Хојтова јаја

Како ће самит чланица БРИКС-а у Сјамену утицати на дијалог Београда и Приштине у Бриселу?

Брајан Хојт Ји, Американац, заменик помоћника њиховог државног секретара за наш део света који би они да претворе у свој, препоручио нам је оно што нам сами Американци не препоручују. Не стављајте сва јаја у исту корпу, рационално упозорава америчка мудрост. Хојт Ји нам нуди супротно од ове мудрости, дакле лудост: „Једном сам разговарао са једним званичником из региона и питао га: Зашто не ставите сва јаја у ЕУ корпу, односно зашто се не посветите 100 одсто критеријумима из аки коминотера (скуп свих прописа Европске уније), зашто седите на две столице у исто време?“
АМЕРИЧКИ НАЛОГ Заменик помоћника био је довољно тактичан па није открио на коју је земљу из овог региона мислио, али јасно је да није имао на коју другу земљу да мисли до на Србију, јер ниједна се на Западном Балкану не може осумњичити, макар и неоправдано, за недовољну посвећеност Хојт Јиевим препорукама колико то може Србија. Због тога је, уосталом, у Вашингтону и одлучено да се напокон крене у антируску офанзиву на Србију – писали смо о томе прошле недеље, после јавног позива сенатора Рона Џонсона да не доделимо дипломатски статус руским хуманитарцима у Нишу – и ова се анегдота коју је препричао Хојт Ји може схватити само као наставак тог америчког вербалног насиља које за циљ има да Србију одвоји од Русије и од саме себе како би је подвела америчким плановима за западни део Балкана.
Али задржимо се још мало на препоруци Хојта Јиа да сва наша јаја ставимо у исту (ЕУ) корпу, јер не пркоси она – препорука – само наталоженом народном искуству које налаже управо супротно, већ је и дозлабога контрадикторна свему осталом што нам је Хојт Ји поручио истом приликом. А поручио је, како је пренео „Танјуг“, и да је „спремност за то (за интеграцију Западног Балкана у Европску унију) са стране европских институција оно што тренутно недостаје“, па чак и да је „сасвим могуће да земље региона остану изван ЕУ, иако је од виталног интереса да их ЕУ има у свом чланству“.
Преведено на српски, ово значи да нам Американци налажу да учинимо све што нам се каже како бисмо за награду добили чланство у Европској унији иако можда никада нећемо добити чланство у Европској унији. Краће речено, урадите оно што вам кажемо и тачка. Или…
САМИТ БРИКС-а Али није ово више 1999, или било која друга од претходних година неспутане америчке доминације и свемоћи. Не могу нам сада оно што су нам могли тада када су нас бомбардовали или нам, пре тога, уводили санкције само зато што нисмо поступили по њиховој заповести. И утолико је евентуално испуњавање Хојт Јиове препоруке о јајима још и глупље него што би било иначе, а ионако је надасве глупо.
Треба ли, наиме, да укажемо на очигледно? На стање полураспада у коме Европска унија грца већ годинама и излаз се не види па зашто бисмо уопште тамо тежили; на темељно љуљање америчког поретка и на Блиском и на Далеком истоку и на читавом простору између и у околини; на њихов војни пораз у Сирији и у Авганистану који је много значајнији и од Сирије и од Авганистана; на исцрпљеност њиховог економског модела који је у стању да произведе само све веће разлике између најбогатијих и свих осталих; на истовремени раст моћи и утицаја Русије и Кине.
Управо ћемо се ту сад и задржати, да бисмо скренули пажњу на глобално значајне догађаје који у овдашњој јавности упорно остају непримећени.
У Сјамену у Кини одржан је ових дана самит БРИКС-а, лидера Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке. Ниједна од ових држава није признала независност Косова самопроглашену по америчком диктату, а на свом сјаменском самиту оне су, у завршној декларацији, исказале намеру да БРИКС из лабаве скупине повезане економским интересом прерасте у политички фактор на глобалном плану који се залаже за мултилатерализам уместо америчког унилатерализма: „Наглашавамо нашу снажну подршку мултилатерализму и централној улози Уједињених нација у међународним питањима… Наглашавамо највећу важност принципа међународног права (…) а нарочито државног суверенитета, политичке независности, територијалног интегритета и суверене једнакости држава и немешања у унутрашње проблеме других држава… Посвећујемо се јачању координације и сарадње међу чланицама БРИКС-а о питањима од заједничког и општег интереса у УН и другим мултилатералним институцијама…“
Истоветан је став, додајмо, овог јуна изражен и на самиту Шангајске организације за сарадњу – истакнут је „значај стварања праведнијег, полицентричног светског поретка који је у складу с интересима сваке поједине државе“ – у којој су се Русији и Кини придружиле и Индија и Пакистан, ускоро ће и Иран а желела би и Турска, при чему треба имати у виду да је још 2006. године лондонски „Гардијан“, верни заштитник америчког светског поретка, невесело упозоравао на „растући значај и кохерентност ШОС-а који забрињава Вашингтон“ јер „ШОС постаје ривалски блок америчкој алијанси“.
И управо је у томе суштина: америчка алијанса јесте добила ривала, а ако већ има ривала, значи и да више није свемоћна. И да, макар и само због тога, више није препоручљиво слушати је беспоговорно, самодеструктивно стављајући сва јаја у корпу коју нам та америчка алијанса покаже.
Ово тим пре што су чланице БРИКС-а међу своје закључке уврстиле и намеру да сарадњу прошире и на државе које нису чланице ове организације.
ПУТИНОВ ИЗАЗОВ ДОЛАРУ Али није америчка (све)моћ угрожена само политички и војно. Напокон је упућен и изазов самој основи америчке глобалне империје, долару као резервној светској валути.
Чланице БРИКС-а, наиме, створиле су механизме којима ће међусобна трговина, као и државне обвезнице, бити обрачунавани у локалним валутама уместо у америчком долару. Речима председника Русије Владимира Путина: „Русија дели забринутост земаља БРИКС-а због неправедности глобалне финансијске и економске архитектуре… Спремни смо да са нашим партнерима заједнички радимо на промоцији реформе међународне финансијске регулативе и да“ – ево суштине, ево изазова америчком долару – „превазиђемо претерану доминацију лимитираног броја резервних валута.“
Ово су речи историјског значаја, еквивалентне чувеном Путиновом говору у Минхену 2007. године у коме је јавно оспорио америчку политичку свемоћ. Као што се Америци тада успротивио на политичкој равни, а осам година касније у Сирији и на војном плану, тако им се сада успротивио на пољу финансија; а већ и чињеница да је Путин најпре био спреман да се Вашингтону успротиви политички и војно, па тек онда финансијски, довољно говори о тежини и далекосежном значају речи које су сада први пут изговорене овако јавно. Зато што темељ америчког поретка много више лежи у долару него у њиховом оружју. Америчка империја не може да буде срушена њиховим војничким поразом – не зато што су непобедиви него зато што би он значио уништење читавог човечанства – али може да буде срушена ако буде срушен долар као резервна светска валута. Ове Путинове речи представљају најаву тог, коначног обрачуна.
ЗЛАТНИ ЈУАН Подједнако важно: Путинова Русија у овом обрачуну није сама, него наступа заједно са Кином. Сасвим конкретним потезима.
Није случајност него је производ брижљиве координације, наиме, то што је, упоредо с овом Путиновом најавом, свет обишла вест да ће Кина – највећи светски увозник нафте – нафту почети да плаћа, уместо досад неизбежним америчким доларима, својим јуанима који имају златну подлогу, односно могу да буду преточени у злато. А такозвани петродолар, долар као једино средство за плаћање нафте, представља темељ његове глобалне доминације.
„Кина види нови светски поредак“ јер ће „уговори деноминовани у јуанима омогућити извозницима да заобиђу амерички долар“, коментарише „Никеи азијска ревија“, јапански финансијски магазин у власништву компаније која је истовремено и власник главног индекса берзе у Токију, што овим оценама, очигледно, додатно даје на тежини.
Пажљиво прочитајте како се на овај догађај гледа из срца јапанских финансија: „Кина одавно жели да умањи доминацију америчког долара на тржишту сировина. Аналитичари кажу да би ово могло да представља преокрет за (нафтну) индустрију… Правила глобалне нафтне игре могла би да почну да се мењају у енормној мери… Уговори деноминовани у јуану са златном подлогом имају значајне импликације, нарочито за државе као што су Русија и Иран, Катар и Венецуела. Ове земље биће мање рањиве вашингтонском употребом долара као ’меког оружја’ ако би се нашле на мети спољне политике САД… Очекује се да ће већина произвођача нафте радо мењати своје нафтне резерве за злато. То је стратешки потез замене нафте за злато, уместо за америчке државне обвезнице које могу да се штампају ни из чега.“
Штавише, наводе даље Јапанци, „Кина је произвођачима који нафту желе да продају у јуанима сугерисала да ће профитирати од повећаног обима посла. Произвођачи који то не желе, изгубиће свој удео у тржишту“. Па се истиче пример америчког савезника Саудијске Арабије, чији је удео на огромном кинеском тржишту с 25 одсто 2008. пао на 15 одсто прошле године и тек на треће место, иза Русије и Анголе која је 2015. јуан прогласила за своју другу званичну валуту. Кина је, стоји даље, „крајем јула Саудијској Арабији предложила да јој нафту плаћа у јуанима… Ако Саудијска Арабија на то пристане, у Вашингтону ће то бити доживљено као пропаст јер би Министарство финансија то видело као претњу хегемонији долара…“ А да претња постаје све озбиљнија, пише даље лист токијске берзе, говори и то што су Саудијци 24. августа званично објавили да разматрају могућност издавања државних обвезница деноминованих у јуанима, најављено је и оснивање заједничког инвестиционог фонда од 20 милијарди долара, а очекује се и да ће Кина купити удео у саудијској државној нафтној компанији „Арамко“.
Уз све то, да не ширимо причу превише, Кина се на сличан начин – покушавајући дакле да истисне долар – понаша и на тржиштима других сировина, као што су гас и бакар, а важном нам се чини и напомена Сајмона Ханта, „стратешког саветника међународних инвеститора за кинеску економију и геополитику“, да је кинеско државно вођство све ове потезе првобитно планирало за наредну годину, али их је померило већ на ову“.
Из чега се даље намеће закључак да се ови револуционарни процеси убрзавају, и то не у америчку корист већ напротив.
БРИСЕЛСКИ ДИЈАЛОГ А то нас пак по природи ствари враћа на она Хојтова јаја и, с њима у директној вези, на бриселски дијалог Београда и Приштине у оквиру кога су се прошлог четвртка с ЕУ шефицом дипломатије Федериком Могерини састали председници Србије и такозваног Косова Александар Вучић и Хашим Тачи.
Тим је састанком, како рече Могеринијева, практично отпочела договорена (3. јула) нова фаза дијалога о нормализацији односа и помирењу, што је иначе термин који досад није употребљаван па се питамо зашто је сада употребљен.
Шта ће подразумевати та нова фаза? Ако је веровати Хашиму Тачију, а верујемо да су његове жеље пажљиво искоординиране са стварним ауторима крње независности Косова, ова фаза, „завршна фаза дијалога о нормализацији односа и помирењу две државе и два наша народа“ – ето, и Тачи рече помирење, и сад смо сигурни да се иза тога крије нека намера – подразумева три кључна елемента: директно укључивање уместо досадашњег бочног укључивања Американаца у процес преговора, постизање „коначног споразума између Косова и Србије“, и, на основу тог споразума, „сигурна перспектива Косова у оквиру УН, ЕУ и НАТО-а“.
Ништа неочекивано; овај је план, да захваљујући српском пристанку Косово постане чланица Уједињених нација, а то значи збогом српско Косово, постао познат још када су америчке дипломатске депеше захваљујући „Викиликсу“ угледале светло дана, о чему је „Печат“ писао у много наврата.
Непознаница је пак – а непознаница је јер Вучић, из њему знаних разлога, овдашњој јавности не саопштава јасно о чему се преговара у Бриселу и какви су захтеви Запада – како ће Србија одговорити на ове захтеве. Да ли ће на захтев да се у процес дијалога укључе Американци одговорити захтевом да се у дијалог укључе и Русија и Кина, или ће без речи и примедаба пристати само на Американце? Како ће реаговати на захтев да се сагласимо с уласком Косова у Уједињене нације? Својевремено је, у интервјуу „Печату“, Александар Вучић на то питање одговорио резолутним „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка“, док ових дана „Дневном авазу“ каже да „када неко говори да је Србија изгубила Косово, греши. Са Србијом се разговара о Косову. Они који на дневном нивоу причају ту причу, немају упоришта у реалности. Да имају, не би долазили на разговоре у Београд“, што је све потпуно тачно, али рече истом приликом Вучић „Авазу“ и да „они (Косово) нису у Уједињеним нацијама, Унеску, бројним међународним организацијама… Тако да… о том потом!“, што не звучи нарочито утешно у светлу оне Тачијеве најаве.
Поента је да не знамо шта Вучић намерава с Косовом и Метохијом и да ли је намерно нејасан – а очигледно је да јесте намерно нејасан – зато што намерава да испуни амерички план, или зато што намерава да га не испуни. Међутим, са сигурношћу знамо да ће сутра Америка бити још мање моћна него што је данас. И да треба да сачекамо да нафта почне да се продаје за јуане са златном подлогом пре него што одговоримо на било који амерички захтев. Сви би друго било још и глупље од Хојтове препоруке да сва своја јаја ставимо у само једну корпу, ону његову.