Почетна / Интервју / Барнар ле Каро: Глорификација Степинца – самоубилаштво! (други део)

Барнар ле Каро: Глорификација Степинца – самоубилаштво! (други део)

Свако има своје свеце, римокатолици имају Алојзија, сутра и Пија XII, ми имамо свете мученике Русије, Јасеновца, свете аскете руске, српске, румунске, каже  наш саговорник,   француски интелектуалац који слови за једног од највећих европских стручњака за православље и хришћанство

Бернар ле Каро припада Синоду Руске заграничне цркве Московске патријаршије и добро познаје прилике у Руској православној цркви, моћном стубу у свету православља. Ле Каро говори о стању у РПЦ, о односу Ватикана према православним народима, а посебно према Србима, као и о притисцима Ватикана да управо СПЦ призна Степинца за светитеља.

 Колико РПЦ може да утиче да модернизам, екуменизам не наруше догме православног хришћанства, или су оне већ нарушене?

Најпре да евоцирам једно сећање. Био сам члан Свезаграничног Сабора 2006. који је донео одлуку о успостављању јединства Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом. Митрополит црногорски Амфилохије је био позван и његове речи су подстакле учеснике у налажењу решења. При томе су током прва два дана примедбе стизале са свих страна што је изгледало да води ка ћорсокаку, отпор помирењу с Москвом је био велики. Тада је неколико свештеника одслужило молебан над моштима Светог Јована положивши на његове свете мошти декларацију којом се тражило од епископа Заграничне цркве да приступи заједници са Москвом. Сутрадан је напетост одједном нестала и декларација је једногласно усвојена… После свега мислим да су обе стране на добитку. Не само на „високом нивоу“ него и за сав народ. Постоје блиске везе, свако пружа оно што може; „Заграничници“ смисао за традицију који су наследили од њихових отаца, а „Московљани“ ревност која нама, треба то признати, ипак недостаје. Кад видим како млади ових дана у Москви стоје 14 сати у реду да се поклоне моштима Светог Николе, ми смо још увек далеко од тога! Уз то је Загранична црква, као и увек, противна екуменизму, иако није против добрих односа са неправославнима. То је нешто сасвим друго. Као што је случај и у Русији, нарочито код млађе генерације. Нажалост, на врло високом нивоу постоје геополитички интереси. Премда не крше догме и каноне, постоје нездраве тенденције, као што је сусрет у Хавани. С једне стране, ја сам умерени оптимиста: насупрот ономе што се дешава на другим местима, нарочито у Фанару и у другим помесним црквама, Руска православна црква држи до расположења народа. Барем до сада, њени представници су знали где се треба зауставити…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *