Барнар ле Каро: Глорификација Степинца – самоубилаштво! (други део)

Свако има своје свеце, римокатолици имају Алојзија, сутра и Пија XII, ми имамо свете мученике Русије, Јасеновца, свете аскете руске, српске, румунске, каже  наш саговорник,   француски интелектуалац који слови за једног од највећих европских стручњака за православље и хришћанство

Бернар ле Каро припада Синоду Руске заграничне цркве Московске патријаршије и добро познаје прилике у Руској православној цркви, моћном стубу у свету православља. Ле Каро говори о стању у РПЦ, о односу Ватикана према православним народима, а посебно према Србима, као и о притисцима Ватикана да управо СПЦ призна Степинца за светитеља.

 Колико РПЦ може да утиче да модернизам, екуменизам не наруше догме православног хришћанства, или су оне већ нарушене?

Најпре да евоцирам једно сећање. Био сам члан Свезаграничног Сабора 2006. који је донео одлуку о успостављању јединства Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом. Митрополит црногорски Амфилохије је био позван и његове речи су подстакле учеснике у налажењу решења. При томе су током прва два дана примедбе стизале са свих страна што је изгледало да води ка ћорсокаку, отпор помирењу с Москвом је био велики. Тада је неколико свештеника одслужило молебан над моштима Светог Јована положивши на његове свете мошти декларацију којом се тражило од епископа Заграничне цркве да приступи заједници са Москвом. Сутрадан је напетост одједном нестала и декларација је једногласно усвојена… После свега мислим да су обе стране на добитку. Не само на „високом нивоу“ него и за сав народ. Постоје блиске везе, свако пружа оно што може; „Заграничници“ смисао за традицију који су наследили од њихових отаца, а „Московљани“ ревност која нама, треба то признати, ипак недостаје. Кад видим како млади ових дана у Москви стоје 14 сати у реду да се поклоне моштима Светог Николе, ми смо још увек далеко од тога! Уз то је Загранична црква, као и увек, противна екуменизму, иако није против добрих односа са неправославнима. То је нешто сасвим друго. Као што је случај и у Русији, нарочито код млађе генерације. Нажалост, на врло високом нивоу постоје геополитички интереси. Премда не крше догме и каноне, постоје нездраве тенденције, као што је сусрет у Хавани. С једне стране, ја сам умерени оптимиста: насупрот ономе што се дешава на другим местима, нарочито у Фанару и у другим помесним црквама, Руска православна црква држи до расположења народа. Барем до сада, њени представници су знали где се треба зауставити…

[restrict]

Како процењујете вековни однос Ватикана, али и савремени, према православним земљама, а поготово према српском народу и СПЦ?

Ако се не варам, у једној старој Дубровачкој хроници записана је пословица „Латини су старе варалице“. Можда изгледа као претеривање, али Ватикан је енормна машинерија које се не може реформисати (један амерички дипломата ми је рекао да ју је немогуће реформисати као ни америчку администрацију!) као што је био и совјетски систем. „Генсек“ је могао бити промењен, али је систем остајао. Ако се гледа поближе, види се да општа стратегија Ватикана није промењена: ради се о томе да се данас постигне милом оно што се некад постизало силом, то јест да православна црква призна папу, причешћујe с њим, а да он не призна грешке његових претходника које су узрок поделе хришћана. Бивши папа Бенедикт XVI је изјавио да би у случају „Уније“ хришћански Исток био ослобођен прихватања Концила који су одржани на Западу после великог раскола, дакле и Ватикана и о папској непогрешивости. Што значи да смо усред унијатизма. Другим речима, „признајте ме, причешћујте се с нама, не тражимо ништа више од вас!“ Исто су тражили монотелитски јеретици од Светог Максима Исповедника који је то одбио: „Ако се и цео свет причести са јеретичким патријархом, ја то нећу учинити“, био је његов одговор. Било је нечег фрапантног у „интеррелигиозним сусретима за мир“ у Асизу 1986. године: на крају церемонијала представници сваке вероисповести ставили су по једно кандило у канделабр, да би се потом поклонили пред папом. Тако се може видети како се читави свет, као муслимани, чак и пагани, њему клањају. Дужност је православних да се боре против тог лажног хришћанства: колико пута је отац Јустин говорио да је Богочовек незаменљив? Тако је говорио и Николај Велимировић када су га питали има ли православна црква папу: „Има, то је Свети Дух“, одговорио је. „Божија Ипостас може бити замењена само другом Ипостасом… Син Божији може бити замењен само Светим Духом“, а не римским папом. Није случајно да је римски папа Григорије Дијалог (VI век), кога на Западу зову Григорије Велики, рекао да „васељенски“ епископ не може постојати за целу цркву: ако би он пао, цела црква би се урушила с њим… У XXI веку папство је потпуно свесно стања католицизма и динамичности православних народа и цркава. Тако оно види у Унији средство за убризгавање свеже крви, која би регенерисала, како се мисли, западни католицизам. При томе је искључено да се било шта мења у папској догми и понашању. О свему се може преговарати сем о томе.

