону 17. јула. После тог састанка Џонсон је одабрао да јавно говори само о позитивним аспектима српско-америчке сарадње иако је иза затворених врата, наравно, било речи и о Русији („То су били пре свега разговори о нашој политичкој и економској будућности и односима са Руском Федерацијом“, открио је тада Вучић), али то се ове недеље променило.
Џонсон је, наиме, после новог сусрета с Вучићем, овог уторка у Београду, проговорио много оштрије, а сва је прилика, зато и споменусмо „Викиликс“, да је из њега проговорио и званични Вашингтон. Који је, у најкраћем, Београду издао јавну наредбу да се потчини његовој вољи тако што ће Русији рећи њет када је реч о додели дипломатског имунитета Русима у Руско-српском хуманитарном центру у Нишу.
Речима сенатора Џонсона, на конференцији за новинаре поред председника Вучића: „Што се тиче хуманитарног центра, надам се да ће се председник Вучић и Србија одупрети свим притисцима да дају имунитет. Мислим да би то био лош сигнал и сигурно не би било у интересу грађана Србије, у смислу доласка западног капитала који би помогао изградњу ваше економије. Да би капитал дошао из Европе, Сједињених Држава или западних земаља неопходна је владавина права, што мање корупције и показатељи да се земља креће ка западним демократијама и капитализму слободног тржишта, као и да се противи агресији коју Владимир Путин тренутно демонстрира у Русији.“
„Ја немам права да одговорим на ово?“, умешао се онда Вучић, не дозволивши да буде постављено ново питање док не одговори на питање које му и није било постављено; детаљ важан утолико што показује да Вучић и није одговорио новинарима него сенатору Џонсону, то јест Вашингтону: „Ми доносимо одлуке у складу са својим интересима. Ми нисмо били изложени никаквој врсти агресије… У складу са интересима независне и суверене Србије, доносићемо одлуке.“
Шта нам читава ова епизода говори?
Пре свега, евидентно агресивнији наступ сенатора Џонсона у односу на наступ који је имао пре само месец и по дана после претходног састанка с Вучићем, потврђује процену да је у међувремену у Вашингтону и дефинитивно одлучено да се крене у антируску офанзиву на Србију.
Друго: чињеница да је сенатор Џонсон овај амерички захтев, да се нишким Русима не додели дипломатски статус, изнео јавно, говори да иза затворених врата до сада на тај захтев није одговорено позитивно.
Трећи аспект ове конференције за новинаре јесте Вучићева реплика сенатору Џонсону, односно одговор Србије на ову намеру Америке да је понизи – онако јавним издавањем налога – и да је истовремено удаљи од Русије, при чему симболички значај (не)додељивања дипломатског статуса руским хуманитарцима надалеко превазилази практични значај овог питања.
ЕУ И ПОГЛАВЉЕ 31 Пре него што видимо какав ће бити одговор Србије Америци, погледајмо и ширу слику кроз неколико повезаних сличица које чине ову нашу стварност.
„Вечерње новости“, тако, ових дана јављају да ће „Европска унија од септембра, чим јој се чиновници врате с годишњих одмора, бити захтевнија према Србији… Брисел је одлучан у томе да у овој фази прикључења наше земље ЕУ стави акценат на питање Косова, односе с Русијом и владавину права. Постоје притисци одређених земаља да на дневни ред што пре дође поглавље 31 које се бави спољном, безбедносном и обрамбеном политиком. То би, у случају Србије, посебно било важно када је реч о односима с Руском Федерацијом. Због својих затегнутих односа с Москвом, из личних интереса, у овоме пре свега предњаче Пољска и балтичке земље… Естонија, Летонија, Литванија и Пољска инсистирају да се све на овом пољу убрза, да би што пре ’одвојили Београд од Москве’, условљавањима у преговарачком процесу. Неформални договор је да се да још мало луфта до краја ове године, а да од јануара крену озбиљни притисци да се започне са третманом ’руског питања’ – наводе у Бриселу. Што се тиче Косова, Брисел тражи нове помаке у циљу даље нормализације односа, и у том смислу доста се очекује од најављеног унутрашњег дијалога у српском друштву, који ускоро предстоји.“
Ова сазнања „Новости“, такође у „Новостима“, посредно је потврдио и министар спољних послова Литваније Линас Линкевичијус, поруком да „Србија мора јасно да покаже стратешку оријентацију према ЕУ и спремност за усклађивање спољне политике са Унијом. Сада се догађа супротно – усклађеност са ставовима ЕУ смањује се у последњих пет година… Питања која се односе на поглавље 31 важна су за процену њене стратешке оријентације… Од Србије се не тражи да напусти своје традиционално блиске односе са Русијом. Међутим, када се суочимо с кршењем међународног права, суверенитета и територијалног интегритета друге земље, морамо да останемо чврсти и уједињени. Имајући у виду аспирације Србије за чланством у ЕУ и руску агресију у нашем суседству, неке акције и изјаве Србије, попут извођења војних вежби са Русијом, шаљу двосмислене поруке државама чланицама ЕУ.“
Уочљиво је, наравно, да у овој предстојећој ЕУ офанзиви – ако су информације „Новости“ тачне, а речи литванског шефа дипломатије сугеришу да то јесте случај – дакле да у предстојећем ЕУ нападу на Србију због Русије предњаче амерички клијенти унутар ЕУ, Пољска и оне три прибалтичке државе, што, у контексту конференције за медије Рона Џонсона и поруке која је тамо изречена, не може да буде случајно.