 Шта значи коментар који се може чути међу упућенима који кажу да се „суштинска питања у овом дијалогу избегавају”?

Симптоматично је да приликом последњих седница дијалога католичко-православног о папском примату, финални текст помиње саборност цркве током десет првих векова хришћанства, али је питање персонификације апостола Петра у лику папе остављено за касније... Управо оно што је суштинско питање. Чему служи тај дијалог у коме се суштинска питања која се наводно желе решити избегавају? Да се вратимо на стратегију Ватикана: њему је потребно да продре у све православне земље: Папа Павле VI је без успеха настојао да учини посету СССР-у, Јован Павле II је успео да посети Румунију 1999, потом Грчку 2001. Посета папе Франциска Грузији 2016. била је прави фијаско: папа је служио мису пред готово празним стадионом. Шта је, уосталом, тражио у земљи где има тако мало католика? Не треба, међутим, мислити да ће те „апостолске посете“ престати. Да би одговорио прецизније на ваше питање о Србији, мислим да ће она бити следећа „освајачка“ етапа Ватикана, последња пред посету Русији. За ову прилику, не би ме чудило да садашњи папа следује стратегији Јована Павла II у Атини: да би учинио прихватљивијом своју посету упркос противљењу православног народа, он је тражио од Бога опроштај за „грехе“ (!) почињене свесно или пропустом од стране синова и кћери Римокатоличке цркве према њиховој браћи и сестрама православним. Тако се може очекивати да пошто буде канонизаван Степинац – што је изгледа неминовно – папа „евоцира“ жаљење за „збивања“ у НДХ. Захваљујући резонантној кутији мејнстрим медија Ватикан ће бити на добитку. Упркос „прашини“ сумњам да би се на тај начин било шта променило у српско-хрватским односима. Не могу заборавити оно што се десило 1992. почетком страшног југословенског рата. Патријарх Павле, митрополит црногорски Амфилохије и епископ бачки Иринеј дошли су у Женеву да се сретну са кардиналом-надбискупом Загреба Кухарићем у намери да се дође до етничког и конфесионалног мира. Патријарх Павле и Кухарић су се држали за руке. Не сумњам у искреност патријарха. Али само што је српска делегација отишла, Кухарић напада у швајцарској штампи „Новосадског митрополита“, како је назвао епископа Иринеја. Да се вратимо у наше време, треба имати у виду да је папа Франциско екстремно медијатизован – званичник из Ватикана је поверио једном мом пријатељу да га ништа више не интересује од тога – оспораван је у самој католичкој цркви. Примера ради, четири кардинала, Брандмилер, Бурке, Кафара и Мејснер, упутили су прошле године папи Франциску писмо у коме му траже појашњење енциклике Amoris Laetitia, сматрајући да она одступа од здравог учења. Та процедура постоји под називом dubia. Не добивши одговор, сасвим недавно потписници су тражили пријем код папе, што је он одбио. Ради се дакле о савршено тоталитарној организацији која се не мења.

 Покушај Римокатоличке цркве и Ватикана да се Алојзије Степинац кардинал, „блаженик“ прогласи светитељем и да то „призна“ СПЦ је шок за српски народ, поготово за стотине хиљада потомака логораша који су страдали у 22 концентрациона логора у усташким злочинима НДХ које је отворено подржавао Степинац. Како коментаришете притисак који трпи СПЦ од Ватикана?

Иако нисам специјалиста за НДХ, имам слободу да се изјасним о Степинцу. Пођимо од концепта и схватања светости који нису исти у православљу и у западном свету, што је иначе потпуно изостављено у „екуменском дијалогу“, иако је суштински значајно. Постоје у католицизму, осим догматских заблуда, и „мистичке заблуде“, према изразу великог француског писца Шарл Пегија. Иако су и после раскола 1054. године постојали у католицизму људи који су достигли висок степен савршенства, међу католичким свецима су и они неприхватљиви за православну савест. Поменуо бих само познатог Јосафата Кунцевича, Андреа Боболу и друге, као и све папе новијег доба који су беатификовани и канонизовани једни за другима. Зачуђујући је случај беатификације кардинала Кухарића покренут у Загребачкој диоцези 2012. године. Што се тиче Степинца, следујући скрупулозно тадашњем католицизму и извршавајући папина наређења, он је примерен католичком свецу. Код нас су светитељи, напротив, они који се супротстављају хијерархији и моћницима овога света у случају када они застране са пута јеванђељског. Могућа су и друга поређења. Сећам се Степинчевог говора када је примио Павелића у Загребачкој катедрали којом приликом је изразио његово дивљења према стварању НДХ: „Колико год били хетерогени фактори који утјечу на ток збивања, ипак је лако разабрати Божију руку на дјелу… Бог је то учинио и очи су наше пуне дивљења.“ Ако би правили поређење у древној и новијој историји цркве, у IV веку Свети Амвросије Милански забрањује приступ његовој цркви императору Теодосију који је имао руке укаљане људском крвљу. У истом духу, Свети патријарх Тихон Московски – отац Јустин је писао о њему „старе вере ново оправдање“ – анатемисао је бољшевике. Није се „дивио“ пред њиховим безакоњима. Свако поређење је, дакле, излишно. Рекао бих закључно: Свако има своје свеце, они имају Степинца, сутра и Пија XII, ми имамо свете мученике Русије, Јасеновца, свете аскете руске, српске, румунске… „Покажи ми твог човека и ја ћу ти показати мога Бога“, говорио је паганима један свети отац. Коначно, када је реч о српско-хрватским односима: потребно је да време учини своје. Званичне изјаве, било да долазе од верских или цивилних власти, немају превелики значај. Као што је рекао један руски старац из избеглиштва, архимандрит Сергије Шевић: „Оно што утиче на друге, то је оно што смо, а не оно шта изјављујемо.“ Сећам се када је 1970. један хрватски католик (Шаги Бунић, главни уредник „Гласа Концила“) присуствовао скуповима „Богомољаца“ негде у Србији. Био је до те мере импресиониран да је објавио своје утиске у загребачком „Гласу Концила“ под насловом „Исус у Шумадији“, то је било аутентично сведочење. „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашега који је на Небесима.“ Нема другог пута ка миру. Способни смо, када то хоћемо, да истински сведочимо пред савременим светом. Једно од тих сведочења је сведочење Срба на Косову и Метохији које привлачи дивљење многих хришћана, православних. Тако је један од највећих француских недељника „Фигаро“ објавио веома лепу репортажу о Косову, његовим светињама и страдањима. То да људи у XXI веку, не одступајући, остају на својим отачким огњиштима, остајући верни својој вери, у условима који су вама боље познати него мени, то приморава на дивљење многе којима је у западном свету само до сопственог комфора. На ту тему један од мојих земљака Арно Гујон заслужан је за изузетно дело с његовом организацијом „Солидарност са Косовом“. Задивљује и то да Французи, највећим делом обични грађани са малим могућностима, подржавају и финансирају ово дело.

 Да ли могућност „посвећења“ Степинца може довести до тектонских промена у односу према свим злочинима и геноциду нацистичке Немачке и њених трабаната?

Не мислим да је промоција нацизма и усташтва саставни део политике Ватикана. Тешко да би то користило. Напротив, у њиховом интересу није да се чепрка и зна више о свим тим случајевима, као што су „пацовски канали“ на пример. Кад је реч о Немачкој, одавно је она обавила своју „денацификацију“. Насупрот некима у Хрватској, Немци нису носталгични за тим временима. Ако желе да буду „Европејци“ и „модерни“, наши хрватски пријатељи треба да раде као и остали. Ипак је зачуђујуће то како Европска унија и остали „поборници људских права“, обично толико брижни за њихово поштовање, затварају очи пред нацистичким рецидивима у Хрватској и у Украјини!  

 

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Бернар ле Каро рођен је 1948. у Паризу, где је завршио грађанско и црквено право. Средином 60-их година заинтересовао се за православно духовно наслеђе, 1968. упознао је оца Јустина Поповића у манастиру Ћелије, те је исте године прешао у православље. Као припадник Руске заграничне цркве, познате под називом Карловачки синод, редовно је посећивао српске манастире, Свету Гору и Грчку, Русију и Румунију, као и друге православне земље, нарочито оца Јустина и остале велике православне духовнике. Највише је преводио са грчког и руског, као и са српског, дела древних отаца и новијих светих богољубаца. Низ година је један од главних сарадника најважније новинске агенције за православне цркве у дијаспори, портала Orthodoxie.com. Члан је Светог синода (Сабора) Руске заграничне православне цркве. Његово полувековно искуство, путовања и ходочашћа широм православног света и његове дијаспоре чине га незаменљивим сведоком нашег времена и православне цркве у њему. Активан у животу Руске православне цркве у Француској и Швајцарској, учествовао је у Четвртом свезаграничном сабору Руске зграничне цркве у Сан Франциску (2006) и Помесном сабору Руске православне цркве у Москви (2009). Саставио је, између осталог, на француском језику биографије Светог Јована Шангајског (на српском „Свети Јован Шангајски, чудотворац последњих времена“, Београд, 2013), Светог Теофана Затворника, и преподобног Јустина Ћелијског (у припреми). Са грчког превео књиге о Литургији Св. Јована Златоустог, о браку… Живи у Женеви. Ожењен је Српкињом, проф. Даницом Илић, пореклом из Чачка.

[/restrict]