КОСОВО И РУСИЈА Баш као што не може да буде случајно ни то што се истовремено најављују напади на Србију и због Русије и због Косова и Метохије. Писали смо о томе у „Печату“ у више наврата, а потврду наше тезе да би српско одрицање од једнога значило и одрицање од другога (ма којим редоследом) сад проналазимо у овонедељном тексту бившег генсека НАТО-а Хавијера Солане „Балкан између супротстављених полова“: „Погледајмо односе између Србије и Русије. Током посете Београду 2014, руски председник Владимир Путин отишао је толико далеко да је рекао ’Русија ће, баш као што је била у прошлости, увек у Србији гледати свог најближег савезника’. Уз дуговечне културне везе са Русијом, Србија зависи од испорука руских енергената, као и од права вета које Русија има као стална чланица Савета безбедности Уједињених нација. Док год је Србија у милости Русије, она може да блокира чланство Косова у УН.“
А пошто је од Београда јавно затражио да се демонстративно окрене од Русије, сенатор Џонсон је ове среде продужио у Приштину, дан пре него што ће у Бриселу бити настављен дијалог о нормализацији односа…
МАКЕДОНСКИ СЛУЧАЈ А ту је, најзад, и прошлонедељни дипломатски обрачун с Македонијом који је у међувремену добио нешто јасније обрисе у облику признања да су српске дипломате у Скопљу заиста, као што је Београд и устврдио, биле на мети агресивног обавештајног деловања.
То је признао известилац Европског парламента за Србију, Немац Дејвид Мекалистер – „Очигледно је да је Србија била разочарана одређеним акцијама које је Македонија предузела против српских дипломата… Не могу рећи шта је био разлог македонских акција, шта им је био мотив да учине тако нешто, јер немам информације“ – а признао је и македонски шеф дипломатије Никола Димитров, рекавши да „у обавештајне активности због којих је Србија повукла дипломате није била уплетена македонска влада. Обавештајна активност је деликатна активност, али је важно да није уплетена македонска влада“. Важнији део Димитровљеве изјаве, наравно, односи се на признање да обавештајне активности јесте било, а за разјашњење другог дела његове тврдње, да у то није била уплетена Влада Македоније, побринуо се његов српски колега Ивица Дачић, прецизирајући да се „сазнања српских безбедносних служби и не односе на македонску владу или неко конкретно министарство у Скопљу, већ на безбедносни сектор“.
„Наравно, у свему томе уз учешће страног фактора. Могу да вам кажем који је то страни фактор, али нећу. Овде је реч да се то више не дешава, да не будемо колатерална штета глобалних међународних односа“, додао је Дачић, и тиме потврдио да је македонска епизода била саставни део текуће офанзиве на Србију. Зашто? Зато што тај страни фактор није била Русија, то је отворено и директно рекао Александар Вучић, а то пак даље значи да је највећа вероватноћа да је реч о Америци.
СРПСКИ ОДГОВОР(И) И све нас ово доводи до највеће непознанице у читавој овој једначини, а то је српски одговор. Охрабрује то што се Србија усудила да онако оштро одговори на америчку безбедносну претњу из Македоније, охрабрује и то што је Александар Вучић нашао за сходно да јавно реплицира сенатору Џонсону, али да ли све то значи да ћемо Русима дати статус који смо им и обећали, и на то се приде обавезали Законом о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о оснивању српско-руског хуманитарног центра, који је усвојен у Скупштини Србије још 24. децембра 2012?
Морали смо да се дрзнемо да ову своју законску обавезу испунимо још много раније, док је Запад само мрзовољно гунђао због те могућности. Сада, када је против ње и отворено проговорио, биће много теже. А опет, шта је алтернатива?
Тако да се, делом и сопственом заслугом, због помањкања храбрости да се делује на време и лоше процене тока догађаја, у овом тренутку налазимо као у оној народној причи о тамном вилајету. Ако узмеш, кајаћеш се, ако не узмеш, кајаћеш се. Али није свако кајање исто.
Шта се, наиме, дешава ако испунимо амерички налог? Неће бити само угрожено даље функционисање нишког хуманитарног центра, нити ће само – а ни то нимало није само, напротив – бити угрожени наши односи са Русијом, већ бисмо својим повиновањем овом америчком налогу Американцима демонстрирали да ћемо и пред сваким следећим њиховим захтевом капитулирати ако нас довољно јако притисну. А онда можемо да кажемо збогом и Косову и Метохији, и Републици Српској, и самој Србији коју волимо и другу немамо.
Али имамо још и могућност да амерички захтев одбијемо, и да Русима доделимо статус који им и припада. Да, то ће значити улазак у отворени сукоб са Западом – не треба се томе радовати – али то је и једини начин да можда избегнемо потпуну капитулацију. Што ће рећи да избора заправо и немамо. Нажалост, то није гаранција да ће прави избор на крају и бити начињен.

2 коментара

  1. Dilema.ili. Ili RUSIJA ili AMERIKA ?




    0



    0
  2. Sve te ideje koje nam oni saopstavaju, kreiraju se u Bg od projugovickih drugova.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *